У данашњој  земљи  Србији  догодила  се  још  једна  појава  на  политичкој  сцени  која  је  без  преседана  у  данашњем  свету. Човек  који  је  изгубио  председничке  и  парламентарне  изборе, Борис  Тадић, постао  је  кандидат  за  премијера!? Овако  нешто  није  забележено  ни  у  једној  земљи  која  макар  и  формално  слови  да  је  демократска. Како  је  могуће  да  нам  се  овакве  ствари  дешавају?

У  земљама  ЕУ, на  чије  се  стандарде, вредности  и  праксу  домаће  евроунијате  углавном  позивају, уобичајена  је  појава  да  када  неко  изгуби  изборе  моментално  подноси  оставку  и  на  све  остале  страначке  и  политичке  функције  и  нестаје  из  политичког  живота, или  га  пошаљу  у  Брисел  да  буде  део  ЕУ  бирократских  структура  и  да  тамо  заузима  неку  функцију. Србија  је  данас  једина  држава  у  Европи  у  којој  се  после  пораза  на  изборима  чак  и  аванзује. Борис  Тадић, чија  је  странка  изгубила  парламентарне  изборе  а  он  лично  је  потучен  на  председничким  изборима, слови  као  најозбиљнији  кандидат  за  будућег  премијера  Србије. Још  само  пре  недељу  дана  све  је  изгледало  другачије. Сетимо  се  само  изборне  ноћи  на  РТС-у. Чим  су  почели  да  пристижу  резултати  који  говоре  о  поразу  Бориса  Тадића  завладала  је  тотална  пометња  у  студију. Антоанела  Риха  просто  није  знала  шта  ће  са  собом. Имала  је  израз  лица  који  је  осликавао  неверицу  и  као  да  је  очекивала  да  је  неко  пробуди  из  кошмара. Снисисходљиви  Зоран  Станојевић, који  својом  комплетном  појавом  подсећа  на  лик  Шулајића  из  филма  ”Полтрон”, покушавао  је  да  уједначи  изглед  својих  обрва  и  поглед  запрепашћења, али  му  је  то  слабо  полазило  за  руком.

Читава  плејада  набеђених  ”аналитичара”, а  у  ствари  професионалних  манипулатора  режима, од  Владе  Тодорића, преко  Славише  Орловића, па  све  до  Милана  Лихт-Николића, није  ни  смела  да  седне  пред  камере  после  ранијих  баљезгарија  и  бламаже  коју  су  доживели. Само  је  један  од  њих, Драгољуб  Жарковић  из  ”Времена”, славодобитно  дочекао  својих  пет  минута. Остало  је  упадљиво  да  главни  уредник  немачког  ”Блица”  просто  није  хтео  да  прихвати  чињеницу  да  је  Тадић  поражен, све  док  у  десет  увече  сам  Борис  није  признао  пораз. За  то  време  Жарковић  из  сорошевског  и  проамеричког  ”Времена”  задовољно  је  коментарисао  како  је  он  практично  из  тог  друштва  једини  после  првог  круга  давао  шансе  Николићу, док  су  га  сви  остали  отписали. Још  једном  се  показало  да  када  Жарковић, Весна  Пешић  и  Петар  Луковић  типују  на  неког  за  председника, он  пролази.

Ово  би  и  требало  да  нас  додатно  забрине, јер  су  Жарковић, Пешићка  и  Луковић  можда  и  више  урадили  за  америчке  интересе  у  овом  делу  света  од  Тадића, Динкића, Чеде  Јовановића  и  Б 92  заједно. Било  како  било, Тадић  је  изгубио  и  владајућа  коалиција  је  од  готовог  направила  вересију. После  десет  увече  појавио  се  и  највећи  губитник  Борис  Тадић. Током  свог  обраћања  честитао  је  противнику  и  изричито  рекао  да  нема  намеру  да  се  кандидује  за  премијера  и  да  му  је  једна  кохабитација  била  доста  за  цео  живот.

