Катастрофалне последице неолиберализма

Свака земља која је прихватила или којој је наметнут концепт економског неолиберализма, запала је у тешку економску кризу. С друге стране, многе земље које су напустиле концепт неолиберализма или га никада нису прихватиле, постигле су и даље постижу врло солидне привредне перформансе. Нажалост, у Србији како у врло утицајном делу економске науке, тако и у државним институцијама, то још није схваћено.

За саветовање о глобалној кризи и неолиберализму, одржано овога пролећа у Београду, професор Млађен Ковачевић припремио је обиман рад из којег је приредио сажетак који овде објављујемо уз редакцијску опрему. На крају текста је списак литературе на коју се позива професор Ковачевић.

Увод

Лансирање, увођење, форсирање и компромитација филозофије, боље рећи идеологије неолиберализма, са пуно права се може окарактерисати као сјај и беда економске науке. Гуруи неолиберализма, Хајек као и Милтон Фридман и десетак других економиста су добили Нобелове награде и њихова учења су у највећем делу струке сматрана као вечне истине.

Чак ни суров, нехуман начин на који је неолиберализам увођен у земљама Латинске Америке није битније утицао на виртуелни сјај идеологије неолиберализма. Ни неславан завршетак примене те мудрости у тим земљама, а посебно у Руској федерацији, није битније утицао на углед те идеологије, поготову када су били у питању САД, В. Британија, ММФ и Светска банка.

Међутим, када је постало потпуно јасно да је примена неолиберализма довела у врло тежак положај земље у развоју и земље у транзицији и до драстичног повећања разлика у примањима становништва, почетком новог века радови дисидента Џозефа Штиглица узбуркали су политичку и стручну јавност. Са појавом и ескалацијом светске финансијске и економске кризе, којој се не види крај, критика на рачун неолиберализма и економске науке добила је огромне размере.

Иако нисам био упознат са првим жестоким критикама неолиберализма које је 2001. године лансирао Џ. Стиглиц, те године сам почео да оштро критикујем концепт привредних реформи у СР Југославији, односно Србији, који се заснивао на идеологији неолиберализма оличеној тзв. Вашингтонском споразуму а наметнут, пре свега, преко Међународног монетарног фонда. И од 2001. па до краја 2011. године написао сам тридесетак радова који су у већој или мањој мери били критички орјентисани, пре свега, када су били у питању концепт и мере привредних реформи, али и када је у питању идеологија неолиберализма. И да ме проф. Љ. Маџар није у свом раду „Авет неолиберализма“, који је послужио као уводни реферат за саветовање које је Академија економских наука организовала у лето 2011, ставио на чело колоне критичара неолиберализма у Србији, не бих више писао о тој теми.

И само због тога сам одлучио да о тој теми поново нешто напишем. Пошто се наставак саветовања о неолиберализму продужава, и пошто сам сазнао да је проф. др Љ. Маџар написао додатних 130 страна о теми неолиберализма, и сам сам написао обиман рад који је био расположив на саветовању, а овај текст чини само његов сажетак. Они се заснивају на готово хиљаду релевантних података из разних међународних и националних институција и од бројних страних аутора.[1]

Овај рад, полази од кратке анализе услова у којима је неолиберализам као економска филозофија развијен, сматрао сам да је корисно подсетитити се на начин и тешке последице увођења неолиберализма у Чилеу, другим земљама Латинске Америке, Руској федерацији, Пољској и другим земаљама у транзицији.

Такође и економске и социјалне последице примене неолиберализма у САД и В. Британији, исто су врло непријатне. Наравно, да сам морао говорити о условима и начину примене неолиберализма у Србији. И на крају, дат је преглед новијих ставова и налаза бројних врло познатих економиста и других врло угледних интелектуалаца, као и бројних институција о краху идеологије неолиберализма и тешким економским и социјалним последицама које је он произвео.

Најновији налази о тешким последицама највеће заблуде економске науке – неолиберализма

Две развијене земље САД и Велика Британија, које су биле највећи поборници и реализатори екстремног неолиберализма, запале су у врло тешке економске и социјалне драме. Њих, за разлику од Јапана, није урушио цунами.

Екстремни неолиберали уопште, а посебно ови у Србији, нису нашли за сходно да објасне шта се то дешава у привредама ове две земље и зашто се драматично повећао број и сиромашних и незапослених лица у њима[2].

За објективне економисте које маљ неолиберализма није млатнуо по глави, па трезвено размишљају – та религија или идеологија јесте основни узрок тешке економске и друштвене кризе у те две земље.

Неолиберали, па чак и они екстремни, нису нашли за сходно да дигну глас против огромног државног финансијског допинга и другог државног уплитања у привредне и финансијске токове у овим, али и у другим земљама тржишне привреде, јер је то у огромном нескладу са појмом неолиберализма, тј. слободног тржишта или “невидљиве руке”.

Острашћени неолиберали уопште, а и ови из Србије, раније су истицали Ирску и Мађарску као узоре успеха у примени неолибералног концепта развоја. На њихову жалост, а посебно на жалост народа тих земаља, обе су од 2008. године запале у тешке економске кризе којима се не види крај. Ни њих није преплавио цунами већ су запале у тешку кризу због неолиберализма који је довео до светске економске кризе, а посебно кризе у њима.

У случају ове две земље понавља се прича о Аргентини са краја прошлог и почетка овог века. Наиме, још се једном подсетимо да је тадашњи директор ММФ Кемдеси на годишњој скупштини те институције одржаној 2000. год. истакао да случај Аргентине треба да уђе у све уџбенике макроекономије као илустративан пример врло успешног развоја привреде када се ради по рецептима неолиберализма који је тој земљи наметнуо ММФ, а та земља је већ следеће године доживела привредни и финансијски колапс.

Мађарска је вероватно имала у виду да је Аргентина, након прекида сарадње са ММФ, напуштања концепта неолиберализма и креирања сопственог програма привредних реформи, од 2002. год. забележила врло солидне привредне перформансе, па је одлучила да и сама, без ММФ, крене у креирање и реализацију сопственог привредног (и друштвеног) система, али због много чега све то иде доста тешко и без подршке Европске уније, па је она принуђена да поново тражи финансијску помоћ те институције. Због свега наведеног, крајње је неизвесно када ће се Мађарска, као и Ирска извући из тешке економске кризе.

