Има ли Николић уопште решење, средњу линију, трећи пут? Има. Истина, то не зависи само од њега, али свакако највише зависи од њега

09.06.2012. standard.rs

Срби су у свету без премца по способности да за своје вође изаберу оне који ће их упорно и са великим успехом упропаштавати, увлачити у нове и све теже невоље. Траје то, богами, дуже од 100 година.

Неки су се Србима, истина, сами наметали, оружјем и убијањем (Тито и комунисти), али се не може оспорити ни „таленат“ изабраних на демократски начин да народу који их је бирао, а о Србима је реч, нанесу нову штету и муку. Бележимо то још од Милошевића, преко Ђинђића, Коштунице па све до Тадића.

Са Николићем Срби, разумљиво, још не знају на чему су. Показаће време, тек се гнезди на Андрићевом венцу. Оно што ових дана бележимо као „гафове новог председника Србије“ само су рефлексије минулих година и недржавничког понашања новијих српских владара.

Пре отприлике две године написао сам текст за један београдски недељник о томе како ће Србија, и цео српски народ, испаштати и мучити муку све док Влада Србије не усвоји документ, резолуцију, декларацију, свеједно је, о узроцима и последицама распада Југославије. Односно, док не обори на плећа дефиницију рата настањену у Хрватској, Босни и Словенији, која каже да је ту „велику, лепу државу“ разбио Слободан Милошевић, да је Србија од Титове Југославије хтела да направи велику Србију.

Та поставка није тачна. То је фалсификат историје, подметање кукавичјег јајета, оправдање за сопствени злочин, пребацивање сопствене кривице на друге. Југославију је разбио словеначки и хрватски сепаратизам, подржан од неких међународних кругова. За доказивање ове теорије није потребно више од пет минута. Под условом да се не прескачу време и догађаји, да се не бркају и замећу узроци и последице.

Кривица српских новијих владара; од Милошевића до Тадића, лежи у њиховом свесном или несвесном (плашим се свесном) запостављању чињеница. Милошевић никада није имао потребу да Западу нешто доказује, посебно не маркетиншки (Словенци, Хрвати и Бошњаци узимали су политички маркетинг према свету као базну делатност) верујући да ће истина изаћи на видело. Није изашла, а Срби су из године у годину трпели све теже последице лажне теорије о распаду Југославије.

Ђинђић је убијен након што је изнео на сто неке за српске националне интересе врло важне поставке, оснажене чињеницама. Не знам да ли је убијен због тога, или и због тога, али временски се погодило тако. Довољно за сумњу. Коштуница је знао шта неће, али није знао шта хоће, док је Тадић осам година испуњавао све што су од њега тражили Запад и бивши Југословени, не добивши за узврат буквално ништа.

И нико од њих никада није потегао питање ревизије става да су Срби разбили Југославију, да је Милошевић крив за све. Тај кукавичлук – или слагање, што је још горе – гурнут је ових дана као велики, крвави рачун на сто њиховог наследника Томислава Николића.

Шта Николић може да уради? Крене ли путем ревизије словеначко-хрватско-бошњачких поставки о узроцима рата деведесетих, ризикује потпуну личну изолацију у многим европским круговима. Уз додатну медијску сатанизацију. Промени ли ставове и приклони се лажима о Србији и Србима као народу одговорном за разбијање Југославије и све злочине почињене на простору бивше државе, изгубиће поверење тог истог народа и сахранити Српску напредну странку, коју је основао и преко које је дошао на место председника.

Има ли Николић уопште решење, средњу линију, трећи пут? Има. Истина, то не зависи само од њега, али свакако највише зависи од њега. Претпоставимо да је он тога свестан.