Србија је лидер на Балкану – по најнижим платама

ГЛАС РУСИЈЕ

Србија, за коју неки верују да је лидер на Балкану, заиста по многим стварима предњачи међу земљама у региону. Али ако сте у први мах помислили да су овде највеће зараде на балканском полуострву, грдно сте се преварили. Не ради се ни о чему позитивном, чиме бисмо се могли поносити, већ сасвим обрнуто. Ради се о томе да је Србија лидер на листи оних земаља где се рад запослених најмање цени и где су плате најниже. Како је то могуће, сигурно се питате? Да ли је то нека грешка? Зар Србија нема веће плате барем од традиционално сиромашнијих суседа, као на пример од Албаније?

 

Међутим, одговор је више него јасан, а то је да није у питању никаква грешка, већ је све заиста тако. Наиме, просечна плата у држави је почетком ове године по званичним подацима Републичког завода за статистику износила 330 евра, што је најмањи износ на целом Балкану, а камо ли у поређењу са неким другим земљама из окружења. То је мање и од износа кога сваког месеца примају запослени у Босни и Херцеговини, Бугарској, Црној Гори и осталим земљама.

 

Ако погледамо колико износи просечна плата на нивоу свих земаља које су чиниле некадашњу југословенску државу, а то је око 550 евра, онда видимо да се Србија налази око 40 процената испод тог просека, а још у време постојања бивше државе, Србија је имала плате отприлике у висини југословенског просека. Овако ниске српске плате, изражене у страној валути, додатно се смањују сваког дана, с обзиром да смо сведоци којом брзином динар губи вредност према евру. Такође, са непобитним слабљењем домаће економије, јасно је да ни у догледној будућности ствари неће изгледати ништа боље.

 

Још средином 2008. године просечна плата у Србији је износила 420 евра, што значи да се само за последње четири године просечна зарада смањила за једну петину, односно за скоро 100 евра. Зато није ни мало изненађујуће да је по испитивањима јавног мнења, само 4 посто становника Србије задовољно својим финансијским стањем.

 

Што се тиче привредних грана у којима су најниже плате у држави, то су туризам, угоститељство и пољопривреда, које предњаче са зарадама које су обично за 140 евра мање од просечних плата.

 

Да ствар буде још гора по српски животни стандард, у Србији се бележи три пута бржи раст цена него на пример у Европској Унији, а убедљиво највећи део плате становници троше на основне потребе, односно на храну и становање.

 

Србија се налази на самом дну листе земаља у региону из више разлога. Као прво, продуктивност у земљи је на веома ниском нивоу, али томе је допринело и то што је изузетно много запослених у јавном сектору. Такође, велик је број пензионера у односу на мали број запослених. А свакако да свог значајног удела у томе има и велика корупција, као и бројне неуспеле приватизације. Дакле, разлога је много, а сви се тичу начина вођења економске и социјалне политике у земљи.

 

У свему томе посебно је забрињавајуће то што се просечна зарада веома разликује у појединим деловима земље, па је тако уочљиво да су плате знатно мање готово на целом подручју јужне и источне Србије. Дакле, управо на оним подручјима где је већ годинама и деценијама најизраженија депопулација, односно смањење становништва, било из разлога ниског рађања, било због великих миграција млађих људи према северу. Такође, ради се и о подручјима који се наслањају на Косово и Метохију, па би стога поготово из тог разлога требало да буду од посебног државног значаја.

 

Да бисмо илустровали слушаоцима, каква трагична ситуација влада у тим најсиромашнијим крајевима Србије, рецимо само да у Љигу просечна плата изражена у еврима, износи понижавајућих 130 евра, у Нишкој Бањи 160 евра, или у Белој Паланци 180 евра. Могли бисмо тако низати такорећи сва остала места из југоисточне Србије, где се просечне плате углавном крећу око мизерних 200 евра.

 

Све ово поменуто нам говори да би био неопходан плански приступ државних органа овом проблему, али то се изгледа не наслућује. Углавном све остаје само на празним речима од којих нико нема користи.

 

Али било би корисно да сада погледамо неке позитивне примере како се такви и слични државни проблеми отклањају у другим земљама, где постоји потребна воља и свест о неопходности њиховог решавања, као на пример у Руској Федерацији.

 

Дакле, у Русији просечна плата износи 800 евра, а у главном граду Москви дупло више, то јест преко 1600 евра. Међутим, оно што је посебно значајно, то је однос према удаљеним и слабо насељеним крајевима, који су од великог државног интереса управо зато јер су прилично изоловани од остатка земље. На пример, поменимо острво Сахалин у Тихом океану, где просечна плата не заостаје много за престоницом, и која износи више него солидних 1300 евра. Слично се може рећи и за Магаданску област на Далеком Истоку, са којом због даљине и географске позиције, практички и не постоји друмска веза, нити железница, па је тамо могуће стићи једино авионом или бродом. Иста је ситуација и на крајњем североистоку Русије, на Чукотки, која је такође из истог разлога изолована од других делова земље. Све то значи да су та подручја и у економском смислу у тешком положају, с обзиром да је отежана размена робе и радне снаге. Из тога би се можда могло одмах закључити да су тамо сигурно и најмање просечне плате у земљи, али та помисао би била сасвим погрешна.

 

Наиме, управо због планске државне бриге према тим удаљеним подручјима, у њима су зараде на нивоу 1300 евра, што је убедљиво изнад државног просека. На тај начин се спречава исељавање становништва, које би у супротном случају, потпуно природно кренуло према економским центрима у којима је могуће остварити већи животни стандард.

 

Напослетку, хајде да се поново вратимо на ситуацију у Србији, где су сасвим обрнуто, рубна државна подручја остављена самима себи, да се боре са својим економским проблемима како знају и умеју. А сами становници тих крајева, решење виде једино у масовном исељавању из својих депресивних села и градова, углавном према северу земље, где је стање донекле боље.

 

И стога, када чујемо пароле о лидерству Србије на Балкану, можемо само да се запитамо – лидерство у чему? У сиромаштву, ниском животном стандарду и платама које су по висини на самом европском зачељу. Чак и када се поредимо са државама у границама балканског полуострва, где је Србија некада заиста у очима барем неких земаља изгледала као недостижан узор.

 

Међутим, времена се мењају, па зато Србија у будућем периоду треба уложити знатне напоре на пољу економије, макар да сустигне просечну плату коју имају становници – Албаније.