Извлачење Бразила из дужничког ропства

У стручној јавности Србије остало је потпуно незапажено све оно што се позитивно дешавало у Бразилу у последњих десетак година, што је са становишта теме овог рада врло важно.

Почетком овог века Бразил је био у катастрофалној економској, финансијској и социјалној кризи. У земљи је владала стагфлација, степен спољне задужености је био екстремно висок, девизни прилив у целини био је врло скроман, а сиромаштво је достигло драматичне размере.

У то време је тешко било наћи неку другу земљу где су биле толике социјалне разлике између врло малог процента богатих и огромног процента екстремно сиромашних становника.

Због свега тога њена зависност од прилива страних средстава је била екстремно висока, али је и могућност њиховог добијања под повољним условима била пре теоријске него практичне природе. И наравно, Бразил је у таквим условима потпуно зависио од ММФ и Светске банке и морао је примењивати одредбе Вашингтонских десет заповести које у очима обичних људи нису ништа добро обећавали.

Зато је разумљиво да је на председничким изборима одржаним 2002. године убедљиво победио човек који је рођен у врло сиромашној, бројној породици – Луис Ињацио Лула да Силва.[3] Пре избора, а нарочито у предизборној кампањи, он је обећавао оживљавање привреде, привредни раст и смањење разлика у животном стандарду између богатих и сиромашних становника. Да би стекао поверење бирача, он је написао Писмо бразилском народу и у њему је обећао да ће “земљу извући из дужничког ропства, поштовати захтеве ММФ и законе тржишта”. И захваљујући томе, поред радника и сиротиње стекао је, иако левичар, бар благу наклоност бизнисмена и потенцијалних инвеститора, међународних финансијских институција и, што је било врло важно – САД.

У тим обећањима и његовом понашању тада велику улогу су имали стручњаци за маркетинг које је он ангажовао. Још је важније да су он и његова Радничка партија окупили врхунске интелектуалце као саветнике и врло је радо прихватао њихове савете. Као левичар, разумљиво је да је прихватио врло важан социјални програм Болса фамилија којим је свака породица која школује дете добијала од државе по 200 реала (око 80 долара) месечно и том помоћи било је обухваћено чак око 12 милиона породица. Врло велики број породица користио је део ових средстава за покретање приватног, породичног бизниса и захваљујући томе и, са економске тачке гледишта и најбезнадежнији регион је “стао на своје ноге, и почео сам да се издржава”.

Срећна околност за Лулу да Силву и Бразил био је проналазак великих резерви нафте чије су цене на светском тржишту у то време динамично расле. И као резултат свега тога за време свог првог мандата (2002-2006.), број сиромашних у Бразилу је смањен за чак 27%. Захваљујући свему томе и расту његовог угледа у свету, он је стекао врло високу подршку бирача која је незамислива у развијеним земљама. Стање у привреди и финансијама Бразила се и у периоду пре, па и за време светске економске кризе, тј. све до истека његовог другог мандата (2010.) осетно побољшавало, а он је постао најпопуларнији политичар у свету. Његов стални скептицизам према неолибералном капитализму још је знатно повећан током светске економске кризе. Критичари су му до краја његовог другог мандата стално приговарали да се држава сувише уплиће у привреду, али им је он одговарао да ће, преко државе и њених институција, све учинити да се социјалне разлике у земљи смање. И што је битно нагласити, јесте чињеница да светска економска криза није знатније погодила Бразил. Он је запамћен и по изјави:

“Кризу нису изазвали црнци и домороци или сиромашни. Кризу је изазвало ирационално понашање људи са плавим очима који су пре кризе изгледали као да знају све о економији, а сад се испоставило да не знају ништа” (НИН, 27.05.2010).

Иако је пре свега био и остао миљеник сиромашних и често карактерисан као “раднички председник”, иако је далеко од поборника слободног тржишта и “слободне руке”, за време његових мандата стекао је поверење и банкара и потенцијалних инвеститора па је, захваљујући и томе, Бразил привукао инвеститоре из целог света и остварио од 2002. године импресивне привредне перформансе.

Шок терапија

Следећа 2013. година биће четрдесетогодишњица од увођења шок терапије у Чилеу. Она је, као и оне које су следиле у Аргентини, Бразилу, Уругвају и Руској Федерацији, наметнута војном силом, убиствима огромног броја људи и стравичним мучењима више од 150.000 лица.

У неким земљама Латинске Америке, Африке и Азије, шок терапија или неолиберализам је уведен уз велику превару бирача.

У свим тим земљама економске и социјалне последице од примене те шок терапије биле су катастрофалне, па је, након извесног периода њене сурове примене, дошло до огромног незадовољства већине становништва, што је резултирало протестима, побунама и бежањем државних руководстава у иностранство.

Напуштањем неолиберализма које је иза тога следило, резултирало је оживљавањем, а у низу земаља знатним убрзањем привредног раста и развоја, раста животног стандарда и знатног повећања запослености.

То важи и за Чиле и за Аргентину, Бразил, Русију, Пољску, итд.

Након нестанка са сцене реалсоцијализма све земље Источне Европе, сем Словеније, прихватиле су, или им је преко ММФ, Светске банке и САД, наметнут концепт неолиберализма оличен у два тзв. Вашингтонска консензуса или у тзв економској шок терапији.

Пољска је прва схватила да тај концепт има озбиљну конструкциону грешку и 1993/94 је креирала свој модел реформи и остварила је знатно више привредне перформансе од земаља које су га потпуно или у основи примењивале и у последњој деценији прошлог и у првој деценији новог века.

Већина њих, од Мађарске, Бугарске, Румуније, Хрватске, па до Црне Горе и Македоније налазе се у тешкој економској кризи која је знато мањим делом последица светске економске кризе, а знатно већим делом резултат концепата привредних реформи који су имали озбиљну системску грешку.

Земљама Југоисточне Азије је крајем прошлог века наметнут је либерализам капиталних трансакција и оне су, након вишедеценијског импресивног привредног раста и развоја, 1997/98. запале у драматичну финансијску и економску кризу и кад су тај наметнути концепт напустиле, поново остварују високе стопе раста.

