СРЦЕ ПОД ПРИТИСКОМ

Мирјана Бобић Мојсиловић

Камера и мрак

Има нечег у пољопривреди – иначе не би баш сви политичари одреда у својим
кампањама кренули ка завичају, све дробећи црницу међу прстима, не би ли
нам показали колико поштују село и сељаке и колико ће, мајке ми, да учине
за пољопривреду која је, као што се зна, наша велика шанса. Речју, знање
имање.
Многи од њих радо су се сликали са кравама, коњима и осталим домаћим
животињама, зналачки меркајући кравља вимена, не би ли нас уверили да су
заинтересовани, генерално, и за стоку.
Да се град не би осетио запостављеним, ето ти њих на трговима и улицама,
како се рукују са народом. Срдачности и руковању нема граница, а што је још
невероватније наши политичари ових дана, изгледа, иду пешке.
Силазак у народне масе је опробани предизборни трик – чим се заврше избори
нико не може да их ухвати ни за главу ни за реп, а камоли за руку, они
нестају из стварности и могуће их је видети само на телевизији.
За то време динар пада, неумољиво – као женске сузе, евро, наравно, расте,
а Србија сигурним кораком гази ка Европи. Многи се заклињу у европски пут
са кога никада неће скренути, а неки међу њима су имали храбрасти да нам
саопште како је то пут без повратка, и, на жалост, нису погрешили.

На Косову хапсе Србе, али шта је то у односу на Европу у којој нам је
загарантована љубав, и кредити, и статус, и светла будућност, само кад нас
приме. Кад нам је један политичар лепо објаснио  да сваког од нас Косово
кошта двадесет евра дневно – можда ће се неко ових дана досетити да су и
деца доста велики трошак? Све је скупо, и историја, и сећање, и традиција,
само су избори, хвала Богу јефтини, сигурно нас мање коштају.
Чека нас, иначе, божанствена будућност.
Прексиноћ – у десет сати и два минута, у локалној самопослузи, продавачица
ми је из корпе извадила лименку пива. Камере, каже, снимају, и она не сме
да ми то прода јер ће да изгуби посао? Нисам имала појма о чувеном ЗАКОНУ.
У земљи у којој су увезени милиони сумњивих вакцина – у два минута после
десет пунолетна особа не може да купи лименку пива! У земљи у којој се
организује „Бир фест“, који се рекламира на националним телевизијама како
бисмо показали да смо део ЕВРОПЕ, и где се од јутра до сутра испијају
галони пива, одједном у десет увече имамо камере, у служби Закона, које
нам кроје живот! У земљи која се прославила ГУЧОМ, у земљи која се
прославила „Егзитом“ и либералним ставом према дрогама на том фестивалу
(како би била део Европе) – у десет и два минута не можете да купите
лименку пива, јер се све снима камером у локалној самопослузи!
Имам право да питам – живимо ли ми већ у европском логору, у полицијској
држави у којој камере не снимају лопове док пљачкају банке, нити дилере
који децу навлаче на дрогу по школским двориштима, нити мужеве који туку
жене, нити силеџије по лифтовима, нити докторе који траже мито, нити
политичаре који узимају мито, али снимају обичне људе у самопослугама јер
се неко досетио да је закон о забрани продаје пића после десет увече
најбржи начин да трезни и „на суво“ уђемо у европско чистилиште? И ко је
платио толике камере? И ко их је набавио? И колико су коштале? И ко плаћа
контролоре да проверавају примену фамозног закона?
Пиво пожелим да попијем једном годишње. Нисам га попила, и у шоку сам
стајала пред касирком која ми се клела у све на свету да је њен сат тачан,
да све снимају и да може да изгуби посао. Сцена у самопослузи била је,
најблаже речено – логорска. Морбидна фарса, у незгодном, предизборном
тренутку! Никада такав осећај неслободе и понижености нисам осетила. Јер,
од тога да своје пиво за своје паре нисам могла да купим у комшијској
самопослузи, неколико минута после десет увече, преко најаве закона којим
ће да нам забране да пушимо у својим кућама, до тренутка када ће да нам
јаве да се у десет увече иде на спавање, само је један корак. Плачи,
вољена земљо!
У кампањама су уста свима пуна светле будућности. Само што нам нико није
рекао да нам ту светлу будућност режира Велики Брат. После овога, сва је
прилика да постоји само једна једина реч за ово што нам се спрема – МРАК.