Анализе Института за тржишна истраживања показују да је Србија испунила два главна услова која деФинишу рецесију – пад бруто домаћег производа у два узастопна квартала и растућу незапосленост која би до краја године могла да са 24 доспе на 25 одсто.

Политичари у обећањима о европској будућности говоре о социјалној правди и новим радним местима, али се стручњаци разних проФила слажу да они који су имали посао и остали без њега једва преживљавају, док неки то и не покушавају.

Подаци Републичког завода за статистику откривају да је стопа незапослености, која представља учешће незапослених у укупном броју активних становника (запослени и незапослени), у Србији према последњој анкети износила 23,7 одсто.

Директор Ипсос Стратеџик маркетнинга Срђан Богосављевић истиче да криза, која је и у Србији проузроковала повећање незапослености, односи данас не само у неизвесности и страху за сопствену, „већ и за будућност породица“.

Богосављевић за Танјуг каже да је, рачунајући ужу и ширу породицу, око милион и по људи услед тешког материјалног стања у реалном проблему који озбиљно делује и на социјалну динамику друштва. „У рачуници се појављују два параметра – број изгубљених радних места, односно број људи који су изгубили посао. Уважавајући оба аспекта долазимо до забрињавајућег стања“, појашњава Богосављевић и тврди да је од анкета меродавнија државна статистика у осветљавању једног од највећих проблема српског друштва.

У борби за радна места Национална служба запошљавања нуди разне врсте обуке за преквалиФикацију, програме за волонтирање, пословне програме за различите циљне групе (Роме, избеглице), програме за самозапошљавање, отварање нових радних места….

Јавни радови су, такође, мера активне политике запошљавања која предвиђа одобравање средстава за запошљавање незапослених лица са евиденције НСЗ. Циљ послодавца, извођача јавних радова, је остварење одређеног друштвеног интереса (нпр. превенција и помоћ старима, санација дивљих депонија, уређење и изградња путева…).

Портпарол Уније послодаваца Србије Драгољуб Рајић Танјугу је, међутим, осветлио и други угао проблема који указује на велики степен незаинтересованости и на недовољну мотивисаност грађана Србије за рад. „Има пуно незапослених који одбијају, односно бирају послове. А и они који раде, посебно у јавном сектору, имају проблем са мотивацијом која је, посматрано са становишта учинка, одговорности на радном месту… у континуираном паду последње четири године“, критичан је Рајић.

Након 2000, односно демократских промена, уочава се, додао је, тенденција да се у приватном сектору еФективније ради, виши је ниво комуникације, одговорности… „Организација рада је сасвим другачија у привреди. Запослени дају максималан еФекат, док у јавном сектору, упркос кризи, има људи са дуплираним радним местима, или оних који раде еФективно четири-пет сати у јавним предузећима која су монополисти“, упозорава Рајић на ништа мање важне проблеме у вези са причом о (не)запослености коју подстичу и „васпитање, образовни систем, лош однос према себи и држави“.

Психолошки аспект проблема незапослених изазива посебну пажњу, с обзиром да некада запослени и економски „стубови“ породица преживаљавају тешка времена, довијајићи се на различите начине.

Уколико су мање стабилни у психолошком погледу губе, поред новца, и оно важније – самопоуздање – што, искуство је психолога, отвара пут ка депресији, безнађу… О изневеренима, онима који не верују у нова обећања или не успевају да нађу решење и излаз за Танјуг говори психолог Александра Бубера.

„Стручњаци у психијатријским установама не могу да им реше проблем, већ оне који помоћ затраже можемо само да оснажимо како би сами себи помогли“, искуство је Бубере. Дешава се, потврдила је, да губитак запослења, односно немогућност решавања егзистенцијалних проблема, доведе особу у стање у којем не може да Функционише и мора да потражи помоћ.

„Али, мора да буде јасно, никада догађај сам по себи не изазива психолошки проблем, већ наш доживљај ситауције – стварност је само ‘окидач’. Да ли ће доћи до поремецаја (осећаја кривице, инфериорности…), зависи и од осталих животних околности у којима породица игра важну улогу“, сматра Бубера. Психолошки поремећаји изазвани губитком посла могу ићи од лакше решивих (напада панике, депресије…) до тешких поремећаја личности.

Бубера је навела још један аспект проблема – незапослени немају материјална средства ни за основну егзистенцију, а одлазак лекару по помоћ значи издвајање додатног новца из породичног буџета. „Слабо су повезане социјалне службе и психијатријске установе. Немамо никакав утицај ни на службе за запошљавање. Оно што нам преостаје је да им помогнемо да се оснаже и пронађу излаз из ситуације коју су доживели као велики проблем“, закључак је Бубере.

Укупан број запослених у Србији у априлу процењује се на 1.733.802 и у поређењу са претходним месецом незнатно је повећан, док је у односу на април 2011. године број запослених смањен за 18.900, или за 1,1 одсто.