Словенија није прихватила шок терапију Џефри Сакса (коју је он словеначком парламенту изнео и препоручио) ни правила Вашингтонских договора и до појаве светске економске кризе остварила је врло солидне привредне перформансе.

Кина већ тридесетак година остварује своју оригиналну транзицију која нема везе ни са шок терапијама ни са већином правила Вашингтонских договора и остварила је фантастичну динамику раста бруто домаћег производа и раста стандарда огромне већине популације.

Колапс Србије

По објављеној изјави високог чиновника Клинтонове администрације С. Талбота, Србија није бомбардована због убистава на Косову, већ због тога што је она била једина оаза у Европи у којој није био уведен амерички неолиберализам, па се то војном силом морало елиминисати. И, наравно, да је Србији, након тога и друштвеног преврата у 2000. год. наметнут концепт неолиберализма оличен у два Вашингтонска консензуса. Од 2006. год. он се није доследно ни енергично спроводио, али није ни напуштен. У претходних 11 година, концепт приватизације био је катастрофалан. Либерализација спољне трговине била је нагла и претерана, што у великој мери важи и за тзв. стране директне инвестиције.

Због свега тога, али и екстремног популизма влада, у периоду 2001-2011. остварена је екстремна прецењеност националне валуте. Уз све то, држава, односно њене институције су много штошта радиле што није требало, а много тога што су требале да раде, радиле су слабо или нису уопште радиле. Све то, узето скупа, имало је катастрофалне економске и социјалне последице и довело је Србију пред финансијски и привредни колапс.

Главни узрок светске економске кризе

Као што смо напоменули, и две врло развијене земље САД и Велика Британија, које су пре нешто више од 30 година прихватиле и до 2008. г. форсирале екстремни неолиберализам, налазе се у огромној економској и друштвеној кризи којој се не види крај.

САД имају јавни дуг који превазилази износ годишњег БДП и само захваљујући приливу капитала по основу емитовања државних записа, односно својеврсном допингу, остварује скроман раст али уз врло високу незапосленост.

Велика Британија се такође сусреће са огромним јавним дугом, огромном незапосленошћу, а тренутно буџет је готово празан.

Она је од појаве светске финансијске и економске кризе у форми својеврсног допинга уложила у привреду и банке готово 350 милијарди фунти, а тренутно бруто домаћи производ не бележи никакав раст и биће добро ако у овој години не буде забележен његов нови пад.

Од 2007. године постајало је све јасније да неолиберализам буквално ни у једној земљи није донео економски прогрес и да је његово форсирање имало за последицу знатно успоравање раста светске привреде, све већу разлику између нивоа развијености земаља, претварање све већег броја земаља de facto у колоније и све већу диференцијацију у дохотку и богатству становника у огромном броју земаља, како најразвијенијих, тако и земаља у транзицији и земаља у развоју.

Крај вечите истине

Од 2008. до данас, свест о томе да је неолиберализам главни узрок светске економске кризе – бивала је све присутнија. Наведимо неколико изјава најистакнутијих економиста, филозофа, познатих званичника и конкретних чињеница који ће то илустровати.

Још једном се подсетимо да је две године пред смрт, гуру екстремног неолиберализма Милтон Фридман, поводом поруке коју је почетком деведесетих година прошлог века упутио земљама у транзицији, “приватизујте, приватизујте и само приватизујте”, покајнички рекао:

“Признајем, нисам био у праву, показало се да је владавина закона вероватно елементарнија од приватизације”.

Без обзира што је часопис Time Maganizne‘s Џефри Сакса изабрао међу сто најутицајнијих људи у свету (у 2004. и 2005.г.), његове изјаве и његова дела крајње су контроверзна.

Изјаве које је давао да ће инфлацију у Боливији елиминисати за један дан – биле су неозбиљне. Слично се може рећи и за бројне његове изјаве из времена када је предлагао и кренуо у реализацију шок терапије у Пољској и Руској федерацији.

Требало би одати признање што је схватио да се транзиција не може успешно обавити без стране финансијске помоћи и што је успео да обезбеди ту помоћ Боливији и Пољској, али се показао наивним када је очекивао издашну помоћ Руској федерацији.

Требало би га похвалити због самокритике у вези са применом концепта шок терапије у Русији али жестоко критиковати због површности и луде храбрости да у то крене и тиме да ту земљу доведе до катастрофалних економских и социјалних проблема. Он је признао да је била грешка што се у реформу у Русији кренуло по неким општим, уџбеничким препорукама, а зна се да тако раде само тек свршени студенти.

Уз то, проблем је што су многи уџбеници нарочито из економске науке (ако је то уопште наука) били врло проблематични, боље рећи врло слаби.

Ценим његово поштено признање да је била грешка што су “поставили болесника (тј. привреду Русије) на операциони сто, отворили му грудни кош… и открили да он има другачију аутономију”. Међутим, поставља се питање какви су ти хирурзи који без претходних детаљних анализа унутрашњости организма болесника – одмах отварају грудни кош и тек онда схватају да су погрешили. Па, наравно, ти хирурзи би били окарактерисани као неозбиљни и вероватно би у правно уређеној држави и одговарали. У том случају, патњу би имао само тај болесник и његова породица. Међутим, у случају експериментисања са болесником – руском привредом, последице су биле катастрофалне – буквално су без потребе умрли милиони људи, а стотинак милиона су били, економски, социјално и психички тешко погођени.

Питање је да ли је за похвалу што се Џефри Сакс касније ограђивао од синтагме шок терапија, од Вашингтонских консензуса и што је у 2010. године у Давосу признао да ће новорођена генерација целог свог живота осећати последице светске економске кризе која је дошла, пре свега, због примене екстремног неолиберализма који је и он сам, не само теоријски већ и практично, форсирао у низу земаља.

Чувени, вероватно најуниверзалнији економиста, добитник Нобелове награде за економију (у 1970.г.) П. Самуелсон, поборник Кејнзијанске макроекономске политике, почетком 2009. је изјавио следеће[4]:

• сада видимо колико је Милтон Фридман грешио, тврдећи да тржиште може да се регулише само,

• данас схватамо колико је Реган погрешио када је изјавио “да влада није решење – већ проблем”,

• данас се идеологија која је била доминантна последњих деценија – показује као погрешна,

• данас сви схватају да, супротно претходном уверењу, проблем не може да буде решен без учешћа државе, односно владе,

• данас поново прихватамо Кејнсову идеју по којој пореска политика и диференцирана потрошња играју главну улогу у вођењу тржишне привреде,

• волео бих да је Фридман поживео да види како је његов екстремизам допринео уништању његових идеја (НИН, 12. 03. 2009.).

