Ово је највредније дете на свету!

Ужице  – Миљко Гавриловић (5) из села Буар код Ужица устаје у шест и почиње да ради све могуће сеоске послове… Кад заврши, пита бабу шта још треба да уради.

Док је у данашњој Србији прилично тешко наћи 20-годишњака који уме да уради ове дневне послове, мали Миљко Гавриловић (5) из села Буар код Ужица не испушта из руку мотику и секиру.

„Устане у шест или пола седам ујутру, сам се обуче, донесе дрва у кућу, обиђе краве, да им сено, а кад то заврши, пита бабу шта још има да се уради“, описује Миљков дан отац Бобан.

Дечак је одрастао на селу и већ са две године знао је да обави већину сеоских послова, а са пет година плеви пластеник и окопава паприку као да је матор.

„Неки дан само га нестаде испред куће, ја тамо-вамо, нема га… Уђем у пластеник, кад он плеви паприку од корова. Велим му: Миљко, не мораш то да радиш, ја ћу кад стигнем, он ме гледа, па ми подвикне: Како не морам, видиш колико је трава порасла, мора да се оплеви“, прича Миљкова баба Аница… Миљко није имао много времена за разговор за Курир, после два минута устао је од стола.

„Морам до штале, да видим краве“, рекао је и нестрпљиво напустио друштво у хладовини. Минут касније већ је нестао у другом крају дворишта, тамо је сигурном руком, као да му је двадесета, већ цепао дрва, мрштећи се на оца што му није дао неку новију секиру.

„Ово радим сад, а кад порастем, бићу механичар“, озбиљно нам каже дечачић и моли да га оставимо да ради.

Отац : Неуморан је!

„Питали нас неки из Београда, кажу, а да ви, можда, не терате дете да ради? Које црно терање, па ми не можемо да га наговоримо да се мало одмори! По цео дан само трчи по дворишту и гледа где би шта могло да се уради. Е, једино око подне оде да одспава, сат и мало јаче, и ето га поново!“, каже отац Бобан.