МПЦ и “косоварска православна црква” – сличности и разлике

Како јавља “Глас Косова и Метохије“, а и како смо сазнали од једног “туристе” а уствари православног верника и Србина, улаз у цркву Богородица Љевишка се однедавно наплаћује. Цена по особи је три еура. Ова новина би могла да се окарактерише са речима “невиђени скандал” да није, ипак, све то раније “већ виђено”.

Све је исто, само њега нема

Однос Православне Цркве и државе у СФРЈ може се описати углавном као “притајено гоњење Цркве више изнутра него споља”. Комунистичка партија и социјалистичка држава су осим сталне претње споља С. П. Цркву умногоме уређивали изнутра. Најбитније дело које су службеници режима  одрађивали је избор кадрова на црквене функције. Тако преподобни отац Јустин говори да су комунисти изабрали два патријарха:

ИЗБОР ПАТРИЈАРХА. Диктатура безбожништва је до сада (1960.) бирала два патријарха … И тако цинично погазила света права Цркве, а преко њих и свете догмате. (Св. Јустин Ћелијски)

Посебна пажња је обраћена на уређење Српске православне цркве у Републици Македонији и Црној Гори. Постојао је план партије да се Македонци и Црногорци разделе од српског национа и за достизање тог циља је било потребно злоупотребити Цркву. Био је план, дакле, да се створе још две националне “цркве” територијално омеђене по републичким границама. Док у Ц. Гори овај пројекат није у потпуности успео захваљујући оданости архијереја Арсенија и Данила Светој Цркви и њеном Предању, пројекат је успео у Социјалистичкој Републици Македонији.

У Македонији је постављен архијереј који ће да “слуша”. По записнику са седнице Светог Синода СПЦ од 29.09.1958. епископ Доситеј, приморан да прихвати улогу издајника од комуниста, изјавио је на седници: “Желео, не желео, ја морам да идем.” И, тако и “отишао” у Вардарску Македонију где је постао први поглавар самопроглашене МПЦ. Наравно, све ово није учињено без знања Сабора и Синода који су се противили али и прихватали поступке комунистичких власти:

Српска црква покушавала да изглади сукоб, пристајући својевремено на уступке, чак и на то да неканонско одвајање дела своје територије уобличи у канонски оквир, чему су се тада противили неки епископи СПЦ, међу којима и данашњи патријарх Павле.

Тим поводом историчар професор др Предраг Пузовић каже: “Уместо да се викарни епископ Доситеј стави под црквени суд за прекршај архијерејске заклетве, гажење свештеничке дисциплине и канона Православне цркве, признат му је чин митрополита и статус поглавара те аутономне црквене области. Друга грешка је учињена избором Климента Трајковског за епископа битољског, иако није испуњавао законске и канонске услове. Канонском хиротонијом дата је могућност сепаратистима да у погодно време изведу потпуно отцепљење од СПЦ”. (Раскол прерастао црквене оквире, Мирјана Кубуровић, Политика)

Споменик подигнут еп. Доситеју у Скопљу, једном од “отаца” македонске нације

Видимо да је епископ Доситеј под морањем прихватио улогу издајника. Педесетогодишњи терор над кадровском политиком Цркве је учинио да морал и етос нових архијереја још више атрофира. Анологни процес поставци Доситеја, који је касније за свој учинак у изградњи македонске нације добио орден од Јосипа Броза

Тита, одвија се данас на Косову и Метохији. Осим других учесника у догађајима, процес стварања некакве “косоварске” цркве је готово идентичан процесима који су одликовали стварање “МПЦ”.

Косовски “Доситеј” је епископ Теодосије (Шибалић).

И Доситеј и Теодосије су пре своје неканонске поставке на чело области којима ће руководити, већ били канонски изабрани викарни епископи. Доситеј је био викарни (без своје области, помоћни) епископ тадашњем патријарху Викентију, а Теодосије викарни епископ своме духовнику, Епископу рашко-призренском Артемију.

Некада држава СФРЈ и партија вршила притисак и терор над Црквом у Југославији, данас се слична појава врши на Косову настојањем НАТО окупационих снага и режима у Београду. Маневри су малтене идентични. НАТО структуре су на Косову имале потребу за реорганизовањем С. П. Цркве, како би злоупотребили Цркву и њен ауторитет који је по НАТО донедавно био реметилачки. НАТО говори о изградњи нове младе нације на Косову, о “Косоварима”. Да би и косовски Срби што више ушли у тај пројекат потребно је учешће једине заиста српске организације на Косову којој се не може негирати легитимитет, а то је СПЦ.

Пошто вл. Артемије није желео да сарађује у косоваризацији Срба, тражи се нови човек, “мекши”. Такав се налази у Теодосију. О томе Џулија Горин говори:

Средином јануара 2010. године у Пећи је одржан регионални састанак посвећен питањима безбедности, на којем је официр КФОР-а обавестио присутне како је извесно да ће владика рашко-призренски Артемије бити смењен, а на његово место постављен нови епископ Српске православне цркве – отворенији за сарадњу и дијалог са Западом. (Џулија Горин – Тоталитаризам у служби запада)

Први познати сусрет тзв. “председника Владе Р. Косово” Хашима Тачија са еп. Теодосијем

По утисцима многих, епископу Теодосију није толико тешко пало да смени свог духовног оца, нити је то учинио “под морањем”, већ је просто желео да се што пре дохвати епархије. Леон Коен, преговарач за Косово испред Владе Србије, у једном разговору је еп. Теодосија окарактерисао као “човека незајажљиве амбиције”. Један од учесника свргавања вл. Артемија био је и протосинђел Сава (Јањић) из манастира Дечана који је политику покоравања окупационој управи условљавао материјалном бригом за културна добра СПЦ.

Елем, задржимо се на речима протосинђела Саве и тиме вратимо се на почетак приче: претварању српских православних цркава у музеје “државе Косово”.  Вратимо се на оно шта се од епископа Теодосија данас тражи. Како ће то он учествовати у грађењу младе косоварске нације?

о.Сава: А где је заштита културне баштине ?

Бљерим: Добро, то је значи, апсолутно, значи, између осталог …

о. Сава: Они … они … они мало то запостављају. (Бљерим: Запостављају, да … ) Ја се баш не слажем, чак ни у оној њиховој фамозној резолуцији коју су … , ја сам лично баш звао, био сам, овај, питао и молио да се помене црква и тако даље (Бљерим: Апсолутно, апсолутно), међутим, не знам шта је, ми имамо неких неразумевања на том плану, с њихове стране, али то је …

Бљерим: Али у принципу, кажем, нема циља са којим се ми не слажемо, значи, али, ја сам одмах рекао, добро, децентрализација је врло добро, могуће кључан део тога, Цркве и културних добара, али то се може постићи и присуством српских политичара у централној власти, имаће свој глас, то значи имаће могућности …

о. Сава: Па сигурно, то је то питање учешћа у институцијама које је важно, ево баш недавно сам био са Оливером (Ивановићем), ми лично овде сматрамо да је важно да Срби учествују у институцијама, због тога на неки начин, је важно да се тај наш глас чује…

(Из снимљеног аудио снимка разговора пс. Саве са представником сепаратиста са Косова, Бљеримом Шаљом – Сава Јањић борац за независно Косово?!)

Натпис пред црквом Богородице Љевишке. Овакве табле стоје пред многим црквама на Косову и Метохији данас.

Дакле, новопостављена управа у Епархији рашко-призренској поставља један минималистички услов за учешће у интеграцији у тзв. “Републици Косово”, а то је брига нове “државе” о црквама и манастирима. Ово се идеално уклапа у оно што је новој “држави” и потребно, са тим да се она идентификује као секуларна, без иједне привилеговане верске заједнице. Српске цркве постају “косовска културна баштина” и материјално су заштићене, без “непотребних” верника су, који су прогнани са Косова и Метохије. Такве цркве и манастири постају реклама новој “републици” која се стара о њима. У складу са свим тиме је и наплаћивање карти посетиоцима који долазе. На посетиоце нова управа ЕРП посматра дакле као на “верске туристе” а не на верујуће хришћане!?

Чувено благодатно место, манастир Св. Наум код Охрида као хотел и туристичка атракција у којој се до данас наплаћује улазак верницима

Ово је само један од елемената давања кредибилитета “независној држави Косово”, од стране сервилне власти у Епархији рашко-призренској, који по својим плодовима личи на оно што је комунизам урадио од Цркве у Вардарској Македонији. Многе цркве у Македонији су одавно постале музеји, а понеке и хотели, док је народ тамо на вишеструком губитку. Највећи губитак је тај што се губи осећај за светињу и губи идентитет хришћански, а ствара неки нови псеудо-национални – македонски или у новом случају косоварски.

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”