Чувени индијски економиста и филозоф Амартја Сен, добитник Нобелове награде за економију (1998.), професор на Харварду и саветник низа земаља и институција у циљу минимизирања негативних ефеката светске економске кризе, почетком 2009. године је изјавио следеће:

а) неопходан је добар савез државе и тржишта,

b) не можемо искључиво да зависимо од тржишне економије,

c) држава такође има улогу коју треба да добро одигра,

d) порекло ове кризе је у елиминисању регулативе под председником Реганом, а касније Бушом и Клинтоном,

e) у току тих година елиминисани су механизми контроле који би ограничавали стварање прљавих актива попут оних који су урушили банкарски систем,

f) било је огромних недостатака одговорности и неопходно је да држава успостави потребне регулативе,

g) тржиште може да буде динамичан инструмент економског напретка, то треба признати и нема разлога да се одбаци, али треба регулисати његово функционисање,

h) тржишној економији је неопходно узајамно поверење, а када се оно уништи, као што је случај сада, веома га је тешко обновити,

i) оно што је почело као мала криза, увећало се због дубоког неповерења финансијских институција према остатку привреде,

j) ММФ-у, Светској банци и осталим институцијама насталим у Бретонвудсу, потребна је дубока ревизија,

k) све је више јасно да је финансијска стабилност заједничко добро и да према томе треба да уложимо велики координирани напор да бисмо то постигли (НИН, 26.03.2009).

Иако знам да свако цитирање Нобеловца Стиглица жестоко иритира острашћене либерале широм света, а посебно у Србији, ипак морам навести његове две жестоке критике неолиберализма.

Када је криза ескалирала и претварала се у светскуекономску кризу, тј. ујулу 2008. године, нобеловац Стиглиц је написао текст под насловом Крај неолиберализма у коме каже:

“Свет није био милосрдан према неолиберализму, том бућкуришу идеја, базираном на претпоставци фундаменталиста да тржиште, као саморегулирајући систем, ефикасно расподељује ресурсе и одлично служи интересима друштва. Управо тај тржишни фундаментализам лежи у основи тачеризма, реганомике и такозваног ‘Вашингтонског договора’ и његове оријентације на приватизацију, либерализацију и независност централне банке која концентрише своју пажњу искључиво на инфлацију. Четврт века земље у развоју су се међусобно такмичиле и неуспеси су очигледни: земље које су се придржавале политике неолиберализма, изгубиле су трку“. И на основу детаљне анализе, он закључује: “Неолиберални тржишни фундаментализам је увек био политичка доктрина у служби одређених интереса. Он није никада био потврђен у економској теорији. Сада је јасно да га није потврдила ни историјска пракса. Извлачење поука из тога може да буде зрачак светлости међу згуснутим облацима који су се надвили над глобалном економијом”. (http://www.project-sindicate.org ).

Овај вероватно данас најцитиранији и најугледнији економиста света, средином прошле године је написао следеће:

“Моћна идеологија – вера у слободно и неспутано тржиште која је била доминантна до пре неколико година – довела је свет на ивицу пропасти. У време њеног процвата, тј. од раних осамдесетих година па до 2007. дерегулисани капитализам америчког типа донео је веће материјално благостање само најбогатијима у најбогатијој земљи света. Током тридесетогодишње доминације ове идеологије, приходи већине Американаца су реално падали или стагнирали из године у годину. Како је огроман део националног дохотка одлазио малом броју људи, раст БДП било је могуће одржавати само потрошњом финансираном све већим нагомилавањем кредита” (2011, www.project-sindicate.org , а превод у Данас, 11. VII 2011).

Један од познатијих добитника Нобелове награде за економију који је схватио своју заблуду када се радило о моћи слободног тржишта био је Мајкл Спенс (Michael Spens). Наиме, он је, уз нобеловца Р. Солоуа, био најистакнутији члан Комисије Уједињених нација која је открила да ни једна од 13 земаља које су у периоду 1950-2005. имале највишу стопу раста БДП – није практиковала нелибералну филозофију, тј да је у свакој од њих улога државе била врло велика (о чему ће касније бити више речи). И након тога, он у бројним радовима говори о улози државе у привредном животу.

У најновијем раду који је публикован почетком 2012. године он каже: „Када је реч о подстицајима, ефикасности и иновацији, тржишта имају значајну улогу, али нису савршена. Њихов учинак умањује се када се појаве спољашњи фактори, као што су недостатак информација, проблеми у вези са координацијама. Али, тржишта имају и друге слабости, јер већина држава поставља економске и друштвене циљеве које тржишта не могу да остваре. Тржишта не могу да се ослањају само на сопствене снаге да би се изборила са недаћама, већ је потребно осмислити делотворну политику и инвестирати у јавни сектор и сматрам да је оправдано што се све већа пажња посвећује улози државе” (подвукао М.К.)[5].

Дводеценијски шеф Федералних резерви (1985-2006), моћнији од многих америчких председника, Ален Гриспен, изјавио је пред Комисијом америчког Конгреса “да је имао превише вере у моћ тржишта, да је открио грешку у идеологији тржишта”.

Један од најпознатијих филозофа данашњице, Јирген Хаберманс истиче да је “друштвено-дарвинистички потенцијал слободног тржишта проглашен за неприкосновени принцип и да су на Западу победили фундаменталисти слободног тржишта и то се сада одражава не само на политику према друштву него и на спољну политику… Сви су, изгледа, поверовали да неолиберализам представља врхунац светске мудрости и да се, ето, дошло до вечите истине“ (НИН, 12.03.2009).

Ноам Чомски, филозоф и лингвиста на чувеном MIT, кога су часописи Foreign polisy и Prostec у 2005. ставили на сам врх ранг листе научника планете, постао је најжешћи критичар САД и њене политике уопште, па и економске политике, што је нарочито дошло до изражаја у његовој књизи Неуспеле државе која је постала светски бестсцелер, каже:

“САД су добиле карактеристике пропале државе и осећају недостатак демократије”. У њима је “економска политика дефинисана од финансијских институција и особа које су довеле земљу до пропасти и још воде у пропаст добар део света и та економска политика је усмерена да обогати мали сегмент становништва” (Чомски, 2010, стр.).