И  таман  када  смо  помислили  да  ће  Тадић  први  пут  током  свог  политичког  живота  испунити  макар  ово  обећање, десио  се  ”преокрет”. Након  неколико  дана  наговарања, преговарања, разговарња, сви  они  који  стоје  иза  Тадића, због  себе  и  својих  интереса  наравно, утицали  су  да  промени  мишљење. Таман  када  смо  очекивали  да  ће  Тадић  први  пут  поступити  човечно, одговорно  и  елементарно  људски, он  је  још  једном  показао  колика  је  неморална  политикантска  ништарија  и  бесловесна  марионета  која  би  још  желела  и  да  аванзује, да  приграби  још  више  власти  него  досад  и  то  после  изборног  пораза  и  очигледне  изборне  крађе  која  се  догодила  на  Ђурђевдан  6.  маја. Тадићу  је  образ  дебљи  од  тракторске  гуме, а  то  знају  и  користе  сви  они  који  одржавају  овај  систем  за  понижавање  и  уништење  Срба  и  Србије. Некадашњи  титоисти  су  говорили  и  после  Тита, Тито, а  данашњи  њихови  евроатлантски  потомци  могу  да  кажу, и  после  Бориса-Тадић.

Током  свих  ових  постизборних  вратоломија  и  дешавања  једна  емисија  ”Ока”  на  РТС-у  заслужује  да  буде  поменута, пошто  представља  парадигму  свеукупних  дешавања. После  емисије  ”Милица  на  квадрат”  добили  смо  и  међу  аналитичарима  ”тандем  Ђ.В.  на  квадрат”. Реч  је  о  Ђорђу  Вукадиновићу  из  НСПМ  и  наводне  ”влашке”  партије  НОПО  и  Ђорђу  Вуковићу  из  ЦЕСИД-а. Невероватна  је  количина  сагласности  између  овог  двојца. Један  другог  су  просто  допуњавали. Тако  је  ЦЕСИД-ов  Ђ.В.  коначно  после  свих  ових  година  критиковао  Тадића  и  приметио  како  народ  тешко  живи, па  је  у  томе  видео  узрок  Тадићевог  пораза. НСПМ-ов  Ђ.В.  се  сложио  са  ЦЕСИД-овим  Ђ.В., али  и  додао  да  је  јасно  да  је  Коштуница  и  ДСС-ова  подршка  била  кључна  пошто  су  они, замислите  само, слали  и  СМС  поруке  да  се  изађе  и  гласа  за  Николића. И  један  и  други  Ђ.В.  су  се  сложили  да  није  било  крађе  избора, и  поред  свих  доказа, а  нарочито  после  резултата  другог  круга, а  НСПМ-ов  Ђ.В.  је  наставио  са  причом  око  састава  будуће  владе.

Ако  се  од  ЦЕСИД-овог  Ђ.В.  овакав  наступ  и  став  могао  очекивати, с  обзиром  да  се  ради  о  организацији  која  добија  новчана  средства  од  Националног  демократског  института, Међународног  републиканског  института  и  осталих  бораца  за  америчку  глобалну  империју  и  светску  хегемонију, наступ  НСПМ-овог  Ђ.В.  коначно  је  сваком  разјаснио  узрочно-последичне  везе  ”патриотског  пројекта  Јеремић”, стварање  лажне  мањинске  странке  и  њихов  улазак  у  Скупштину, па  све  до  овог  наступа  на  телевизији. Када  слушате  Ђ.В.  из  НСПМ-а, тог  средовечног  професора  марксизма  који  за  себе  сматра  да  је  ”најсветлија  звезда”  међу  аналитичарима  и  својврсни  ”гуру”  међу  истима, стичете  утисак  да  су  сви  у  служби  режима, осим  њега, НСПМ  и  НОПО. Тако  Ђорђе  Вукадиновић  тврди  да  иза  Двери  стоје  Драган  Ђилас  и  ДС, иако  су  Двери  прве  покренуле  борбу  против  изборне  крађе, док  Вукадиновић  стоји  на  становишту  да  већих  нерегуларности  на  изборима  није  било  и  да  нема  довољно  доказа  за  ту  тврдњу. Такође, Вукадиновић  критикује  ДСС  и  напомиње  да  су  на  дан  одржавања  избора  слали  СМС  поруке  да  се  изађе  на  изборе  и  гласа  против  Тадића, али  ништа  није  говорио  о  куповини  гласова  од  стране  ДС-а  и  о  њиховим  позивима  да  се  гласа  за  њиховог  кандидата. Ако  је  нешто  успут  и  рекао, то  су  били  млаки  коментари. Ето  на  шта  неки  људи  пристану  само  да  би  се  чешће  појављивали  на  телевизији  и  представљали  некакав  аналитичарски  ”мејнстрим”.

