18.05. 2012  Српски културни клуб

О јереси или кад човек пожели постати Бог

 

“Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме,а ако који дође у име своје,њега ћете примити”

(Јн.5,43)

У овим Спаситељевим речима садржана је сва суштина свих јереси.Јерес(кривоверје) је начин борбе Архизлобника и “Оца лажи” ( Јн.8,44 ) против Цркве која је “стуб и тврђава Истине”, и у многоме је овај начин перфиднији и лукавији него првобитни, физички нападаји (Лк. 12,4-5) , који су се према божанственоме Хришћанству показали потпуно немоћним. Свака јерес наметала је пред Цркву ново искушење, и проузроковала је болне оделе верних од Тела Цркве, но они истински постојани хришћани незазорно су бранили и одбранили,помоћу Божијом, пуноћу Истине, улазећи у борбу са сваком новом јереси охрабрени обећањем свога Оснивача које указују на коначни исход борбе између истине и лажи “Заиста, заиста вам кажем, небо и земља ће проћи али Речи моје неће проћи“ (Мт.24,35). Све на овом свету, а поготово лажи, могу се променити и нестати, али ће једино Истина и даље непоколебљиво остати иста, и данас, и јуче и у векове држећи собом као древни Атлант планету, читаву васељену.

При сејању кривоверја, отац лажи је, искусно познававши најслабије тачке човекове природе, његово уживање и лаку предају гордости и жељу за самобитношћу и божанством, у чему се веома вештим показао још од кушања наших праотаца, од којих смо ове две смртне бољке и наследили, управо на њих и циљао кад год је устајао да изнутра смућује Цркву Божију и њен мир. ”Човекоцентризам је основа свих јереси (на Западу)”, пише светогорски архимандрит Георгије Капсанис. До сада смо објаснили да човекоцентризам настаје када год се из човечијег мишљења избаци Бог, и када на његово место, насилно и само привидно заседне човек. А шта то покреће човека на избацивање Бога, на борбу с Богом? Гордост. Човек устаје против и стаје наместо Бога, потакнут од стране оног архигордељивца који је у гордости отишао толико далеко да се више степен његове гордости и не да исказати.

Ова болна тема за хришћане (услед гордости настајање кривоверја) толико је пута била тема размишљања пастира црквених, најчешће због њене жалосне, но ипак присутне реалности (посебно папске јереси) да се о њој просто и нема шта додати, но ипак ми овде, потакнути на размишљање о насловној теми, износимо наше оскудно, уопштено да сада слушање о јереси, јер се она надовезује на нашу претходну тему, а неминовно претходи следећој (јер је настала као последица прве теме, а узрок је за постојање друге).

Од гордости па до отелотворене јереси воде два пута, јерес се једино може родити из гордости и то на два начина. Једна гордост – која је почетна и из које су изворно настале све јереси је гордост разума. Свети Оци потврђују да је јерес “грех ума”, и да настаје у ономе тренутку када човек убеђен у своју “величину” и”мудрост”, зажели да божанство и сву тајну његовог бића искључиво схвати кроз свој ограничени интелект, својим недовољним снагама, ни не призивајући у томе свом размишљању о Богу њега самог за помоћника. Али спознати неиспитљиво дивну и уистински страшну светајну бића Божијег тек обичним, гордим разумом, без утврђене вере и смирења – апсолутно је немогућно, ”јер оно што око не виде и ухо не чу и човеку у срце не дође, оно Бог уготови (само)онима који га љубе. ”(1 Кор. 2,9), јер је и сама воља Промисла била да ово највеће знање, ову најсвештенију тајну “сакрије од мудрих (гордих), а открије безазленима(смиренима)” (Мт. 11, 25–26). Такво проницање к спознаји Бога беспоговорно је осуђено на странпутицу, на релативизовање и “унижавање”[1] Бога, а све да би се тиме човек ма како показао што вишим и што самобитнијим. Зато је у гностицизму, првој по хронологији пројављеној јереси,на неки начин садржано све оно што је чинило и што чини онтос јереси. У гностицизму је клица, зачетак схоластике (која ће своју пуноћу добити у западним јересима),гностицизам је прототип гордости по разуму, и у њему се коначно, услед релативизовања Бога пројављују одређене примесе синкретизма који ће такође, наћи своје место у следећим јересима. Гностицизам је једном речју,био вера гордих. Гностици су сматрали да је права вера,истинска вера (гносис-знање) била привилегија искључиво одабране елите, духовно узвишених, просветљених људи, док су остали, по њима помрачени и заостали, били приковани за обичност, традиционализам и “плотственост”, гностицизам даље поставља темеље схоластике (која ће се глобално усавршити у папизму и протестантизму, а која је и код нас била присутна кроз богумилску јерес), гностици паралелно с идеалом просветљеног, узвишеног, ”ослобођеног” човека, пропагирају разумом уоквиреног и искључиво знањем схватљивог бога, самим га тиме релативизујући и уопштавајући (као што су говорили Оци,да ће пропаст од научених доћи), те најзад гностицизам у себи садржи и идеје синкретизма (попут идеје о еонима, два бога добра и зла…)[2].

Хришћанство је најсавршенији, трећи степен богопознања (изнад природног и јудејског[3]), истинска вера, вера која једина спасава, те тиме и једина оправдана вера је она која потпуно познаје Бога тј. она која има пуноћу схватања Божијег бића, а символ, аксиом (како год) те вере је једино саборно Никео-цариградско исповедање вере тј. богопознања, створено управо на одбрани богопознања од кривотворења и релативизације богопознања на човекознање и човекоимање. Све јереси (осим само донекле папске) темeље се на (гностичкој) релативизацији природе бића Божијег и оних Тајана којима Он пречудесно и само уму несхватљиво, чак страно извршава дело своје икономије, a када се све то постави на идејама гностичког (првојерсног) разумевања и плотске, нешироке мисли јелинске (нпр. Платонове идеје о бићу, духу и материји) улази се у јерес, и заглибљује у живо блато кривоверја.

Тако клирик Арије “унижава” божанство Христово, одређујући га подређеним, створеним од Оца,  чиме га Сином Божијим сматра као “ствар”(створену), а не као биће (рођено)-јерес ова осуђена је на I Никејском Сабору од стране преко триста епископа кроз исповедање вере у Христа као “Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног…”, но даље релативизовање Божијег бића и свештене вере у савршенство богопознања, познања Бога као Тројице настављају епископ Македоније (богоборац) – који унижава Духа Светог подређујући га Сину (што веома сличи каснијем папском кривоверју – филиокве) и епископ сиријски Аполинарије који не разумева и са свог човечијег становишта не прихвата истину савршеног јединства и неповредивости, потпуног очувања и божанске и човечије природе (и духа) у  Богочовеку Христу (што ће касније само апсолутизовати монофизити и монотелити); негирање удивљујуће Тајне оваплоћења Бога Логоса и неокрњене синтезе две природе кроз оваплоћење исповеда и такође епископ, Несторије Цариградски (који унижава Пресвету Богородицу називајући је (само) Христородицом, човекородицом, што овако побија светоотачко предање епископа сабраних у Ефесу: Ако Богородица (Θεοτόκος) није родила и Бога, то ни на Крсту није смрт претрпео, нас искупивши, Бог већ само човек, те онда ни искупљење није могуће). Све ове јереси до сада су потпуно нестале (што истребљене од нехришћана, што раздељене међу собом), али је њихова погубност садржана у томе што су собом само припремиле терен, нападајући Цркву, за појаву најупорније од свих њих у уском и погрешном созерцању природе бића Бога Логоса,јереси –дохалкидонске јереси (и данас присутне у виду монофизитских цркава -Коптске, Јерменске и Сиријске). Ово учење сабрало је сво до тада погрешно разумевање Христове природе, именујући је потпуно, сасвим божанском, а одбацујући сваку, па и најмању могућност постојања човечаснког у Богу Логосу, ово учење износи монах  (поново клирик!) Евтихије (а не Фотин, како се то наводи у Дантеовом делу), и то, како пак наводи Св.папа Лав I Велики, чини “не из злонамерности, већ пре  из незнања” (?) што је можда чак и горе. Након неуспешних,опречних покрајинских сабора 448 године и 449.у Ефесу по овом питању, цар Маркијан коначно сазива велики Сабор у Халкидону 451.године  који осуђује и изопштава Евтихија и патријарха Диоскора који је стао у одбрану Евтихијеву. Благоверни папа Лав Велики овако пише о монофизитизму и природи Исуса Христа  патријарху Флавијану, такође бранитељу Православља: “… ради нас људи сe  и ради нашега спасења родио од Дјеве Марије, по људској природи, као један и исти Христос, Син, Господ, Јединородни, у двема природама; сједињеним несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно, разлика у природама не будући уопште уништена њиховим сједињењем, свака природа, напротив, сачувавши своје особине, обадве стичући се у једном облику, једном лицу или једној ипостаси…“

Но, дух монофизитизма наставио је да се бори са духом Православља кроз измењени вид монофизитизма-монотелитство (једна воља) и једно делање (моноенергизам) у Христу, а засновано на монофизитском погледу који ограничава Христа на само једну природу, једну вољу и једно делање (без обзира што је та једна суштина по њима -божанска). Монотелитство је добило  одређену подршку византијских царева,пре свега из политичких разлога, али је Православље ипак и ову јерес победило на Шестом Васељенском Сабору, а папа Мартин I је своју одбрану Православља морао потврдити изгнанством, док су Светом Маскиму због противљења монотелитству и брањења Латеранског Сабора били одсечени језик и рука,како не би њима ширио своју (!?) “јерес” (иначе су већ на овом Сабору изнете критике на рачун неких навика Западне Цркве). На крају, услед евидентног схоластичког уопштавања, фарисејског “цеђења комарца а прождирања камиле” и крајње релативизованог резоновања јавила се нова јерес-секта иконобораца, подржана и од самог византијског цара, Лава Трећег. Иконоборци су, препознатљиво данашњим протестантским, или ранијим богумилским приступом, прогласили поштовање икона као нехришћански, већ идолопоклонички елемент, и устали да до смрти гоне све који су стали у зашититу поштовања светих икона, те су тако многи правоверни пролили своју крв за одбрану Правсолавља, и били посечени мачем оних који су се називали (правим) “хришћанима”. Но и ова јерес, побеђена на последњем Васељенском, Седмом Сабору, отишла је на сметлиште историје, означивши коначну победу Православља над дотадашњим јересима, чији се спомен и дан данас празнује у Недељу Православља.

Поред ових тек поменутих јереси, јавиле су се такође и неке суштински исте јереси и јеретици потуног несхватања бића Божијег и Његовог Домостроја, попут философа Оригена, Савелија Ливијског(такође осуђеног на Првом Цариградском(II Васељенском) Сабору)[4], који је сасвим конфузно и неодређено проповедао да Света Тројица заправо и нема три Ипостаси, већ да је заправо једноипостасна, и да се (?) “амебоидно” јавља некад у виду Оца, некад у виду Сина, а некад у виду Духа Светог(што сасвим јасно побија чин крштења Христовог у Јордану и сам догађај видљивог богојављења једног по суштини, а тројичног по Ипостаси Бога (Μτ.3,16-17; Лк.3,21-22 ; Јн. 12,28 ), затим су безумни и  схоластички јеретици били и Пелагије (који је говорио да се човек може спасти сам, без Божије помоћи), и донатисти (који нису признавали Свете Тајне), те је најзад битно и да споменемо и Манија синкретисту (који је такође био свештеник) и који је, неубеђен у величину Хришћанства, и не схвативши његово савршено богопознање, а пре свега из своје немоћи, синкретизовао Хришћанство са грчком философијом и персијском мистиком зороастризма, желећи да из те сурогатне мешавине изнађе и изнуди савршенство.

Али се Истина не да сјединити с лажју и безакоњем!

Оно што је заједничко свим наведеним јеретицима, поновимо још једном, и манихејцима и модалистима (патропасијанима) и монофизитима и монотелитима, и иконоборцима, духоборцима, богумилима и аријанцима и несторијанцима и гностицима је то што у суштину(центар) постављају човека (сетимо се претходног поглавља, као и речи др Капсаниса), тј. ове јереси се углавном називају по одређеном човеку или учењу, а не по Христу, оснивачу јединог истинског, правоверног (=ортодоксног) Хришћанства и Цркве Хришћанске, која је “индикатор” Истине. Зато им, као нпр. манихејцима највећи празник није Васкрсење Христово, та нова Пасха, нови Излазак из ропства смрти, којем ево идемо у сусрет, већ им  је највећи празник успомена на свога оснивача, човека (овде Манија), што недвосмислено представља акт избацивања Бога из њихове човекоцентричне вере. Даље, одлика њихова је и то што  је аксиом и крајњи циљ њихове мисли – гордост, гордост по разуму (која ће у папизму добити додатак – гордост по похоти), те што им због свега овог сврха није познање Бога, та највиша мудрост васионска, већ задовољење егоистичне интенције на нивоу самог човека. Ово све је веома битно за разумевање наставка ове теме и размишљања о јереси, кривоверју Запада, која се управо и заснива на изнетим тековинама првовековних јереси  и само је допринела њиховом усавршавању у погрешноме тумачењу Богочовечанске Истине, а на срамоту хришћана и на злурадост нехришћана и непријатеља Христових, пре свега архизавидног Првозлобника и сталноклеветника и оца лажи-Сатанаила.

И поред свега, све ове поменуте јереси нису толико наштетиле Цркви колико је то учинила највећа, схоластички продубљена и гордошћу најпотпунија јерес-папска јерес, која је за собом у саблазан повела читаву једну половину хришћанског света. Папизам је у основи свог постојања исти као аријанство, несторијанство, савелијанство и други, с том разликом што је у папизму само продубљена богоборна намера човека да прикаже себе Богом, па и већим од њега, тако што је кроз папизам, јереси као греху гордости  ума додата и похотна гордост за влашћу и на небу и на земљи једног човека, “Бога на земљи”, римског папе који је сам себе назвао Vikarus Fili Dei. Но и поред свега овога, почеци папизма су исти као и почеци свих других јереси-релативизација Бога кроз (наставак духоборства?) измењен Никео-цариградски Символ вере у виду унижавања и неравноправности Светог Духа у Тројици, филиокве (= и од Сина).

Под оним који у своје име долази Христос је, како су тумачили свагда Свети Оци подразумевао Антихриста. Апостол Јован је у својој посланици писао да је Антихрист “сваки онај који одриче Оца и Сина”(1 Јн.2,22-24) (не схвата, релативизује и погрешно “по уском човечијем уму” тумачи биће Божије). Антихрист, по православном учењу, није неодређено, отелотворено, сушто зло како тврде поједини мистици, већ ће он бити човек, конкретна личност. Тако сви они који гордо (у Антихристу ће бити до крајње тачке присутна, свеприсутна богоборна гордост) устају “да хуле на Духа Светога”, смућујући Цркву у којој Он обитава, заправо представљају антихристе по духу (не Антихриста као личност која ће се појавити на крају историје) и оне који ће му утрти пут. У личности Антихриста биће доведена до савршенства сва дотадашња гордост,и демонска и човечија и њихова безумна тежња да буду богови тако што ће прогнати, негирати, убити Бога, јер предлог анти (αντί) у грчком језику има двојако значење. Тако Антихрист истовремено значи и “онај који је против Христа” и “онај који је уместо Христа”[5], што се у овом случају може поистоветити. Износимо зато сада цитат из западног догмата о место-Христу, ”Богу на земљи”, римском папи као пример колико далеко може отићи безумна гордост јадног човека: “ Папа је Богочовек и човекобог. Зато нико не може да осуђује њега, или да суди о њему. Папа има бо­жан­ску власт и власт ње­го­ва је нео­гра­ни­че­на.

Ње­му је на зе­мљи мо­гу­ће и то што и Бо­гу на не­бу. Што па­па учи­ни, и то је као да је Бог учи­нио. За­по­ве­сти ње­го­ве мо­ра­ју се ис­пу­ња­ва­ти као и за­по­ве­сти Бо­жи­је. Па­пи је мо­гу­ће све, осим гре­ха, као и Бо­гу. Он је то­ли­ко по­до­бан (ли­чан) Бо­гу, да мо­же из­да­ва­ти за­по­ве­сти ка­ко на зе­мљи та­ко и на Не­бу. Па­па је у све­ту исто што је и Бо­гу у све­ту или као што је ду­ша у те­лу. Власт па­пи­на је из­над сва­ке вла­сти и про­сти­ре се на не­бу, на зе­мљи и у аду;да би се “оправ­да­ле“ ре­чи на­пи­са­не у Пи­сму:“Све си по­ко­рио под но­ге ње­го­ве“. Па­пи је да­та сва власт и ни­ко и ни за шта не­ма пра­во да се ње­му про­ти­ви. Он мо­же да учи­ни све што је ње­му по во­љи. Ако би па­па за со­бом по­вео у па­као ми­ли­о­не љу­ди то ни­ко од њих не би имао пра­во да пи­та -“Оче “све­ти“, за­што то чи­ниш“?

Па­па је не­по­гре­шив као Бог и мо­же да чи­ни све што и Бог чи­ни.Пап­ска вр­хов­на ду­хов­на власт је и то што и Бо­жи­ја вр­хов­на власт , у ко­јој је он и кљу­чар и вра­тар. Ни­ко не­ма пра­ва да се жа­ли Бо­гу на суд ко­ји до­но­си па­па. Во­ља Бо­га, пре­ма то­ме, је и па­пи­на, ко­ји је на­ме­сник Бо­га – пр­ви и вр­хов­ни узрок свих ду­хов­них и те­ле­сних кре­та­ња. Па­па има вр­хов­ну ду­хов­ну власт из­над све­га. Он је опа­сан са два ма­ча, то јест, има ду­хов­ну и све­тов­ну власт над:па­три­јар­си­ма, епи­ско­пи­ма, ца­ре­ви­ма и кра­ље­ви­ма. Сви љу­ди на све­ту су ње­го­ви по­да­ни­ци. Он је све, из­над све­га и са­др­жи све у се­би. Што он хва­ли или по­ри­че, ду­жни у сви да хва­ле или по­ри­чу.

Па­па мо­же да из­ме­ни при­ро­ду тва­ри и ни из че­га ство­ри­ти не­што:Он има власт из не­прав­де ство­ри­ти прав­ду, без прав­де и на су­прот прав­ди чи­ни­ти све што му је по во­љи. Он мо­же про­тив­ре­чи­ти апо­сто­ли­ма и за­по­ве­сти­ма пре­да­ним апо­сто­ли­ма. Он има власт да ис­пра­вља све што се при­зна­је оба­ве­зним у Но­вом За­ве­ту. Мо­же да из­ме­ни и са­ме тај­не ко­је је уста­но­вио Го­спод Исус Хри­стос. Он има та­кву си­лу на не­бе­си­ма, да ме­ђу они­ма ко­ји су упо­ко­је­ни, има власт про­гла­ша­ва­ти их све­ти­ма, ко­га он хо­ће, на­су­прот убе­ђе­њи­ма дру­гих и про­тив­но свим кар­ди­на­ли­ма и би­ску­пи­ма ко­ји би дру­га­чи­је ми­сли­ли и то­ме се про­ти­ви­ли. Па­па има власт над чи­сти­ли­штем и па­клом. Он је вла­ди­ка це­ле ва­се­ље­не. Нео­гра­ни­че­ном вла­шћу он чи­ни про­из­вољ­но све по свом на­хо­ђе­њу. Мо­же да чи­ни бо­ље или ка­ко ње­му од­го­ва­ра. Сум­ња­ти у ње­го­ве мо­гућ­но­сти је све­то­гр­ђе. Власт ње­го­ва је из­над и ве­ћа од вла­сти свих све­тих и од вла­сти ан­ђе­ла. Шта ви­ше ни­ко не­ма пра­во да про­те­ству­је про­тив ње­го­вог при­го­во­ра или су­да. Власт па­пи­на је не­из­мер­на и про­стор­но нео­гра­ни­че­на. Ко од­ри­че вр­хов­ну власт и по­гла­вар­ство па­пи, тај гре­ши про­тив Ду­ха Све­то­га, раз­де­љу­је Хри­ста и тај је је­ре­тик. То­ли­ка је па­пи да­та власт, да је ни­ко не мо­же од ње­га од­у­зе­ти и да­ти дру­го­ме. Па­па има моћ и власт од­у­зи­ма­ти и раз­да­ва­ти:им­пе­ри­је, кра­љев­ства, кне­жев­ства и све дру­го. Власт сво­ју па­па при­ма ди­рект­но од Бо­га, а им­пе­ра­то­ри и кра­ље­ви од ње­га.Па­па је на­ме­сник Бо­га и ко га од­ри­че, тај ла­же. Па­па је уме­сто Бо­га вла­дар и над до­брим и злим ан­ђе­ли­ма. Ко из­вр­ша­ва власт па­пи­ну, то је као да из­вр­ша­ва власт Бо­жи­ју. Ни­ко не­ма пра­ва да семе­ша у ду­хов­ну власт Бо­жи­ју, осим по­сред­ством па­пе и ње­го­вом до­зво­лом, за­то што он пред­ста­вља вра­та кроз ко­ја се ула­зи у веч­ни жи­вот. Ко твр­ди да па­па ни­је гла­ва Цр­кве,  тај је у за­блу­ди о дог­ма­ту ве­ре. Ко се не по­ко­ра­ва па­пи то је као да се не по­ко­ра­ва Бо­гу. Све што па­па чи­ни Бо­гу је угод­но.Па­па је го­спо­дар све­га, цар ца­ре­ва и узрок свих узро­ка. Са­мо он мо­же да раз­ре­ша­ва од гре­ха и да за­по­ве­да уки­да­ње за­кле­тви сво­јих по­да­ни­ка. Па­па пре­ва­зи­ла­зи сва­ку ве­ли­чи­ну и сва до­сто­ја­на­ства зе­маљ­ска. Па­па је же­ник и гла­ва Ва­се­љен­ске Цр­кве. Па­па не мо­же да бу­де у за­блу­ди. Он је све­мо­гућ и у ње­му је сва пу­но­та вла­сти. Он има власт да се су­прот­ста­ви при­род­ном за­ко­ну. Он је ве­ћи од апо­сто­ла Па­вла, јер је по свом зва­њу, ра­ван са апо­сто­лом Пе­тром.Он мо­же про­тив­ре­чи­ти и по­сла­ни­ца­ма апо­сто­ла Па­вла и не по­ко­ра­ва­ти се за­по­ве­сти­ма и за­ко­ни­ма ње­го­вих по­сла­ни­ца. Оп­ту­жи­ва­ти па­пу то је као и гре­ши­ти про­тив Ду­ха Све­то­га – што се не пра­шта ни у овом па ни у бу­ду­ћем ве­ку.Тро­стру­ка кру­на па­пи­на озна­ча­ва ње­го­ву тро­стру­ку власт:над ан­ђе­ли­ма на не­бу, над љу­ди­ма на зе­мљи и над бе­со­ви­ма у па­клу. Бог је пре­дао па­пи све за­ко­не, а сам па­па је из­над свих за­ко­на.Ако би па­па из­ре­као при­го­вор про­ти су­да Бо­жи­јег, ну­жно би би­ло да се суд Бо­жи­ји ис­пра­ви или из­ме­ни.

Па­па је из­над све­га и мо­же све.“

Какво је ово само безумље, какав кошмар за сваког иоле здравомислећег човека! Пред оваквом гордошћу човека, свако ко ишта зна о свештеној Истини хришћанској требао би постиђен да замукне. Да замукне од стида што припада истом роду, Адамовом роду као и људи који су овако нешто могли писати, па још и прогласити овакво што божанском истином коју никад и ничим не треба довести у питање.

У папизму су се, као нигде другде до тада, поклопили теолошки и нетеолошки разлози (жеља за влашћу над и световном Европом и Светом Земљом, политичке интриге…) за раскол у Цркви. Процес одељења Западне Цркве од васељеснког Хришћанства (како су православни јерарси одговорили папи Стефану: „Када мислиш да сви могу да буду одлучени од тебе, ти си одлучио себе самога од свих”[6])није нимало једноставан за разумевање процеса, нити се он може свести тек на сам догађај Раскола из 1054. године, који није чак ни кључни догађај у том дуготрајном процесу удаљавања (из теолошких и нетеолошких разлога) Западног хришћанства од Саборнокатоличанске Апостолске Цркве. Зачетке гордости код римских папа ми[7] налазимо знатно раније од формалног раскола, и то чак у V, VI, VII веку. Тако папа Стефан самога себе назива “епископом епископа”,а папа Агатон каже како римски епископ никада није, нити је могао погрешити[8]. Уствари, прича о папској гордости заправо је прича о примату римског епископа у Цркви. Идеја о првенству римског епископа над целом Црквом је процес који је у Западној Цркви временом стасавао, да би свој “формални легитимитет” добио тек на Првом ватиканском концилу, одржаном тек у XIX веку, иако је папски примат заживео у пракси и своју политичку и неканонску кулминацију достигао знатно раније, у средњем веку и у идеји хуманизма (која се и родила на западној богословској схоластици и човекоцентризму), те тако папа Григорије  VII, непосредно после Великог Раскола обзнањује (?) “скривене” намере догме о непогрешивости: “све светске ствари морају припадати Цркви и њеном папи”[9], а папа Бонифације VIII (којег Данте у свом делу критикује и смешта у пакао-певање XIX) само годину дана пре смрти у обзнани Unam Sanctam пише: “Неопходно је, спасења ради, да свако људско биће буде поданик Римском Папи”.[10]

Похота за влашћу[11] , за влашћу над целом Земљом и над свим земаљским господарима оличена у кованици “Papa habet utrumque gladium” (Папа има оба мача)[12] представља позадину за оно што су папе обзнањивале и проглашавале за питања вере у којима се сви епископи морају окретати и покоравати Риму (папа Инокентије).

Оно што је помало изненађујуће је то што Данте у свом делу јересима и јеретицима посвећује сасвим (?)мало простора. Он чак (у XXVIII певању) као јеретика и (?) расколника[13] који раздељује Цркву Христову сматра и самог Мухамеда, позивајући се на средњевековне (?) богословске списе који Мухамеда сматрају за бившег хришћанског монаха и расколника, правдајући то извесном постојојећом сличношћу мухамеданства с јудаистичком религијом и Хришћанством. Чињеница је свакако да је Мухамед изворе новог веровања тражио управо у Старом Завету, заправо Библији, но и поред тога (сами муслимани говоре како верују у  (?) истог Бога као и хришћани и јудејци, само што је предање ових вера по њима (?) “непотпуно”), вера у Бога је једна ствар, један степен док је савршенији степен од вере у Бога(који се не може досегнути без претходног степена, верe), (по)знање Бога (=Божије суштине, бића).  “Ја више не верујем да Бог постоји. Веровао сам док сам био млад. Ја сад знам да Бог постоји” (Св.владика Николај). Вере су, уопштено узевши, биле и јелинска и персијска и римска религија, то је неоспорно, али је познање, потпуно познање Бога, савршено богопознање својствено само Хришћанству (у чему је и његова супериорност у односу на друге религије – оне су на нивоу вере (=претпоставке, субјективизма, “магле”), а Хришћаснтво је на нивоу знања (=о бјективности, реалности, одређености). Али док је Мухамед, на Библији (?) засновану, стварао “нову” религију, њоме није успео потпуно продрети, достићи ниво познања Божијег бића, не схватајући (искључиво је овде до њега грешка, јер је савршено богопознање већ било откривено, те га је Мухамед  само требао прихватити, не мењајући га и не испитујући) да је, за разлику од јеврејског степена познања Бога, у Хришћанству (=савршеном богопознању) љубав сама суштина Божија, па му је и била нелогична и непојмљива Тајна јединствене Тројице, тајна савршеног богопознања (стога муслимани не верују у постојање Божијег Сина, па и на џамији у Јеусалиму (Ал Акса) стоји написано “…правоверни знајте да Алах нема сина…”. Из овог разлога, образлаже владика Николај, нигде у Курану се не спомиње љубав као Божија особина, већ се Алаху приписују само праведност, моћ и самилостивост, будући да би љубав, као Божија неизмењивост, само у једном лицу (пре стварања човека)[14] била ништа друго до егоизам, који је сасвим неспојив са сваком иоле вишом (па и исламском) представом о Богу). Један православни јерарх нашега времена је писао “…како Мухамед сигурно није од ђавола, јер како би онда превео толико мноштво народа из многобоштва у једнобоштво”[15] , но и поред тога, Мухамед је погрешно схватио, само “споља”, у складу са дотадашњим примерима, термин једнобоштва, па искључиво због тога није био способан за проницање у тајну љубави, и тиме у тајну суштине бића Божијег. Они пак који називају Ислам хришћанском сектом (такво или слично мишљење је и данас присутно код једног неких теолога а пре свега, историчара религије), су исти они који тако и Хришћанство сматрају огранком, сектом јудаизма, посматрајући религије (с њима и Хришћанство) само у оквирима историје као тек обични сегмент и појаву у човечијем друштву. Но ту је и посреди само тумачење речи секта. Секта је по природи, изнад свега затворена, мистична, обавијена велом којекаквих мистерија и намењена тек уском кругу људи, док Хришћанство сасвим супротно, пречишћава све оно што је од јудаизма кроз схоластику и својеврсни етнофилетизам почело стварати неку врсту секте, отварајући тако познање Бога према васељени према свим људима.

(Направисмо овим малу дигресију, удаљивши се од текста, но сада се желимо вратити њему.) И поред “оскудног”, тек узгред помињања јереси у  “Паклу”, кроз читаво дело провлаче се мотиви који заправо представљају “практичну примену” папске јереси. Тако Данте (нпр. у XIX поглављу) практично исповеда веровање које утврђује улогу папе, човека и сасвим овде јасно уместо-Христа, као “женика Цркве”, упркос недвосмисленом исповедању Цркве засноване на Јеванђељу и апостолском проповедању(Ефес.5,25;Мт.9,15;Мр.2,19). Али наравно, шта нас то изненађује? Ово само показује да су и у томе времену биле живе и веома делатне оне речи експлицитно изречене на I ватиканском концилу, а које смо већ горе навели да папа може противречити апостолимa, па и самом Исусу Христу! Даље, кроз Дантеово дело пројављују се и теме попут purgatoriuma, индулгенција, ”благајни врлина” и сличних којештарија, које представљају отелотворени,најдиректнији могући акт пелагијевског и схоластичког, а надасве безумног резоновања које тако до баналности релативизује вољу Божију, да је потпуно излишно на такве бесмислице уопште и трошити речи. Вишак добара, прочишћење и искупљење (новцем на земљи) у чистилишту (које је под “управом” човека, папе који у спасавању човека има вишу власт чак и од Бога), све то тако цинично вређа дело Божије и његову љубав према човеку, њу представљајући као неку (!) “уплата-исплата кеш фирму”,до баналности ограничену придржавања невероватно уских оквира, у којима се ништа не догађа изнад стриктне “границе” довољности, боље рећи минималности. Заиста, савршено је излишно ишта говорити о оваквим излетима човекове гордости, на крају крајева, оне ће саме себе и своју псевдосуштину побити, но можда ипак не би било лоше навести један егзактан пример који потпуно “раскринкава” једну такву глупост каква је нпр. догма о чистилишту.

Тај пример је покајани, на крсту разбојник.Човек који је за свога живота толико грехова накупио, да би му за њихово искупљење били потребни “вишкови” добара неколико праведника(наравно откупљених од папе), тај човек, целог живота грешник, само неколико часова пре но што ће издахнути (што значи да више нема времена за добро дело-осим за једно, спасоносно, које је и учинио), разбојник исповеда своју веру У Христа, смирен, истински се покајавши за своја ранија злодела. И шта се дешава? Тај човек, први са Христом улази у Рај, први човек који, после Адамовог грехопада, улази у Рај је човек који је целог живота грешио, он  такав дакле у Царство Небеско улази  чак пре многих праведника. Он не одлази у чистилиште, како би по западном резоновању требало, не одлази на пречишћење старих, некажњених (а не неокајаних!) грехова, у пургаторијум на одређено време (тј. до оног тренутка у којем би његови дали новац папи да би га овај “пребацио” у Рај). Не! Велики, но покајани грешник не одлази у чистилиште, он одмах, први са Христом ступа у Рај. Овај пример, као ништа друго, сасвим довољно нам говори о чистилишту. Покајани разбојник је својим покајањем победио западну гордост и човечију схоластику!

У Дантеовом делу пројављују се тако још покоји мотиви с предзнaком Хришћанства, а да с њим заправо немају суштинске везе. Тако например, Данте у духу свог времена, из нама непознатих разлога сматра 25 април даном настанка света, иако је по хришћанском (али и јудејском) предању тај датум заправо 14/1 септембар. Наравно, ово неслагање се не може правдати (?) разликом у календару будући да она још није ни постојала. Но свакако, ово и слична неслагања су ипак другоразредна у односу на она горе изнета.

А протестантизам, само да поменемо, само је наставио тамо где се папизам зауставио. Протестантизам “као најверније чедо папизма”, каквим га је називао Свети Јустин, само је до краја продубио  схоластику, разводњавајући веру и релативизујући Бога до крајњих лимита, до нивоа “једног чула”, протестантизам дакле (који само формално негира папска начела) толико унижава ауторитет божанства Светог Духа и Духа Цркве,остављајући га на проучавање и схватање сваком појединцу, као јединки, а не католичанској заједници, Цркви, те тако “римокатолици имају једнога папу, а у протестантизму је онолико папа колико је и самих протестаната”.У њему се данас огледају као у огледалу сва достигнућа неапостолског, гностичког, папског, схоластичког “Хришћанства”, јер за разлику од православних којима је највиши ауторитет, смеродавац и “индикатор”Истине – једини непогрешиви, Божански Дух, Утешитељ Цркве  (те зато православни јерарси и не почињу своје Саборе пре претходно узнете молитве епиклезе – призивања Светог Духа и навођења апостолског гесла “изволе се Духу Светоме (најпре), и нама…” , сходно Јн 16,13), дотле је у римокатолицизму највиши ауторитет, један, од осталих виши, човек  а у протестантизму је тај ауторитет сведен на сваког човека, сваког појединца што је и разлог што данас постоји тако много протестантских “хришћанских” деноминација, типа лутерана, англиканаца, пентакосталаца, баптиста, адвентиста, евангелиста и мноштва, мноштва других (говори се да у САД данас постоји и делује више од 200 различитих “хришћанских Цркава” од којих су многе сасвим новијег датума, знатно млађе од XV и XVI века, па се онда поставља једно сасвим логично питање а то је какву заједницу са апостолском вером могу имати хришћанске конфесије настале у  XVII, XIX па и XX веку ??). Такође, по Светоме Јустину Ћелијском, друга важна карактеристика протестантизма поред потпуне раздељености и разводњености тумачења је и сам узрок за постојање протестантизма, тј. по њему протестантизам није ништа више до обичан протест (не против начела папизма и схоластике, већ према “централизацији” ауторитета у само једном човеку, римском папи), по томе протестантизам је само негација, а негација никада не може бити постојана, а поготово не слободна и самостална.

Но, да се вратимо теми папскога примата. За ту своју, гордошћу и похотом проузроковану  (квази)теолошко-политичко-(не)канонску, безумну тежњу за приматом и неограниченом влашћу у Цркви и у свету,р имски епископ је морао потражити (као уосталом и сви јеретици) “легитимитет” у теологији и богословским списима, па чак и у самом Јеванђељу Спаситељевом (као што је и Евтихије своје погрешно,монофизитско учење оправдавао позивајући се на дело Светог Кирила Александријског- ”Јединствена природа оваплоћеног Логоса”). Исто тако је и римски папа своју неканонску замисао првенства правдао тобоже самим речима Христовим упућеним Светом Петру, а записаним у 16. глави Матејевог Јеванђеља. “А ја теби кажем да си ти Петар и на камену твоме сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати” (Мт.16,18). Како је то лепо приметио ђакон Атанасије Одајски, на ове речи римокатолици су почели да се позивају као по некој инерцији, када год се спомене првенство римског  папе. Епископи еклисиолошки заиста јесу наследници апостола, тако је римски папа (до Раскола) био наследник Светог Петра,цариградски епископ наследник Св.Андреја Првозваног, александријски епископ наследни Св.Марка, јерусалимски епископ наследник Св.Јакова брата Господњег и тако редом… Али никада Христос није, као остали велики људи, мудраци и земљаски господари цeнио земаљску моћ, напротив, Он је као свемоћни и истински моћни Небесни Цар апостолима Јаквоу и Јовану и њиховој мајци која беше дошла да Га моли за “првенство” својих синова над другим апостолима одговорио:
„Знате да кнезови народни заповедају народу, и поглавари управљају њим. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи. И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга. Као што ни Син човечији није дошао да Му служе, него да служи и да душу своју у откуп да за многе. “( Мт 20,25-28). Никада стога Хришћанска Црква није наглашавала човека,а на штету Бога,нити је величала славу великих хришћана и култ човека на уштрб славе Христове,но је у свему свагда увек видела Христа песмословећи “Прослави се Бог, који је диван у светима својим”. Ово је чинила Црква Христова знајући да је гордост прва и највећа слабост човекова, те се увек и борила Христовом жртвом и љубављу и смирењем против гордости и “занемаривања” Бога зарад човека, е да због тога (помрачености Бога)  не би дошло до раздора међу онима који су Христови, као што су се коринћани почели делити око човека,говорећи ” Ја сам Павлов, а други ја сам Аполосов, а трећи ја сам Кифин(Петров), а четврти ја сам Христов “(1Кор.1,12), заборављајући притом да треба да се обједине око Христа и да буду пре свега и изнад свега Његови (1 Кор.1,10 јер 1Кор.1,13).

Одређено првенство римскога епископа у раној Цркви ипак је постојало, али не никако из еклисиолошких или канонских разлога, већ искључиво из уважавања чињенице да је Рим био главни град, средиште охристовљеног Римског царства, па је према томе Хришћанска Црква дала такво тренутно, поштујући ситуацију, а не из верских разлога првенство римскоме епископу, које се ипак није одражавало ни у чем истински важном, већ у пре свега символичом првенству (римски епископ је због тога имао право да председава Саборима, седи на привилегованом месту и на остале символичне привилегије сличног типа).[16]Православна, Саборнокатоличанска Христова Црква одувек је знала, зна и данас речи Светог Григорија Великог да “…ко год себе назива, или жели да буде назван, Васељенским Пастиром, у cвojoj је гордости претеча Антихристу, јер себе гордо поставља изнад осталих”[17](зато данас Цариградска Црква и њен предстојатељ, назван “први међу једнакима Источним Патријарсима” имају искључиво символично и због историје уважено првенство још из времена када је Цариград био последња одбрана Хришћанства, и од неверника и од кривоверника, док Словенске Цркве, Руска и наша, Српска Црква из посебне љубави према Цариградској Патријаршији њу називају “Мајком Црквом” јер су, Богу и њој благодарећи, примиле Хришћанство).

Што се пак тиче “јеванђелске” потврде оправданости папског примата, њу су већ потпуно разобличили и показали неодривом велики Оци Цркве попут: Апостола Павла (1 Кор. 3,4-5;11,22-23; Ефес.2,20 ), Евсевија Кесаријског, Иларија Пиктавијског, Григорија Ниског, Амвросија Медиовланског, Епифанија Кипарског, Акакија Мелитинског, Павла Емеског, Теодорита Кирског, Кипријана Картагинског (који је и формулисао ону чувену изреку “Без Цркве (=саборне, око Христа, а не око човека окупљене, нема спасења), те и светитељи попут Кирила Александријског, Јеронима Стридонског, Јована Златоустог, Блаженог Августина, Светог папе Лава Првог Великог и многих других Пастира Цркве Христове (од овде побројаних многи од њих су Свети Оци Запада(до 1054)), а у наше време, овом темом су се, базирајући се на светоотачким делима, бавили  теолози попут ђакона Антонија Одајског (РПЦЗ) и протојереја Александра Јанга (иначе обраћеног католика), под чијим смо делима и ми писали ово скромно слово. Покушаћемо зато да само у кратким цртама сажмемо оно што су претходни (далеко еминентнији) писци од нас изложили.

Суштинска неодрживост овог евангелског цитата као потврде (не)канонског примата је само његово, од стране папе, уско и недовољно разумевање, као и његова супротност са основама еклисиологије. Свети Оци и савремени теолошки писци нам потврђују да је Хришћанство саздано на Богочовеку Христу и његовој спасоносној Живој Речи, Еванђелској науци као “крајеугаоном камену” (Мт.21,42;Ефес.2,20) који стоји као индикатор, као чврста одредница у односу на коју се одређују Истина и лажи, а не на било којем појединцу, посебно не човеку (па био то и сам Свети Симон Петар или ма ко други), што већ јасно сведочи следећи стих (Мт 16,17). Да би исправно схватили поменути стих (Мт. 16,18), морамо проширити наше посматрање на читав контекст који је и проузроковао овај стих, као и што морамо узети у обзир и одређене присутне етимолошке нејасноће. Пре ове Христове речи, апостол Симон исповеда своју веру у Христа, потврђујући (како уче Свети Оци, тиме персонификујући Цркву) своју постојаност на камену, стени вере да је Христос – Син Бога Живога (Мт. 16,16), остајући тако чврсто утемељен на камену који су одбацили јеврејски зидари,но који ће ипак постати глава од угла (Мт.21,42). (Овакво исповедање сажима суштину Хришћанства јер исповеда апсолутно познање Бога, и собом одговара на сва проистичућа питања: Зашто је Божији Син дошао на Земљу, Хоће ли на крају однети победу над ђаволом итд. Тиме, као и акроним ИХТИС, овакво Симоново исповедање вере (испред Цркве, а не као да је он сам-сушта Црква) у се сажима све истине Хришћанске вере, те вододелнице која дели ову васиону на Истину и лаж, Христа и место-Христа…)

На тој вери у божанство, самим тим и у сотиролошку мисију Христа кроз Велики Четвртак, Велики Петак и Васкрс, из које се све остало појашњава, на тој вери Он(Господ) зида своју Цркву које се стога не темељи на човеку и човечанском (изуму), већ на Богочовеку и богочовечанском (дару=вери). Тако пуноћу сотирологије, Царство Небско не поседује homos unus, sed unitas ecclesiae[18](Блажени Августин), коју (Цркву) апостол Симон Петар само изображава, а не чини, фактички и еклисиолошки.

За коначно разрешење недоумице може нам послужити и значење саме речи петар (на грчком и латинском). Лична именица Πέτρος, која је у грчком језику мушког рода означава Симоново ново име које му надева сам Христос, док се “камен” на којем Христос зида своју Цркву на грчком каже πέτρα  и женског је рода, и где Πέτρος представља личност која се и заснива и поистовећује са оним што исповеда (али оно што исповеда се не поистовећује с њом,тј. личношћу самог Петра). Слично је и у латинском језику, на Петру, као личности, мушког рода (super Petrum) не значи исто што и super petram-на камену, женског рода. Из  овога је сасвим јасно, појашњавају Свети Оци, да се Црква еклисиолошки не темељи επί Πέτρος, super Petrum као личности (што би значило поистовећивање Христове Цркве са личношћу апостола Петра), већ се Црква темељи επί πέτρα, super petram правилног исповедања вере у Христa, па и на са самом Христу (1 Кор. 3,11; Ефес.2,20).  Хришћанство се дакле темељи на “камену, стени апостолског исповедања”,које у име Цркве апостол Петар исповеда непоколебљиво,и сам постајући чврст као стена на коју се позива, црпећи снагу из ње, као и из саме сржи те стене, Сина Божијег. Те тако се и  спасавају “само они који имају главу Христа, а имају главу Христа само они који се налазe у његовом телу које је Црква” (Блажени Августин).

Постајући и сам стена вере, Апостол Петар показује нама који се сабирамо око те стене да је таква непоколебљивост досежна за све хришћане .

Међутим, и поред свега овога познатог папама (који су сигурно морали уочити одређену нелогичност у овом изразу на који су се позивали будући да су свакако морали врсно познавати латински језик), они су и даље осттали при своме ставу да имају право првенства и моћ (?) непогрешивости и да им (иако као човеку) припада неограничена власт, како на земљи, тако и на небу (чак изнад Бога). Али и поред те неразумности римских првосвештеника, доста не само православних, већ и католичких мислилаца и теолога који су правилно расуђивали, нису се слaгaли  са оваквим ставовима римских папа. Тако на пример, на Првом ватиканском концилу (1870) када је и коначно “озакоњена” догма о папској непогрешивости и примату, те када је папа Пије IX на поменутом сабору огрнуо “одору непогрешиве надмоћи”, присутни католички бискуп из Хрватске Ј.Ј.Штросмајер је иступио и рекао следеће: ”Не налазим ни једно једино поглавље или стих (Светог Писма) у којем Исус Христос даје Св. Петру да господари над Апостолима, његовим сарадницима… Апостол Павле не помиње примат Петра ни у једном од својих писама упућених разним црквама…”[19]. Но  овај усамљени глас разума  на I концилу остао је тек као пригушени ехо, утишан и надјачан већ, првим поглављем Догматског Устава (?)Христове Цркве названог “О институцији апостолског примата и благословеном Петру”. У томе поглављу пише: „…према Јеванђељском доказу, примат надлежности над целом црквом Господњом је непосредно и директно обећана благословеном апостолу Петру и поверена њему од стране Христа Господа” и даље да  „…ако неко каже да благословеног Петра апостола није именовао Христ Господ као кнеза апостола и видљивом главом целе Цркве; или да је тај примат само почаст, а не права и истинска надлежност коју је он примио непосредно и директно од самог нашег Господа Исуса Христа: нека је анатема на њега.”[20]По овоме, под тo “проклетство” спадају и сви докази које смо навели, a што само  показује немогућност и неспремност  бранитеља папског примата и непогрешивости да своје тврдње бране и оправдају  снагом аргумената и чињеница у отвореним дискусијама, наместо што своју догму одржавају “у животу” искључивошћу и аутоматским претњaма анатемом (по чему су веома слични зилотима и виховом односу према екуменизму) (иначе,како смо раније споменули,папси примат достигао је врхунац у својој гордости и осионости у временима док још није био (!?) “формално”потврђен,да би у времену између два концила ушао у неку фазу назовим стагнације,и да би коначно,како се све више може чути,након Другог ватиканског концила и његовог “критичког”поствљања према примату ,овај фундамент папизма ушао у фазу (?!) “бити или не бити”.Да ли је и колико ова тврдња тачна,све су назнаке,имаћемо прилике да се уверимо.)

Kада говоримо о појму папине “непогрешивости”,не би било лоше да цитирамо једног руског епископа који је на духовит начин изнео однос према папиној “непогрешивости”.Тај руски епископ је рекао отприлике следеће:”…хајд када би он(папа римски) за узор своје непогрешивости изабрао неког другог апостола,о коме мање знамо,па да кажемо (?)нека му буде,али он је као идеал своје  “непогрешивости” изабрао баш апостола Петра.А баш он (Петар) направио је (?) хиљаду “гафова”,те је посумњао и уплашио се и није могао ходати у води но је потонуо(Мт.14,30),те се трипут одрекао самог Христа(Мт.26,69-75) ,те га је сам Господ назвао “сотоном”када је Петар својствено човеку,плотски критиковао Христа и његово предстојеће му страдање (Мт.16,23)[21]…“.Да,апостол Петар је све то учинио.Но он је,као и римски папа,био само човек,обичан човек,прости галилејски рибар,зато је и грешио,али апостол Петар се за своје људске слабости горко покајао (Мр.14,72;Мт. 26,75;Лк.22,62),и стоструко,хиљадостурко их искупио непоколебљивом вером којом је могао и горе премештати,и хиљаде људи обраћати и сенком својојм исцељивати (Дел,1,14-42;Дел.5,15)и царевима се супростављати те најзад и својом крсном смрћу Христа ради и ради оног камена,оног горушичиног зрна апостолске хришћанске вере.И за њега и за њему веома сличног,другог апостола васељене светог Павла(који је исто грешио и исто се покајао и иста после дела чинио,и исто у Риму боравио) све оно што су надчовечанским напором урадили темељи се и извире из само две ствари-на њиховом покајању и на њиховом нераскидивом припојеношћу Христу(Гал.2,20).Шта је то од необразованих и страшљивих галилејских рибара створило огњене говорнике и неустрашиве људе који су устали,пркосили и победили најмоћнију тадашњу империју?Шта је или ко је од њих учинио учитеље васељене,највеће људе?Христос!Христос је Онај из кога су они црпели сву своју снагу,сав свој живот,говорио је некада у Ћелијама божанска савест нашег народа у прошлом веку,Свети Јустин.

Снага апостола Петра,снага апостолске Цркве,снага свих хришћана је Христос,и мудри хришћани граде куће својих живота на камену-Христу,а не на песку,знајући да ће када дође до прве буре (гордости) једино кућа саграђена на камену остати неокрњена и сачувана,док ће се кућа темељена на песку са  великим треском срушити.

Може ли се онда и римски папа покајати?Ако је човек,ако и греши може се покајати.Може ли се,следећи пример првог епископа Рима и његових наследника Св. Силвестера,Св.Лава,Св. Мартина и других,вратити  камену крајеугаоном и обновити на њему кућу Западне Цркве,може ли се вратити извору Воде Живе,без које данас сасушени,и он и сав народ његов иду од студенца и студенца и ишту воде и пију,пију но остају жедни?

О да се то заиста деси,са каквом би само радошћу био примљен!О како би се зарадовало сво Хришћанство овде на земљи,и како би се узрадовали и заблагодарили Једносушноме Богу у Тројици Оци Истока и Запада,благујући у Небесном Царству Божијем,војске и војске анђела и светитеља и отаца и мученика који  животе положише зарад тог камена драгоценог,те стене саме суштине,узнеле би у томе трену славопој Христу што је око непоколебљивог камена,око себе “као кокош пилиће” (Лк.13,34) поново окупио сву децу своју!И како би тада болно крикнуо Архиклеветник Деница,јер би му у томе трену пропао сав труд његов од почетка историје и почетка гордости,како би нестао тада злобни осмех с лица његовог јер би тада он,отац лажи и сама Лаж и Смрт,био поново побеђен,као у оном Сведану,победној Недељи коју се спремамо да прославимо!

О ми у ту нову победу Истине истински верујемо, о ми се за ту победу молимо!