Чувени политиколог Френсис Фукујама, који је након слома реалсоцијализма постао „звезда“ Запада, поготову након објављивања књиге Крај историје и последњи човек (1989.) у којој је доказивао да је „либерална демократија крајње исходиште еволуције човечанства и да тржиште постаје свемоћно и преузима улогу чак и парламента и велике силе“ – такође је признао да је био у заблуди. И у књизи Изградња државе, управљања и светски поредак у XXI веку (2004.г.) каже следеће:

„Политика позната као вашингтонски консензус за коју су се свом снагом залагале и залажу међународне финансијске институције, као што су ММФ и Светска банка, а која обухвата такве мере као што су приватизација, либерализација спољне трговине и дерегулација, уопште није узела у обзир одсуство институционалних капацитета у многим земљама у развоју. Прекомерни жар у спровођењу неолибералног дневног реда још је више подрио снагу држава неопходну за спровођење тих нужних резидуалних функција власти. Питање је да ли су институције и вредности либералног Запада заиста универзалне. Економске реформе у многим земљама једноставно нису уродиле плодом. У неким земљама се чак догодило да се, услед осуства ваљаног институционалног оквира, после либерализације ситуација само погоршала. Грешка је била елементарна и концепцијска[6].

На крају наведимо мишљење бар једног актуелног високог функционера, председника осме највеће економије света Н. Саркозија дато средином 2009. године, које гласи:

„Са саморегулацијом је свршено, са лесе-фером је свршено, са идејом о свемогућем тржишту, које је увек у праву, је свршено, па нам је стога преко потребно преуређење капитализма“.

Након четворогодишњег боравка на функцији генералног директора ММФ, појаве и ескалације светске финансијске кризе која се током 2009. и 2010. претворила у светску економску кризу, Француз Штрос Кан је, од почетка 2011. године, па до свог мистериозног силаска са те функције, све јаче заговарао и промовисао битан заокрет у економској филозофији те међународне институције која је била прихваћена доласком на власт Р. Регана и М. Тачер и бивших ученика Чикашке школе на важна места у Фонду. Тај фундаментални заокрет, по Кану, требало је да уместо силе тржишта као јединог економског арбитра, убудуће обезбеди да складно функционише комбинација тржишта и државне регулативе. На једном предавању које је одржао почетком априла 2011. год. Штрос Кан каже:

“Клатно је са тржишта прешло ка држави. Глобализација нам је донела много тога доброг, али она има и своју тамну страну – растући јаз између богатих и сиромашних. Очигледно нам је потребна нова врста глобализације како би се спречило да невидљива рука лабаво регулисаних тржишта – постане невидљива песница”. Он се залагао за више државне регулативе тржишта и глобалну политику која би имала за резултат праведнију дистрибуцију прихода и већу улогу централних банака у спровођењу финансијских мехура.[7]

Три свете краве на самрти

Када се има у виду све претходно наведено, а могло се навести и много других мишљења и других анализа и података који никако не иду у прилог неолиберализма, логично је да су, са јачањем светске економске кризе, која је његов продукт, три свете краве те идеологије запале у тешко здравствено стање и крајње је неизвесно да ли ће преживети.

Прва света крава, односно божија заповест број један у Вашингтонском консензусу – финансијска дисциплина, односно избалансиран буџет а тиме и непостојање већег јавног дуга било које земље – мртва је.

Наиме, већ годинама буџетски дефицит у огромном броју најразвијенијих земаља, а посебно оних које су биле највећи поборници неолиберализма – В. Британија и САД је врло висок.

И то има за последицу да је квантитативни однос јавног дуга и БДП у последњих неколико година у врло великом броју земаља драматично растао, па је достигао или прешао 100% БДП.

Друга света крава – слободна спољна трговина такође је, са ескалацијом светске економске кризе, по низу основа озбиљно уздрмана.

То је остварено преко увођења разних ванцаринских препрека, посебно преко увођења и све већег практиковања тзв. приватних стандарада (Бјелић, 2011). Уз то, кинески рецепт – потцењене вредности националних валута чиме се повећава ценовна конкурентност домаће а смањује ценовна конкурентност стране робе и услуга, узима све више маха.

Трећа света крава – доминација приватних и потпуно елиминисање државних предузећа запало је у озбиљну здравствену кризу. Просто је комично да је чак и у земљама где су неолиберализам, односно доминација приватне својине били проглашени као крај економске науке и економске историје, од октобра 2008. године дошло до низа национализација односно подржављења великих предузећа а, пре свега, банака.

Истина, истиче се да је то привременог карактера и да ће се, по изласку из светске економске кризе, извршити потпуна реприватизација. Међутим, врло велики број нобеловаца и најугледнијих економиста широм света истиче и доказује да ће светска економска криза, па и економска криза у САД и В. Британији трајати јако дуго и да је она последица и друштвене кризе.

Дволичност свих развијених земаља

Од 2007. године на светској сцени се десио низ догађаја који су олупину брода неолиберализма још жешће торпедовали. Навешћу само неке од њих.

У 2007. години у Великој Британији је објављена фантастична књига Корејанца Ха-Јон Чанга који је професор на чувеном Кембриџу. Следеће године та књига је први пут објављена у САД, а затим је преведена на двадесетак језика, али не и на српски[8]. У тој књизи он огромним бројем података доказује дволичност свих развијених земаља када је у питању слободна спољна трговина, либерализација страних директних инвестиција и других мера које земљама у развоју и земљама у транзицији намећу међународне финансијске институције и развијене земље. У тој књизи он бриљантно доказује да су само оне земље у развоју које се нису придржавале тих сугестија, боље рећи заповести, а међу њима се посебно истиче његова домовина – Република Кореја[9], постигле врло динамичан раст и развој и то у дугом року (Ha-Joon Change, 2007).

У 2008. години појавила се студија којом су руководили нобеловци М. Спенс и Р. Солоу, а коју су финансирале Уједињене нације, у којој је показано да је у периоду 1950-2005. г. само 13 земаља у континуитету од бар 25 година остварило просечну стопу раста БДП од 7% или више од 7%. Битно је нагласити да ни једна од њих није прихватила неолиберални концепт и у свакој од њих улога државе, па и државних предузећа није била мала, а многим случајевима, као што су Кина и Индија чак и врло велика. (УН, 2008.).

Пошто сам о налазима те студије раније више писао и пошто су о томе детаљно писали проф. др Јован Душанић (Душанић, 2010.) и Небојша Катић (Катић, 2009, стр.62-63), о томе овде нећу писати. Једино бих додао да њени налази у широј стручној и политичкој јавности Србије нису наишли на већи одјек, а један од екстремних неолиберала (Б. Беговић) је у ауторском тексту у дневном листу Политика чак и са омаловажавањем писао о неком од њих). Овде бисмо само поновили да је Financial Times поводом тог извештаја, у редакцијском уводнику (22. 05. 2008.) закључио:

„Вашингтонски консензус – стабилизуј, приватизуј, либерализуј – мртав је“.

Када се све претходно наведено има у виду, вероватно да није случајно што је један од два добитника Нобелове награде за економију за 2009. годину била професорка Елинор Острон која је доказала да је економско управљање општим добрима, као што су рибњаци, пашњаци, шуме, језера, водени базени, од стране само корисника често боље него што је у случају да су она у приватном власништву или под регулативом централне власти. Она је открила да корисници тих општих ресурса развијају софистициране механизме за доношење одлука и примене правила како би се избегао сукоб интереса. Она је при томе категоризовала правила која доприносе успешним резултатима у управљању и коришћењу тих ресурса. У саопштењу Нобеловог комитета је наведено да је она доказала да се економске трансакције дешавају, не само на тржиштима, већ и у унутар других структура као што су предузећа, удружења, агенција и домаћинства. Оно што је помало комично јесте да је она те своје главне налазе објавила у својој студији 1990, да ти налази у САД где живи и где је још увек професор на Индиана университетy (а рођена је 1933. године), све до пре две и по године нису изазивали било какву већу пажњу.

У последњих неколико година та професорка је пажњу фокусирала на егзистенцију тзв. општег добра које дели одређен број људи који зарађује за живот од заједничког ресурса и због тога имају интерес да то добро очувају. Конкретније, она се фокусирала на релативно мале шуме у неразвијеним земљама, а група људи дели право да секу стабла и стога имају интерес за очување и неговање шуме. Она у једном интервјуу каже:

„Када локални корисници шуме имају пред собом дугорочне перспективе, биће вероватније да ће надгледати једни друге у сечи и ревитализацији те шуме и то креирањем правила понашања. То је област којом се стандардна теорија тржишта не баве“.

Одбацивање неолиберализма

У условима када су се појавиле, истина врло скромне назнаке да су светска привреда у целини и привреда врло великог броја земаља почеле да излазе из економске кризе, одржан је пети Самит двадесет најмоћнијих земаља у Сеулу.

И за разлику од ранијих самита на којима није усвајано ништа значајније, на овом је усвојен тзв. Сеулски консензус који у суштини, потпуно одбацује филозофију, односно глорификацију неолиберализма, посебно слободног тржишта. Из његових одредби јасно је видљиво да је ова група земаља коначно признала да не постоји универзалан скуп божијих заповести или универзална формула за успешно реформисање привреде већ да би свака земља требало да формулише, усвоји и доследно спроводи стратегију привредног развоја која би уважавала њене економске и друштвене специфичности.

Уз то, битна разлика између Вашингтонског и Сеулског споразума – јесте што се у првом инсистирало на повлачењу државе уз привредне активности, док Сеулски подразумева значајну улогу државе и њених институција[10]. Иако је овај договор неупоредиво прихватљивији, морам ипак нагласити да је он у већини својих препорука јако уопштен, и у њему нема никаквих објашњења зашто је дошло до светске економске кризе и привредне кризе у врло великом броју земаља. То је разумљиво ако се зна да је састав сеулског скупа врло хетероген, како по нивоу привредне развијености, тако и по друштвено-политичком и економском систему. Због тога, читајући садржај Сеулског консензуса, не би се могло закључити да ће светска економска криза бити присутна у много наредних година што је, нажалост, врло вероватно.

Екстремно контроверзни Џорџ Сорош, поборник и финансијер Џ. Сакса приликом увођења шок терапије у Пољској, од краја прошлог века је постао један од најжешћих критичара те терапије а након тога, креирао синтагму тржишни фундаментализам. Тај легендарни, за многе омражени, берзански шпекулант је крајем јануара ове године, у интервјуу Њусвику рекао следеће:

„Суочавамо се са изузетно тешким добом, умногоме упоредивим са оним тридесетих година прошлог века у време Велике депресије. Развијеном свету предстоји драстична штедња, што прети да доведе до стагнације која ће потрајати читаву деценију. Најгоре што може да нас снађе је колапс комплетног финансијског система. Необуздана конкуренција може да натера људе да ураде нешто што иначе не би. Много људи у финансијском систему учинило је много штете без стварне намере да то учине… Штедња ће оборити плате и цене, потрошња ће опасти, компаније ће морати да смање број запослених, што ће онда још више смањити тражњу и још више оборити животни стандард, а политичке последице оваквог стања биће јачање репресивних мера услед страха од побуне сиромашних… САД ће се, пре него други, суочити са ризиком не само грађанских нереда, већ правог рата класа“ (цитирано према НИН, 2.2.2012).

Осећај глобалног краха

И на крају, наведимо да је огроман скуп политичара, економиста и привредника који се одржава у Давосу, до пре три године ширио и пројектовао оптимизам и поверење и неолиберализам, а посебно у слободно тржиште. Тај оптимизам и вера су од 2009. год. нагло падали, а овогодишњи самит (одржан крајем јануара и почетком фебруара) био је заиста суморан. Оснивач овог форума професор Клаус Шваб је рекао:

„У опасности смо да изгубимо поверење будућих генерација, а имам осећај глобалног краха“.