После  ових  избора  ни  Томислав  Николић  неће  моћи  још  дуго  да  држи  до  свог  ”домаћинског”  имиџа, човека  из  народа, великог  ”страдалника  и  жртве”, већ  ће  морати  да  покаже  своје  право  лице. ”Политичка  козметика”  типа  подношења  оставке  на  место  председника  странке  и  одлазак  на  конгрес  Јединствене  Русије  где  се  састао  са  руским  председником  Путином  представљају  наставак  креирања  његовог  имиџа, али  сада  долази  време  за  конкретне  одлуке.

Мирослав  Лајчак  му  је  већ  предао  списак  нових  услова  и  уцена  из  Брисела, воде  се  преговори  око  владе, треба  враћати  приспеле  дугове  и  решавати  нагомилане  проблеме. Оно  што  може  да  забрине  је  Николићева  изјава  о  наставку  европског  пута  у  пропаст, чиме  је  већ  у  првом  обраћању  после  изборне  победе  практично  прекршио  споразум  са  ДСС-ом, али  то  још  није  ни  врх  леденог  брега. Сада  се  поставља  питање  докле  Николић  политички  може  да  издржи  са  ставом  и  тамо  и  вамо, и  исток  и  запад, и  ЕУ  и  Космет, јер  наилазе  конкретни  изазови. Вашингтон  и  Брисел  захтеваће  и  од  нове  владе  спровођење  споразума  Стефановић-Тахири, који  воде  у  практично  признање  независности  тзв. ”Републике  Косова”, а  после  тога  наставак  преговора  са  Приштином  под  окриљем  ЕУ. Шта  ће  ту  Николић  одлучити  и  да  ли  ће  наставити  и  даље  са  погибељном  политиком  његовог  претходника, а  можда  будућег  премијера, Тадића?

Да  ли  ће  испунити  обећање  по  питању  изборне  крађе  која  се  десила  6. маја  и  да  ли  ће  надлежни  покренути  истрагу, или  ће  признати  легитимитет  оваквог  парламента  и  иницирати  састављање  Владе  што  пре? Затим, ту  су  преговори  са  ММФ-ом  и  непријатне  одлуке  о  смањењу  јавне  потрошње, а  нарочито  се  очекује  удар  на  пензије. Шта  ће  ту  одлучити? Између  породичних  вредности  и  борбе  против  беле  куге  са  једне  и  предвођења  геј  ”весељачке”  параде  6.  октобра  са  друге  стране, коју  ће  одлуку  ту  донети? Којем  ће  се  ”приволети  царству”? Не  може  се  служити  и  Богу  и  Мамону. Оно  што  тренутно  гледамо  није  нимало  охрабрујуће. ”Млаки”  Тома  се  спрема  на  кохабитацију, можда  и  коалицију, са  Борисом  Скраћеним. Тај  евроатлантски  кохабитационо-коалициони  мутант  ТОРИС (Тома  и  Борис)  неће  донети  ништа  добро, напротив. Можемо  очекивати  још  горе  дане  у  којима  ће  се  представници  нове-старе  политичке  ”елите”  још  злобније  кезити  у  лице  народу, поручујући  му: ”Џабе  сте  кречили”. Уосталом, домаће  политичке  марионете  већ  увелико  играју  на  музику  из  америчке  амбасаде.

У  међувремену, доказани  антисрпски  активисти  из  секуларизованог  неоусташтва  ”друге  Србије”  добили  су  још  једног  истакнутог  ”бојовника”  међу  позоришним  редитељима. Реч  је  о  хрватском  редитељу  Оливеру  Фрљићу  и  његовој  представи  ”Зоран  Ђинђић”. Назвати  ово  плиткоумно-пропагандно  и  ништавно  перформанс  остварење  позоришном  представом  представља  увреду  за  читаву  позоришну  уметност. Сама  представа  обилује  најпрљавијим  видом  политичке  пропаганде  и  расистичким  антисрбизмом. Сцене  где  глумци  умачу  руке  у  буре  на  којем  пише  ”новија  српска  историја”  и  ваде  руке  крваве  до  лаката  дерући  се  према  публици  да  су  они  криви, где  се  за  убиство  Зорана  Ђинђића  оптужују  сви, од  свештенства  СПЦ, Војислава  Коштунице, па  све  до  ”Црвених  беретки”, ”отпораша”, на  крају  и  публике  у  представи, односно  народ  у  целини,  да  би  се  све  завршило  тако  што  глумци  повраћају  по  српској  застави. Читав  овај  пропагандни  перформанс  представља  већ  толико  пута  виђену  хрватску  културну  политику  на  делу  и  тежњу  да  се  њен  систем  вредности  и  политички  ставови  пренесу  на  Србију, односно  да  дође  до  њеног  поунутрашњења  у  српском  народу, како  би  то  рекао  Мило  Ломпар. Иначе, Оливер  Фрљић  је  за  сличну  гадарију  од  представе  добио  и  ”Стеријину”  награду, па  је  охрабрен  тиме  отишао  и  неколико  корака  даље.

Отац  овог  редитеља  је, по  његовом  признању, ратовао  у  БиХ  као  припадник  ХВО-а, а  мајка  му  је, како  Фрљић  каже, родом  ”Лесковчанка”. Застанимо  за  тренутак  и  замислимо  следећу  ситуацију. Да  ли  ико  може  да  замисли  да  се  у  Загребу  појави  редитељ  чији  се  отац  Србин  борио  као  припадник  Војске  Републике  Српске, а  мајка  му  је  ”рођена  Вараждинка”  и  да  у  неком  загребачком  ”казалишту”  постави  представу  о  ”новијој  хрватској  повијсти”, где  би  се  у  базенима  из  којих  се  прелива  српска  крв  купали  глумци  који  глуме  Старчевића, Франка, Павелића, Будака, Степинца, Лубурића, Туђмана, Кухарића, Мерчепа, Готовину, Главаша, Томпсона  и  сл, док  би  све  то  ”благосиљале”  римске  папе  и  њихови  западни  пријатељи? Наравно  да  се  таква  представа  у  Загребу  никад  неће  приказати, а  све  да  се  и  појави  неко  ко  би  нешто  слично  желео  да  постави, није  тешко  погодити  како  би  прошао  и  шта  би  било  са  њим. На  нашу  жалост, дошли  смо  у  ситуацију  када  се  Београд  претвара  у  центар  хрватске  културне, политичке  и  економске  доминације  на  простору  бивше  СФРЈ. Невероватна  је  чињеница  да  и  после  20  година  од  краја  СФРЈ  и  више  од  30  година  од  смрти  Броза  нама  и  даље  господаре  евроатлантски  ”сирочићи”  титоизма  и  непрестано  стварају  нове  измишљотине  и  лажљиве  митове  о  некаквој  вечитој  српској  ”кривици”. Српске  жртве  и  страдања  никог  не  интересују, чак  се  ниподиштавају,  историјске  чињенице  се  фалсификују  и  кривотворе.

У  последњих  12  година  сведоци  смо  владавине  секуларизоване  неоусташке  идеологије  ”круга  двојке”, која  је  отворено  ставила  себи  у  задатак  затирање  српског  народа. Сама  чињеница  да  је  ЛДП  Чедомира  Јовановића  практично  странка  ”драматурга  и  драматуршкиња”  који  представљају  носиоце  системске  идеологије  антисрбизма, јасно  говори  ко  су  носиоци  овекве  (анти)културне  политике  коју  данас  имамо. Ми  данас  немамо  српску  културу  зато  што  немамо  српску  државу, а  српску  државу  не  можемо  ни  имати  без  српске  културе. Не  можемо  ни  имати  неку  националну  елиту  ако  немамо  јасну  српску  идентитетску  и  културну  политику.

Разна  ЛГБТ  удружења  најавила  су  за  6. октобар  геј  ”весељачко”  парадирање  и  не  само  то, већ  и  низ  манифестација  које  би  трајале  осам  дана. Позваће  и  државне  руководиоце  да  им  се  придруже. Изгледа  да  ће  12  година  после  5.  доћи  и  фамозни  6.  октобар. Овај  ”фестивал”  идеологије  педерастије  треба  симболично  да  означи  смрт  државе  Србије. Од  паљевине  Скупштине  и  телевизије  до  ”фестивала”  који  треба  од  Београда  да  створи  европски  центар  идеологије  педерастије, односно  ”од  5.  до  6.  октобра”, требало  је  да  прође  12  година. И  то  све  на  НАТО  и  ЕУ  путу  ”без  алтернативе”,  који  нас  води  у  уништење  и  нестанак. Хоћемо  ли  и  даље  ћутати  док  нам  ово  чине, док  све  више  изумиремо  као  народ  у  крајњој  беди  и  док  нам  комадају  земљу, или  ћемо  се  коначно  пробудити  и  повратити  национално  и  лично  самопоштовање  и  људско  достојанство? Мислите  о  томе. Избор  је  само  наш.