Пут сневања

Драган Симовић

Ако не умеш да сневаш, онда и не живиш!

Само снови које будан сневаш, могу да те сачувају и спасу у овоме свету привида, омаје и опсене.

Да, све је варка и привид, ако свет не посматраш из својега унутарњег бића!

Кад си у језгру својега унутарњег бића, у самоме суштаству живота, онда ти је све лепо и дивотно.

Онда јеси а ниси у свету; онда јеси у свету опсене и омаје, али си, истовремено, и у свим иним световима, у духовним сазвежђима и звезданим јатима.

Одувек сам волео Природу.

Ово што рекох, само је први део Истине.

Други део Истине гласи, да је Природа одувек волела мене!

Да, управо тако!

Чини ми се, а то осећа моје унутарње биће, да сам праискону везу са Мајком Природом понео са собом долазећи у овај свет.

То што сам рођен у Београду, на Звездари, нема никакве везе са мојим Пра Суштаством.

Од треће године до поласка у школу, растао сам високо у брдима, у прелепим пределима, између Златибора и Јавора.

Модре и моћне букове шуме и зелен-плаветно небо, са као снег по пропланцима белим облацима, што се, ношени пролетњим ветрима, њишу као шајке на тиркизној пучини у бескрајном светлосном венцу девичанског обзорја.

Будући да у мом окружењу на пушкомет није било друге деце, растао сам и развијао се упоредо са Природом.

Зато се никада и нисам социјализовао.

И, драго ми што се нисам социјализовао!

Јер да сам се социјализовао, сада не бих писамо поезију, и не бих сликао аквареле.

Социјализација је само друго име за поробљавање детиње душе, детињих снова и детиње маште.

Социјализација је наука медиокритета за поробљавање оних који не припадају свету медиокритета, односно нормалних.

Нормални су они који су заборавили да сневају, и заборавили да лете.

Нормални су они чије су мисли и снове поробили неки други нормални!

А шта је Природа?

Природа је све оно што видиш, осећаш, појимаш и препознајеш у језгру своје божанске душе.

У језгру моје детиње божанске душе, Природа је била свеобухватна и потпуна.

Природа је била – сви светови!

Сви светови видљиви и невидљиви, појавни и непојавни!

Природа ме тајинственим својим стазама водила у наручје Живоме Богу!

Оно што ми је Природа праисконом тишином и шутњом беседила о Живоме Богу, ниједан ми теолог, ниједан ми философ, ниједан ми посвећеник и ниједан ми мистик, и нико од људи и никоји човек, нигда и нигде, ни би могао открити свеколико, живо и животно, овострано и онострано, тајанство и тајинство Великог Божјег Стварања.

Све што сам доцније налазио у књигама, како Истока тако и Запада, како Севера тако и Југа, само је потврђивало оно познање, оно буђење и оно просветљење, што сам још у раном детињству доживео и познао на властитом Путу сневања под окриљем Мајке Природе.

Кад човек расте са Природом, кад је саображен са Природом, он се свему, истовремено, и диви и чуди!

Све му је чудо и чуђење, све му је дивљење и удивљење!

А онда, на концу свега, дођеш до познања, да је и сам живот чудо.

Да је живот, уистини, чудо над чудима!

Чудо је сам настанак Пра Живота, само рођење Пра Живота, и само простирање и ширење Пра Живота кроз векове и пространства, кроз сазвежђа и звездана јата, кроз многе силне светове, о којима ни у сновима својим никаквих представа немамо!

Зашто вам ово сведочим?

Открићу вам једну тајну, коју сам ја, још у раном детињству, преко Мајке Природе, примио од Велике Душе Пра Васељене.

Ако желите да вам се деца развијају у слободне и самосвојне личности, у јаке личности, које никада и никоме неће дозволити да им се поробе мисли, да им се поробе осећања, онда их само учите једноме – да сневају и маштају, и, у исти мах, штитите их од сваке социјализације!

Јер социјализација је, уистини, духовна и стваралачка кастрација.

Програм социјализације деце, знајте, сачинили су они педагози, они психолози, они социолози и они вајни интелектуалци, који раде за невидљиве а присутне  господаре овога света, за Чорта, за Црнобога, за Великог Брата!

Поробљавање детиње душе, детињег сневајућег и стваралачког бића, почиње већ у дечјем вртићу, у обданишту, у забавишту.

Ако сачувате прасуштаствено стваралачко биће свог детета до седме године, сачували сте га за сва времена!

До седме године учимо, каже један посвећени песник, а после тога само обнављамо и утврђујемо божанско градиво живота!