У извештају тог Форума истиче се да текући фискални и демографски трендови могу да пониште добра које је донела глобализација и уведе некада богате земље у усамљеност и побуне. На том скупу најупечатљивији утисак оставили су изнети подаци да у свакој од 20 економски најмоћнијих земаља убрзано расте јаз између малог процента најбогатијих и огромне већине сиромашних и да се он у условима светске економске кризе чак повећава, али се не каже да је то последица вишегодишњег форсирања неолиберализма. На пример, према студији коју је финансирао Амерички конгрес, укупна примања у САД у последње три деценије реално су повећана за 62%. Најсиромашнији слој је имао најмање повећање – свега 18%, средњи слој за 37%, а свега један проценат најбогатијих увећао је примања за фантастичних 275%. Или, на том скупу изнети су налази да је у В. Британији 1999. године 10% најбогатијих грађана имало 60 пута већа примања од 90% осталих грађана. Само десет година касније тих 10% становника имао је укупна примања која су била чак 95% већа од примања свих 90% осталих становника, па да се због свега тога подкопавају друштвени темељи. И како је речено, историјски мотори глобалне економије 20. века морају да се промене или су осуђени на смрт.

И на скупу у Давосу могло се чути да су све недаће које прате и које ће пратити светску привреду, пре свега, последица неолиберализма који се практикује у последњих тридесетак година. Међутим, ни у Давосу није испољена свест да се огроман број, како развијених тако и земаља у развоју и земаља у транзицији, поред економских, налазе у врло озбиљној друштвеној кризи и да се те две кризе међусобно поспешују. Највећим делом те кризе су последица примене неолиберализма. И буквално сваким даном постаје све актуелнија чувена порука Карла Полонија коју је он дао пре више од шездесет година:

„Идеја о саморегулативном тржишту представља чисту утопију. Таква институција не би могла да постоји ни у једном добу, а да не уништи људску и природну супстанцу заједнице: она би човека физички разорила, а природну околину опустошила“.

Да се све то у последњих тридесетак година стварно дешава за мене нема никакве дилеме. Као илустрацију тога наведимо само чињенице да је у морима око Јапана рибљи фонд готово уништен, еколошки проблеми планете су све већи.

Прво званично наметање екстремног неолиберализма, уз војни пуч и велике људске жртве у Чилеу, последица је похлепе транснационалних компанија, пре свега из САД. Сви ужаси који су се дешавали у Руској Федерацији између 1992-1998. су доказ ове Полонијеве поруке. Стварање нових колонија или полуколонија је такође последица неолиберализма, посебно слободног тржишта. Ваздушна агресија на СР Југославију, без одлуке Савета безбедности, страшно разарање Ирака и Либије пре свега је последица тежње да се наметне неолиберализам, али и бескрупулозне борбе за нафтне ресурсе. Демографска криза у преко 60 земаља је најчешће последица екстремног неолиберализма и слободног тржишта.

На основу свега изнетог, а могло се навести још знатно више, верујем да је потпуно јасно да је екстремни неолиберализам, а поготову у форми економске шок терапије, било у изведби Милтона Фридмана или Џефри Сакса – довео до катастрофалних последица којима се не види крај. Катастрофалне последице су нарочито испољене у земљама у развоју и многим земљама у транзицији а међу њима је и Србија, па оне све више добијају обележје полуколоније, па чак и колонија.

Потпуно је јасно да ће добитници те идеологије, а то су најмоћније, најразвијеније земље и њихове транснационалне компаније, банке, шпекуланти и врло мали проценат богатог становништва, учинити све што је у њиховој моћи да та идеологија настави да живи без обзира што би последице биле још катастрофалније и што би то могло довести до знатно већих ратних сукоба, разарања и хуманитарне катастрофе огромних размера. Зато сматрам да је професионална, а посебно морална обавеза интелектуалаца да критички о свему томе пишу и да на тај начин симболично доприносе општем прогресу.

На основу свега наведеног, намеће се логичан закључак да је неолиберализам био и великим делом је још увек највећа заблуда економске науке и да је она донела и даље ће доносити катастрофалне економске и социјалне последице у огромном броју земаља, а међу њима је и Србија.

У низу земаља Латинске Америке неолиберализам је уведен, боље рећи наметнут од стране САД, преко војних пучева уз огромне жртве и тортуре огромног броја људи и за време његове примене економске и социјалне последице су биле катастрофалне а те земље су се све више претварале у колоније. Када је догма неолиберализма великим делом напуштена већина тих земаља, а посебно Чиле, Бразил и Аргентина постигли су и још увек постижу врло солидне привредне перформансе, а неке од њих, као што је случај са Чилеом по много чему личе на скандинавске социјалдемократске земље.

Неолиберализам у Руској федерацији је такође уведен уз оружану интервенцију и бројне људске жртве и његова осмогодишња примена је довела до стравичних економских и социјалних последица. Након напуштања идеологије неолиберализма, привредне перформансе Русије су врло солидне.

Након деветогодишњих санкција, распада земље и ваздушне агресије НАТО, уз огромне људске жртве, Србија се нашла у ужасној економској и финансијској ситуацији и била је принуђена да прихвати а великим делом јој је, преко ММФ, наметнут модел неолиберализма, што је имало такође тешке економске и социјалне последице.

И низ других земаља у транзицији, као што су Мађарска, Бугарска, Румунија, Балтичке земље су прихватиле или им је преко међународних финансијских институција наметнут неолиберализам и након ескалације светске финансијске и економске кризе су се нашле у врло озбиљној економској кризи којој се не види крај.

С друге стране, Пољска је од 1994. напустила догму неолиберализма и постигла је врло солидне привредне перформансе.

Словенија није прихватила неолиберализам већ оригинални концепт транзиције и постигла је врло солидне резултате.

Кина већ тридесет година форсира оригиналан концепт транзиције и постиже импресивне привредне резултате.

Све у свему, свака земља која је прихватила или којој је наметнут концепт економског неолиберализма, запала је у тешку економску кризу.

С друге стране, многе земље које су напустиле концепт неолиберализма или га никада нису прихватиле постигле су и даље постижу врло солидне, а неке и импресивне привредне перформансе.

Нажалост, у Србији како у врло утицајном делу економске науке, тако и у државним институцијама, то још није схваћено и зато се, пре свега, земља налази пред финансијским и привредним колапсом.

____________________________________

Упутнице:

[1] Екстремни неолиберали Србије, посебно др Б. Мијатовић ниподаштавају рад Наоми КлајнДоктрина шока. Самим тим ниподаштавају цитате које ја и други аутори критичари неолиберализма користимо. Поводом тих критика сматрам за потребно да истакнем следеће:

a) Наоми Клајн је изузетно цењена као књижевница и новинарка. Њена ранија књига Не Лого је преведена на двадесет осам језика (међу њима и на српски – Самиздат Б 92, Београд, 2003).

b) Универзитет краљевског колеџа у Новој Шкотској доделио титулу почасног доктора грађанских права.

c) Књига Доктрина шока је преведена у чак 36 земаља, па та чињеница сама по себи говори да је ниподаштавање њене садржине једноставно речено – непристојно и израз је потпуно неоправдане препотентности лица чије књиге вероватно нису преведене ни у једној земљи.

d) По San Francisco Chronicle „књига Доктрина шока је можда међу најважнијим књигама деценије“.

e) У тој књизи на преко 600 страна налази се огроман број аутентичних цитата из врло важних дела докумената и изјава битних лица које се односе на тему неолиберализма и у Србији се, преко библиотекарског фонда и интернета до њих не може доћи, а кад би могло то би захтевало знатно трошење времена, а за мене као економисту време је драгоцен ресурс.

f) Ја не могу себи да дозволим оно што чине моји критичари, да у фусноти напишем на пример, следећу реченицу. Поједини аутори као Jeffrey Cachs, чак предлажу ренационализацију дела руске индустрије“, а да у тексту и списку литературе нигде нема ништа о том аутору, а поводом чега је он то рекао, а то су учинили аутори из & 1 2 c (видети Економски анали тематски број, мај 2001. стр.28).

g) Мени је неразумљиво да аутори &1 2 c напишу рад од тридесетак страница који претендује да је „студија“ (јер они само продукују „студије“) без навођења било ког другог аутора ван центра и без навођења било какве литературе.

h) На крају, по мом дубоком убеђењу, недопустиво је то шта чине неки академски економисти Србије, тј. да у текстовима својих радова наводе врло мали број ставова других аутора, а на крају залепе огроман списак литературе, често искључиво страних аутора, а пола или више од тога није могуће наћи у београдским библиотекама ни на интернету.

i) Чудно је да многи академски а посебно неолиберали из Србије ниподаштавају радове које се баве економском проблематиком ако њихови аутори нису по образовању економисти (као што је случај са Н. Клајн). Али, с друге стране, то не чине ако су аутори професионални математичари и статистичари који су потпуно  неспособни да ураде квалитативне анализе, јер су им знања из друштвених наука уопште, па и из економске науке најблаже речено – врло, врло скромна.

[2] У САД у 2010. години број сиромашних лица достигао је 46,1 милион или 15,1% укупне популације, а од тога 10,45 милиона били су запослени, али су били врло скромно плаћени па су се нашли у овој групи.

[3] Он је био седмо од осморо деце врло сиромашне породице, неписмених сељака. Док је био дете отац је напустио породицу. Није могао ићи у основну школу, а научио је да чита тек у десетој години. Као дете био је продавац кикирикија и чистач ципела на улици, а са 12 година нашао је стални посао у фабрици. У раним двадесетим годинама изгубио је супругу која је умрла у време трудноће јер нису могли платити нужну медицинску заштиту. Био је оснивач (1980.г.) прве социјалистичке партије у тој земљи – Радничке партије и она је захваљујући и њему али и свом програму и активностима стицала све већи углед..

[4] На саветовању посвећеном неолиберализму, одржаном средином 2011.г. један од острашћених неолиберала (Б. Беговић) је, поводом цитирања бројних добитника Нобелове награде за економију који жестоко критикују идеју и праксу ове догме, као и Хајека и Фридмана, рекао да је то карактеристично само за дипломске радове(!). С друге стране, он и његови истомишљеници цитирају само Фридмана, Хајека и још неке нобеловце који су били на истој страни. Острашћени неолиберали у Србији су страшно осетљиви ако неко од нас критичара каже нешто негативно о гуруима неолиберализма. На пример, када сам на том саветовању поставио питање морала М. Фридмана који сарађује и хвали Пиночеа и његов екстремни неолиберализам који је био могућ само уз стравичне злочине за које је Фридман сигурно знао, један од њих (Даница Поповић) је рекла да је „недопустиво тврдити да је Фридман злочинац“. Ја то нисам тврдио, али би се у великој мери сложио са народном изреком „с ким си – такав си“. Или, када сам у мом ширем раду под истим насловом навео констатацију из чувеног листа Time(19.12.1969) да је Фридман патуљак и напаст и само га је одабрана неколицина поштовала као пророка, Б. Мијатовић је то оштро критиковао. Међутим, он је тада прећутао и сматрао је да је сасвим у реду што сам у исто време и на истом месту навео масу хвалоспева посвећених Фридману какви су у прошлом веку били изрицани само у СССР после смрти Владимира Илича Лењина.

[5] Извор www.project.syndicate.org као и у Данас, 23. И 2012).

[6] Цитирано према Јован Душанић, „Транзиција у Србији – да ли је неуспех био неизбежан“,Економски анали, тематски број, април 2006, стр.161.

[7] Због тих ставова (или због тога што је постао најозбиљнији противкандидат Саркозију за председника Француске), Штрос-Кану је исцениран (што је судски доказано) сексуални скандал због кога је морао отићи са функције директора ММФ.

[8] Цханг је био консултант и саветник Светске банке, Азијске развојне банке, Оxфам-а, разних агенција Уједињених нација и сарадник је Центра за економска и политичка истраживања из Вашингтона. Добитник је низа најугледнијих награда које могу добити економисти, а међу њима су и нграде везане за имена Нобеловца Гунарда Мирдела и Василија Леонтијева.

[9] Почетком октобра 2008.год. новинар недељника НИН-а Никола Врзић, тј. врло виспремним насловом „Развијени никада нису радили оно што саветују неразвијени“, пренео је делове или је препричао налазе ове књиге (НИН, 2. 10.2008). Касније је проф. др Јован Душанић, то исто али знатно детаљније учинио (Душанић, 2010б).

[10] Детаљније о садржини Сеулског консензуса у раду проф. др Јована Душанића у часопису Нова српска политичка мисао, 11. И 2011.