Једном давно у Европи била је једна конфедерација која се протезала од Алпа до Јадрана, на линији старе границе између западног хришћанства и Византије.
Конфедерација је обећавала вечни крај ратовима који су кроз историју делили њене конститутивне народе.
Уз слободну жељу за међузависност кроз заједничку валуту и слободно кретање рада и капитала, та конфедерација понудила је „трећи пут“ који се налазио између окорелог капитализма америчког стила и неефикасности централног планирања.
Земља је такође понудила алтернативни центар моћи (Несврстане) земљама које нису желеле да буду савезник САД-у или Кини и Русији.

Обзиром да је Југославија пропала 1991., а њен пад био пропраћен обновом етничких сукоба крвавијих од борби у Другом светском рату које је послератна конфедерација настојала да заустави, како пише  Лане, дописник В.Поста, – Нећу претеривати у аналогији између Југославије и данашње проблематичне Европске уније. Југословенски „тржишни социјализам“ је био више ауторитаран него европска социјалдемократија. Није прича о „братству и јединству“ код куће и „несврстаности“ у иностранству одржала Југославију целовитом, већ гвоздена рука њеног вође Јосипа Броза Тита којег су, након смрти 1980.године, наследили неуспешни бирократи.

Међутим, не желим да потценим ту аналогију. Као и Европска унија, и Југославија је константно покушавала да исправи дубоко укорењена ривалства бирократским путем, како између Албанаца и Срба, тако и између Срба и Хрвата. Промене вођства, дуплирање институција и измене устава никад нису успеле зауставити споменута ривалства, иако је већина народа Југославије говорила истим језиком.

Питање је како, и да ли уопште, иједна мултинационална конфедерација може преживети између Урала и Атлантика, недуго након Другог светског рата и Хладног рата који га је фактички продужио.
Како Европска унија може избећи судбину сваког досадашњег царства или конфедерације у европској историји?
Дакле, криза с којом се суочава Европа данас није у потпуности без преседана. Није реч само о економској и финансијској кризи.
Краткотрајним настојањима европских политичара којима прикривају неред, исти занемарују тектонске силе које су се уротиле против Европе, занемарујући да су сличне силе разориле Свето римско царство и Југославију.

Уколико ствари посматрамо на тај начин, будућност Европе не изгледа сјајно.
Француско-немачко ривалство је изазвало једно крвопролиће за другим, од којих је најмонструознији био Други светски рат.
Да ли је ЕУ претерано ескалирала због тога што је Француској требало средство за сопствене нереалне спољнополитичке амбиције? Или зато што су сиромашније земље у Европи желеле бити привилеговане на начин да буду ближе богатој Немачкој? То више није ни битно.
Чињеница је да је Европа у шкрипцу с том конфедерацијом из којег се више не може извући ни политички ни економски.

Постоје два пута којим ће кренути.
Један од њих је распад, за који се не верује да би био крвав као распад Југославије, но чак и постепени распад Европске уније, осиромашио би континент, остављајући отровне остатке талога националистичке мржње.
Други пут је – још снажнија конфедерација, бар се тако прича, пише Цхарлес Лане – То би у пракси значило предати Бриселу још већи део свог националног суверенитета, што би по први пут укључило губитак контроле изабраних државних парламената над својим базичним финансијским одлукама.

Међутим такво препуштање моћи неби било симетрично: Немачка и друге богате земље би одредиле нова правила игре која ће дужници морати да следе, али засигурно не без поговора.

Будућност уједињене Европе, уколико је уопште има, изгледа јако подвојена, јако свађалачка и изнад свега мање демократска него што је сада.
И понављам, ово је оптимистичан сценарио, како пише Чарлс Лане за Вашингтон Пост (пренела и превела адваце.хр).