Ако је велика коалиција немогућа као добро решење за Србију, двопартијски систем је немогућ чак и као лоше решење. Како знамо? И једно и друго се много допада странцима!

20.05.2012. Нови Стандард

Откако је Ивица Дачић најавио како ће напредњаци и жути правити заједничку владу и да он неће да им помаже у прављењу двопартијског система у Србији, многи који овде живе од политике страхују да ће рецесија први пут у историји закачити и њихов часни занат. Том свету, који не прави разлику између двопартијског система и коалиције две највеће странке, радо бих на оку разбио јаје и, пре него што би их питао да ли их пече, морали би да одговоре да ли је јаје на оку исто што и јаје на око. Али још није време за садистичке испаде, и зато је питање да ли заиста постоји нешто што је заједничко у ове две ствари, нешто што људе тера да не праве разлику међу њима, и шта заправо наговештава прича из кабинета Бориса Тадића да се тамо размишља о преправљању изборног система, који би имао да фаворизује велике странке на рачун малих.

ВЕЛИКА КОАЛИЦИЈА

Прво да видимо како ствар стоји са великом коалицијом. Дакле, странци који владају Србијом једва да крију како би волели да следећу владу формирају Борис Тадић и Тома Николић. Прво, тако ће да плате Борису што је, не тражећи ништа заузврат, урадио све што су од њега тражили, а у неколико наврата чак и оно што ни сами нису смели да превале преко уста. Друго, они би коначно морали Томи да плате то што јавно говори њиховим језиком и да обезбеде да тај језик не заборави и на власти, и то баш у тренутку када Србији недостаје само још онај стари Тома, па да добије Фидела, пошто Батистину Кубу овде већ имају. То значи да су и они свесни реалности у којима Борисов рејтинг пада, али не и тога како су Томини бирачи и гладнији и несрећнији од Борисових, а он их држи у миру готово као да је све у најбољем реду и сам ђаво зна до када ће. И, треће, странци знају да, ако би договорили коалицију ове две партије и ако би томисте учинили зависним од себе као тадићевце, тада би са великом коалицијом имали мандат да од Србије ураде шта год хоће. (Додуше, предложио бих им да пожуре и то опосле што пре не уздајући се у четворогодишњи мандат такве владе.)

Са друге стране, Борис им у томе не представља проблем: ако се суочи са губитком власти, а хоће, неће му бити никакав проблем да је подели са Томом. Тома ће, опет, тешко своју екипу одржати у миру и на окупу ако још један мандат проведе ван владе, што значи да неће имати избора до да се удружи са жутима ако не буде имао другог решења. А сад што је свестан да би таква влада могла да га убије, о томе ће мислити сутра ако данас не буде имао другог избора.

Дакле, како би коалиција Томе и Бориса могла да буде увод у двопартијски систем? Тако што би забранили опозицију? Прогласили би дектретом двостраначку Србију? Наравно да не би. Најважније је да та влада не би могла да буде добра ни на који начин, макар у њу убацили све најбоље што Србија има. Наиме, ако би тај кабинет имао континутиет са Цветковићевим, а морао би да има континуиетет јер Борис и Тома се сигурно не би ухватили за руке и рекли да ово до сада није ништа ваљало и да они крећу испочетка – та влада би, дакле, остала без јединог услова који је потребан (не и довољан) да буде иоле добра. То значи да би и Борис и Тома остали без грандиозног резултата којим би код својих бирача могли да правдају своју коалицију; и то онда значи да би из опозиције профитирале радикалније и јасније верзије ових странка. Да, мислим на Чеду и Воју Коштуницу.

Али неко ће рећи да у изборном систему у коме се са пропорционалним комбинује већински принцип Чеде и Воје не би ни било у парламенту. Хајде да видимо. Прво, неко ко не сме у свом затвору да задржи једног Хрвата осумњиченог за ратни злочин, тај не би смео због истих газда да избаци Чеду из парламента, макар морао да му додаје из сопствене вреће. А Воја? Смисао пројекта који се прави јесте да Воје не буде у парламенту. Како? Мало кампање, мало плашења бирача да ће, ако Воја прође, сви бити оптужени за убиство Ђинђића и паљење Америчке амбасаде, мало новог изборног система и није ван памети да Воја под једним снажним притиском остане испод црте. Наравно, то исто, само много лакше урадило би се и са радикалима.

ТОМИНИ ДОЊИ ПРАГОВИ

У таквој влади са опозиционом сценом без Воје и радикала, странци рачунају да би Тома био много лакши залогај јер, ако би у влади пратио досадашњу Борисову политику, не би имао ко да му дува за врат, и његови доњи прагови толеранције, по простим физичким законима, били би много нижи. Речју, свако онај ко жели да од Томе направи издајника за петицу, неће ништа урадити ако претходно не упуца Воју и радикале. Зато су они потребни њему.

Е сад, шта би у тој комбинацији било са Дачићем, Динкићем, Чедом, Расимом, Вуком Драшковићем и осталим чанцима? Борису не би било тешко да их, заједно са странцима, распореди у две или три колоне и да прођу у парламент, где ће они бити принципијелна опозиција која ће контролисати – кога? Па, наравно, Томину половину владе!

Ако се питате зашто Тома исто то не уради са Војом и радикалима и макар спречи то одливање гласова, ствар је једноставна – не сарађује с њима или они с њим, свеједно. А зато је њима потребан Тома.

Дакле, јасно је да са владом Бориса и Томе постоји неки озбиљнији план од прављења двопартијске Србије. А план је да Тома уђе у власт, да тамо без Воје и радикала у парламенту нема императив да задовољи своје бираче, него странце, Бориса и прожуту опозицију, да му сви они леже на кичми док је не поломе, да тако поломљен обави Косово и остало што треба и да га после нађу на некој депонији.

Да ли је овај сценарио могућ? Није! Проблем странаца, који би желели да се ово догоди, јесте у томе што увек мисле на све факторе – мисле на политичке снаге, мисле на медије, на невладине организације, мисле на бизнис заједницу – једино никад не мисле на народ. Наравно, реч је о народу у коме је пало не само одушевљење за ЕУ већ је заборавио на сваку ранију личну калкулацију и план са ЕУ. Таквим народу они би наменили не само еврофанатичну владу већ и еврофанатичну опозицију. После само годину дана такве владе и такве опозиције, показало би се да своје представнике у парламенту нема бар 80 одсто бирача. Е сад, да сам на Борисовом и Томином месту, кад год бих размишљао о том сценарију, позвао бих туниског брата Бен Алија да га питам за његова искуства с таквим народом. Утолико пре што га Мери Ворлик уместо њих сигурно неће позвати.

Дакле, влада жутих и напредњака у условима које сам описао не би могла да буде успешан пројекат, чак ни за странце. Проблем је, међутим, што би, док би се дошло до тог сазнања, била почињана свакојака непочинства и насиља укључујући и ово последње, које би нас вероватно довело до револуције. Тако да, ако би хтео да будем злурад, могао бих да кажем да би таква влада, пре него у двопартијски, Србију увела у једнопартијски систем.

ДВОПАРТИЈСКИ СИСТЕМ

Закључили смо да велика коалиција није ствар која под било каквим околностима може да доведе до двопартијског система, једнако као што двопартијски систем не може да доведе до велике коалиције. Хајде да видимо да ли је двопартијски систем могућ у било каквим условима који би, наравно, подразумевали уплив већинског изборног система у актуелни пропорционални. Дакле, за почетак једна од две велике партије би морала да остане у опозицији. Напредњаци? Пошто се ових дана први пут у истраживањима догодило и то да Тома има јачи лични рејтинг од Бориса (у рејтингу странака то је већ озбиљна и стабилна предност), напредњаци ће сигурно бити победници избора. Ако ни после тога, ни после свих компромиса које су направили не уђу у власт, моћи ће да се питају у чему се то променио однос Запада према њима, и тешко да ће моћи да у једном комаду преживе то разочарење. Друго, да би могли да рачунају с власти а да то није коалиција с Борисом, морају да имају са собом макар Воју, што би могло да охрабри и Дачића, и можда чак Расима, пензионере и, ко зна, неку жуту фракцију.

По тој логици, дакле, двопартијски систем је могућ само под условом да Борис остане у опозицији. Али, ако би он био у опозицији, Томина влада, ако неће да се одмах улупа, морала би да примени принцип радикалног дисконтинуитета, који не би морао да значи одустајање од ЕУ, али би свакако морао да значи снажан притисак на жуте, утолико пре што десеторица њихових барона имају довољно пара да се за две године врате на власт, никоме и низашта криви. Дакле, жути под притиском нове власти не само да не би били место које усисава мале странке него би тешко и сами остали на окупу.

Речју, ако је велика коалиција немогућа као добро решење за Србију, двопартијски систем је немогућ чак и као лоше решење. Али могуће је нешто друго. Могућ је покушај партијског инжењеринга који би политичку сцену покушао да доведе до таквог решења. Странци би волели тако нешто јер верују да би на тај начин бетонирали све оне насилне процесе у српској политици које су примењивали током десет година и који су им тако ишли од руке последње године. Ако би на тај начин довршавали процесе, то би значило марионетизацију напредњака на исти начин као што је наоправљено са тадићевцима.

Дакле, иако је двопартијски систем још увек немогућ, макар утолико што је могуће замислити сваку странку која се на овим изборима бори за власт како се на следећим бори за цензус, могућа су разна насиља као покушај да се дође до тога. Тим насиљима најизложеније су странке које не функционишу као марионетске (ДСС, радикали) и напредњаци, пред којима страни дипломате још шкргућу зубима у неверици да ли би им на власти без Бориса били кооперативни онако како наговештавају. Логика свега тога налаже, ако не сарадњу, а оно високу толеранцију међу тим странкама јер су међусобно потребне једне другима. ДСС и радикали најподложнији су замкама изборног инжењеринга, док напредњаци, ако размишљају да трају дуже од једне владе, морају, ако већ не са собом, Воју и радикале да имају у опозицији, дакле у парламенту, као међаш који ће им говорити докле смеју да иду у свом попуштању.

Тако су идеје о великој коалицији и двопартијском систему две сасвим различите, чак супротстављене ствари, чији циљ је суштински исти – коначна ликвидација Воје и радикала, коначна марионетизација Томе и коначно блокирање српске политичке сцене. А ако би се то неким случајем десило, једна политичка акција која би тада могла да промени земљу налагала би такве припреме у којима би Србија морала да чита Лењина и увози Тунижане.