„Данас смо партнери, али пријатељи нисмо“ – изјавио је у Берлину крајем априла амбасадор Русије у Немачкој Владимир Грињин на сусрету са новинарима из више земаља. После вишегодишњег уверавања у постојање стратешког партнерства две земље, које се углавном чуло из уста руских политичара, трезвенију оцену стања у руско-немачким односима треба само поздравити.

Руски амбасадор је у праву: што да се лажемо и стварност приказујемо у лажном светлу, на пример, само зато што се сада пуном паром припрема јунски старт „унакрсног“ пропитивања Русије и Немачке. Програм, планиран за 2012. – 2013.годину треба да прикаже достигнућа обе земље у економији, науци, образовању, техници и култури, и уколико се испостави да та достигнућа омогућују јачање узајамног разумевања и поверења код обе стране – ето то ће и бити прави успех.

Недостатак правог поверења представља озбиљну баријеру у односима Русије не само са Немачком, већ и са осталим западним партнерима. Руски амбасадор претпоставља да је управо то главна препрека. А ако ћемо народски, без дипломатске етикеције, Москва прекорева западне партнере да немају довољно сигурности у њу. Тамо, где је пре двадесет година била „гвоздена завеса“ до сада се задржао дубоки ров који одваја Русију од ЕУ. Да можда управо то не доказује и чињеница да су чак и разговори о закључењу новог Споразума о партнерству и сарадњи, чија је важност прошла још пре неколико година, занемели?

Европску политику према бившим совјетским републикама, чији је главни инструмент иницијатива под називом „Источно партнерство“ за сада је прикочила криза коју преживљава Европска унија. Међутим, садржина те политике се не мења: потпуно одвајање бивших република СССР од Руске Федерације, њихово „привлачење“ Западу – то је циљ који је формулисан и преко званичних докумената. А каква се, онда, улога даје Русији у тим плановима? У условима када јача снага Кине и када од Вашингтона могу да се очекују напори на успостављању јединствене линије интегрисане Западу под покровитељством САД, не покушавају ли да одбаце Русију на положај некакве „тампон-зоне“ између два супарника, оба – наддржаве. Шта би то Москва требало да предузме како би се супротставила? Најмање што може – то је да у пуној мери схвати опасност и да се не теши илузијом да са Западом може да живи у безграничним могућностима „партнерства“.

На поменутом сусрету са новинарима у Берлину, руски амбасадор је изнео мишљење да трагични резултати Другог светског рата, у коме је Совјетски Савез изгубио 27 милиона становника, све до сада мраче руско-немачке односе. Не може, а да се не примети колико се таква изјава разликује од тврдњи које су се раније чуле од дипломата. Прошле године, на пријему у амбасади поводом годишњице Дана победе над фашизмом, В.Грињин је рекао: „Русија и Немачка иду напред једна уз другу, у пракси остварујући идеју добросуседства, партнерства и сарадње, читавом свету дајући пример историјског помирења две нације“¹. Годину дана пре тога: „Наше земље су стекле јединствено искуство историјског помирења, оне развијају стратешко партнерство, усмерено ка будућности. Ми заједно решавамо актуелне проблеме савремености, супротстављамо се новим изазовима и претњама“. Данас је, подсећањем на одлучујући допринос Совјетског Савеза победи над немачким фашизмом, што сада на Западу највише воле да прећуте, амбасадор омогућио да се разуме да је ова садашња Русија у стању да на одговарајуће политичке претње одговори мерама одбрамбеног карактера. Тим пре, што ширење у Европи система противракетне одбране САД руска страна доживљава не само као доказ неверовања у Русију, већ и као директну претњу по своју безбедност. „Ми хоћемо гаранције да тај амерички противракетни систем, који сада називају систем НАТО-а, неће наносити штету нашем стратешком ракетном потенцијалу, који нам је неопходан за заштиту наше територије. Ако се испостави да је тај противракетни систем НАТО-а усмерен против Русије, бићемо принуђени да ангажујемо још стратешких средстава како бисмо се супротставили томе. Обавезни смо да обновимо моћ нашег стратешког потенцијала како бисмо заштитили руску територију“² – изјавио је руски амбасадор.

Довољно оштар тон, јасно изражена позиција која по духу понавља изјаву В.Грињина са овогодишње фебруарске конференције о безбедности, одржане у Минхену. И све то… – апсолутно без и једног одзива у немачкој штампи! Ако се прегледају најчитанији немачки штампани медији лако ћемо се уверити да су материјали који се односе на руске теме врло оскудни и да се ограничавају на улогу Руске Федерације у регулисању сибирске кризе. „Русија им још треба“ – коментарише Frankfurter Allgemeine, објашњавајући помирљив тон у дијалогу са Русијом у току априлског самита Г8 (а то „им“ се односи на чињеницу да је Русија њима још увек потребна како би Кину убедила на компромис у вези са Сиријом)³.

Једногласно, као по наредби, ћутање немачке штампе је такође позиција, демонстрација чињенице да Запад има намеру да у вези са противракетном одбраном једноставно игнорише Москву. И то се да разумети ако се пође од слабости Москве која траје дуго, а која је, између осталог, била изазвана њеном зависношћу од увоза сировина, што је добро познато читавом свету. Русија уопште не треба Западу као савезник; уосталом – када се од Запада појави конкретан захтев – Русија увек пође у сусрет. Као пример може да послужи не само транспорт терета за међународни контигент у Авганистану. Одговор Западу испада, како да се каже, двосмислен – то се дешавало и у совјетској прошлости. Посебно јасно се слична недоследност испољила одмах после ступања Немачке у НАТО. Као одговор на тај корак, осим формирања Варшавског уговора, дошло је до совјетског раскида уговора са Великом Британијом и Француском, потписаних у време рата. Спорна реакција – раскид тих уговора су у то време тражили они западни политичари који су у њима видели опасну полугу за омогућивање деловања СССР-а на Европу. А најчуднији одговор на то је постао позив на посету СССР-у канцелара Западне Немачке К.Аденауера. Пошто је од совјетских руководилаца примио позив, Аденауер је себи дао пар месеци за размишљање – да ли да прихвати – јер је његова политика била усмерена ка максимуму интегрисања са Западом. На чуђење госта, посета је била пропраћена изобиљем „пријатељских поступака“, апотеоза је настала ослобођењем бивших немачких војних лица (из 2.светског рата), која су своју казну издржавала у совјетским логорима. Немци су свог канцелара дочекали као хероја,та његова посета је постала његов непревазиђени политички тријумф који му је обезбедио и победу на изборима две године после ње. То је било двосмислено „предавање“ реваншистима читавог света. У историји постоји и пример супротан овоме. 1983. године, уз почетак размештаја америчких ракета у земљама Западне Европе, дошла је изјава Ј.В.Андропова (тадашњег шефа СССР-а – или генералног секретара президијума КПСС, највишег тела у то време) о контрамерама, међу којима су били и размештање нових ракета у Источној Немачкој и Чехословачкој, патролирање подморница и т.д. Испоставило се да је таква доследност, када се реч потврди делом, врло делотворна и она је брзо донела плодове: почетком 1985. министар одбране Немачке Ф.Руе и министар иностраних послова Г.-Д. Геншер су се изјаснили за јасније признање границе на Одри-Ниси, а у мају се зачуо познати говор председника Р. Фон Вајцзекера који је први пут у историји Западне Немачке 9.мај признао за дан ослобођења за Немце.

Колико год да су скромне садашње могућности Русије за одговор Западу, њих треба користити са самопоуздањем, или једноставно – не треба узалуд трошити речи. Уколико се иза претње осећа неспремност да се претња и оствари, као када је НАТО кренуо у Прибалтику, када је Москва говорила да се „црвена линија“ не сме прекорачити, али своје речи није ничим потврдила, такву претњу, и оне, који је изговарају – престају да озбиљно схватају. Сада Русија тежи да активира војно-политичку сарадњу у оквиру ОДКБ, а Запад је почео да у вези са тим изражава узнемиреност. Западне политичаре узнемирује перспектива реализације пројекта Евроазијског савеза. У вези са тим је у фебруару 2012. на брзину формиран „Берлински Евроазијски клуб“, чија заседања треба да се одржавају сваке године у Бриселу, Берлину и Астани.

Ни Москва, ни Минск се на дијалог не позивају. Ето тако изгледа „евроазијска интеграција“ на немачки начин…

Напомене: