ЧУЈТЕ СРБИ
СУДБИНОМ ЦИГАНА

Душан Нонковић

Издаја на сваком кораку!
А народ ћути!
Краљу отимају дедовину!
А Краљ ћути!
Органе отимају чељадету!
А влада ћути!
Храмови се урушавају!
А црква се дели!
Душман цркви!
Удара на врата!
А она прогања!
Свете мученике!
Са свог прага!
Отима се све одреда!
А народ ћути и гледа!
Отима се све!
Што човеком чини човека!
Отима се!
А народ немо гледа!
Немо гледа и ћути!
Питам се!
Да ли још има мајке!
Која би знала заплакати!
И за чедом друге мајке!
Да ли још има савести!
А да не проговори!
Да нам није можда!
И она већ отета!
Да ли уопште има!
Нешто људског!
Нешто што нам нису!
Већ отели!
Или ћутњом им дали!
Или нешто што би нам могли!
Још отети!
Како би сви!
У грло громко прозборили!
Е бре доста је!
Не може више!
Црни душманине!
Да ли је уистину!
Све ама баш све!
Од савести и добрих дела!
Пало у понор вечитог мрака!
Докле ћемо!
То све још хтети и моћи!
Појединачно у себи гушити!
Уместо слогом отпор пружити!
Докле ћемо се још надати!
Да ће нам се душман смиловати!
Уместо нас!
Нашој беди заплакати!
Ако више нема ништа
Од тога свега!
Што чини човеком човека!
Онда, неће бити више!
Ни породице ни мајке!
Нити домаћице!
Нити домаћина куће!
Нити ће моћи бити државе!
Ако нема ништа!
Од свега тога!
Па ни мајке!
Која уме!
И за туђим чедом!
Да заплаче!
Онда ту нема ни мајке!
Ни човека!
Ни државе!
А ни Бога!
Онда смо осуђени да кренемо!
Трновитим путевима циганског живота!