Дарко Ј. Ивановић: И Матица српска и САНУ постале гробнице српскога језика и ћирилице!

ИЗВОР: ЋИРИЛИЦА,
– посредством интернет издања дневног листа Правда

(Поређење седнице Скупштине у Матици српској 2. јуна и седнице Скупштине САНУ у Београду 8. јуна 2012. године: обе седнице су биле недемократске и жалосне.)

После седнице Скупштине Матице српске 2. јуна 2012. у Новом Саду готово да се, суштински, све истоветно догодило и на седници Скупштине САНУ 8. јуна 2012. године у Београду.

У Матици српској озбиљан недемократски блам догодио се када председавајући проф. др Иван Негришорац – Драган Станић није допустио да се, у складу са Статутом Матице, уопште гласа о предлогу Драгољуба Збиљића о уважавању уставне и приородне, у складу са светском праксом, суверености једног (ћириличког у нашем случају) писма у српском језику, а није дао ни да исти предлагач поднесе други предлог о укидању (погубног за српски језик и ћирилицу) Новосадског договора (1954), уз образложење да „није потребно о томе да се гласа, јер ће Матица српска питање писма решити за 50 до 70 година“.

На седници Скупштине САНУ, према извештају у Политици од 9. јуна 2012. на страни Културе, нажалост, готово да се све поновило оно што се догодило на седници Слупштине Матице српске у суботу, 2. јуна 2012. године. Сада је била седница Скупштине Српске академије наука и уметности у петак, 8. јуна 2012. године. Једина је разлика у теми. У Матици српској Збиљић је спомињао катастрофално стање у области српског језика и писма, а у САНУ је Оцић говорио о катастрофалном економском стању у Србији. (У САНУ никоме, чак, није ни пало на памет да спомене лоше стање српскога језика и писма)

Ево како новинар наводи то шта се догодило у САНУ:

„Када је наставио (Часлав Оцић – појаснио контекст Д. Ј. И) да предочава огромне економске губитке настале у протеклих десетак година, најпре га је потпредседник Никола Тасић опоменуо да је прекорачио дозвољено време, а потом дваред председавајући Никола Хајдин – други пут одсечним заповедничким гласом.“

И Оцић је морао с места да говори…

У Матици српској, додуше, Негришорац – Станић је дозволио Д. Збиљићу да предлог прочита, а онда је забранио да се о том предлогу гласа.

О догађају у САНУ новинар каже и ово:

„Још једна немила сцена одиграла се на крају: Часлав Оцић је са свог места довикнуо да нема кворума (потребан број присутних за одлучивање), да би неко из задњих редова довикнуо да су присутна 73 члана. Нико није пребројавао.“

Негришорац – Станић је у Матици имао довољно чланова, али их је изманипулисао да „не треба гласати“, а Збиљић је, као Оцић, са свог места „довикнуо“ да није демократски да се не гласа и да нема дијалога“ на шта је, као и Оцић, био оштро упозорен!

Разлика је једина још у нечему. У Новом Саду средства обавештавања готово да нису ни реч казала о предлогу Драгољуба Збиљића о српском језику и писму, а о говору Часлава Оцића о економској ситуацији бар је нешто речено у „Политици“ и другим, средствима обавештавања.

Обе седнице и институције сличне као мућак мућку…

Поводом обе седнице морало би се, јер је корисно зарад истинитости, ово рећи.

Српска лингвистика, после Новосадског договора (1954) и целокупна струка о српско(хрватско)м језику и писму, под пресијом комунистичке диктатуре и српског југословенства суштински нису ништа ваљано учиниле јер су се бавиле природно непостојећим „заједничким језиком“ тако да су и Матица српске и САНУ (још и више) постале праве гробнице суверенитета српскога народа на свој језик са ћирилицом. Језик је разбијен, а српски лингвисти и данас сањају о никад непостојећем српскохрвартском језику, што је помогло да се на чистој основи српског (вуковског, штокавског) језика измисли „нови“ језик – „хрватски“ (преименована специфична хрватска варијанта српског језика), као и да се изврши преименовање српског језика и у „босански“ и „црногорски“, а да српска лингвистика, као институционална наука, и струка јавно „жестоко протествују“ само зато што нова нација Муслимани, па преименовани у Бошњаке нису „свом“ језику дали име „бошњачки“ уместо „босански“. И то је све што су српски „институционални“ лингвисти сербокроатисти у Матици српској и САНУ учинили на неизбежној реституцији српске језичке квазинауке и на лустрацији српских квазилингвиста сербокроатиста у неизбежној борби да се макар умање погубне последице по српски језик и, нарочито, по српско писмо аирилицу које је у посдледњој фази затирања и коначног полатиничења Срба. Обе инститиције предуго су и предалеко на погрешном путу па српски језик и српско писмо никада нису били у Србији и изван ње на нижим  гранама.

Уз све то, како смо писали, предсдедавајући Станић – Негришорац не даде у Матици српској 2. јуна да се гласа за повратак уставне суверености ћирилице у српском језику у складу с Чланом 10. Устава Србије и са светском праксом која је сва у једноазбучју, а САНУ и дан-данас, преко свог Института за (формално само) српски језик прави и даље Речник ссрпскохрватског књижевног и народноиг језика, као да не постоји српски језик, него „српскохрватски“ иако таквог језика више нигде ни формално нема, а суштински га нигде никада није ни имало.

Хитно распустити одељења за књижевност и језик и у Матици српској и у САНУ, па основати нова

Дакле, и САНУ и Матицу српску треба ослободити тако што би се распустила њихова одељења за књижевност и језик, па основаала сасвим нова, јер се показало да се та одељења  у науци о срском језику и писму не могу ничим више поправити с обзиром на целокупан србокроатистички кадар који у њима постоји темељно на наопаком и неповратном путу сррбокроатистике, а или не могу да се промене због укорењених заблуда из вишедеценијске србокроатотистике или зато што се боје да ће им неко одузети те њихоце вискоке стечене титуле на лажној језичко науци.

Показала је то и седница од 2. јуна у Матици српској, када председавајући није дао никакав дијалог о томе, када је забранио да се гласа о постојећој уставној суверености ћирилице у српском језику и правопису Матице српске и када није дозволио ни да се предложи укидање погубног  Новосадског договора (1954) и предочавање његових погубних последица и у Матици и у САНУ. Наредна седница и у САНУ и у Матици српској тешко је да ишта донесе ново у србистици и вероватно поново неће дозволити о томе ни да се расправља. Зато речена одељења ваља најхитније распустити.

(9. јуна 2012)

______
Повезани текстови: ТАКО СЕ НЕ МОЖЕ КА БУДУЋНОСТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА