Пола на руке, а пола преко рачуна. Хиљаде запослених у Србији овако прима плату. Број оних чији ни динар зараде не прође кроз легалне токове мери се стотинама хиљада. Држава нема ама баш никакве вајде ни од робе коју они производе ни од услуга које пружају. Грубе процене указују на то да због “црног“ или “сивог“ тржишта буџет Србије губи близу три милијарде евра годишње. Мањак у државној каси, како га је предвидео Закон о буџету, ове године би требало да буде мањи од половине овог износа – 140 милијарди динара.

13. 05. 2012. текст и фото: Вечерње новости

По неким проценама, на „црно“ у Србији можда ради и милион људи

Процене броја радника на “црно“ крећу се од 400.000 до читав милион. Ако и они примају званичну просечну плату, а она износи око 40.000 динара, држави промиче да наплати најмање 122,8 милијарди динара, односно око милијарду евра пореза и доприноса. Уколико би истини биле ближе процене да у Србији ради, а не стиче ни здравствено, нити пензију, око милион људи, овај губитак би достигао 307 милијарди динара, што је око 2,74 милијарде евра. Реалан број је вероватно негде између. А и плата која се зарађује у “црној“ зони тешко да може да достигне званични просек.

Порез

– У “црној“ и “сивој“ зони буџет губи највише по два основа: од намета на потрошњу и намета на зараде – објашњава Саша Радуловић, консултант за порески систем. – “Сива“ зона је пословање у коме се део води кроз књиге, а део плаћа на руке. “Црна“ зона је када пословање уопште није регистровано и све иде на руке. Рачуна се да је величина “сиве“ и “црне“ зоне око 30 одсто бруто домаћег производа, што износи око девет милијарди евра. Процена је да буџет по основу намета на потрошњу губи око 1,5 милијарди евра. Од тога на неплаћени порез на додату вредност отпада око милијарда евра. По основу намета на рад, губитак буџета се процењује на око 1,2 милијарде евра.
С друге стране, како напомиње Радуловић, консолидовани буџет државе на годишњем нивоу приходује око 4,8 милијарди евра од ПДВ, акциза и царина. Оптерећења плата за годину дана донесу укупно око 4,5 милијарди евра. Опорезивање профита и имовине, међутим, доносе знатно мање – 0,3 и 0,2 милијарде евра.

Како је код других?
Прецизан удео “сиве“ економије не зна се ни у другим државама. Постоје само процене и оне кажу да је њен обим у Европи прошле године износио око 2.200 милијарди евра. У Немачкој и Француској “сива“ економија чини осмину бруто домаћег производа. У земљама попут Бугарске, Литваније, Хрватске, Естоније она односи и више од 30 одсто БДП-а.

Таксе

Нелојална конкуренција остане, додуше, дужна и локалним самоуправама. Они који послују мимо сваке евиденције прескачу плаћање и локалних комуналних такси.

– Што се тиче парафискалних намета, такси и накнада, оне на годишњем нивоу износе око 0,8 милијарди евра – каже Радуловић. – Они су сами по себи проблематични. Требало би да представљају накнаду за услугу коју прима онај који плаћа таксу. Могло би се рећи да “црна“ зона и не прима никакву услугу, па не треба ни да плаћа никакву таксу. Међутим, то би се могло рећи и за све оне који легално послују.

Аналитичари који за УСАИД раде Пројекат за боље услове пословања кажу да се процењује да у Србији око милион људи у “сивој“ зони ствара између 30 и 40 одсто бруто домаћег производа. Тачан удео нелојалне конкуренције је тешко утврдити, јер, како објашњавају, не постоје прецизне методе мерења. Главни показатељ су зато утисци привредника, оних који легално послују.

– Истраживање о “сивој“ економији које је спровела Унија послодаваца показало је да је сваки пети анкетирани укључен у неки вид неформалног рада, док се од оних који су формално запослени сваки десети такође ангажује и у законски “непокривеном“ сектору – каже Тамара Боровчанин, аналитичар УСАИД пројекта. – Међу незапосленима, 55 одсто, према овом истраживању, извор егзистенције налази у раду “на црно“. Пословна анкета, коју смо ми спровели, показала је да око 11 одсто анкетираних верује да “сива“ економија чини до једне четвртине пословања у њиховој грани, а 24 одсто да је тај проценат од 25 до 50. Око 14 одсто испитаника сматра да чак више од половине пословања чини “сива“ економија. Чак и да је то само на нивоу перцепције, ти подаци говоре о потенцијалном мањку мотивације оних који легално послују.

Грађевина

Међу гранама у којима је рад на “црно“ најизраженији је грађевинска индустрија. Према подацима Привредне коморе Србије у овом сектору је током прошле и претпрошле године око 30.000 радника радило непријављено.

Шта све избегавају?
Међу наметима које послодавци који послују на “сиво“ и “црно“ избегавају налазе се порези и доприноси на зараде, али и осталих скоро 370 парафискалних намета. Фирме које легално запошљавају, показало је једно УСАИД истраживање, као највеће трошкове истичу административне захтеве. Тако српску привреду пријава радника на обавезно социјално осигурање годишње кошта 1,269 милијарди динара.
Ангажовање административаца и време потрошено на припрему и доставу обавезних образаца предузећа у Србији кошта мало више од милијарду динара. За ођаву радника са обавезног социјалног осигурања потроши се – 928,75 милиона динара.

– Нека су им плате биле око 250 евра, а доприноси су нешто већи од 60 одсто, тако да је лако израчунати колико је држава изгубила на томе – каже Горан Родић, из ПКС. – Око 40 одсто репроматријала који се користи у грађевинарству се “прометује“ на црно. То значи да око 200 евра по сваком квадрату иде у црну зону. Држава тако изгуби између 20 и 25 милиона евра годишње. Непријављене раднике ангажује 90 одсто фирми, и то зато што немају дугорочно уговорене послове. Ангажовали би их они и на краће преко уговора о делу, али је због кризе значајно смањена цена квадрата. То тражи јефтину радну снагу, а то значи штедњу на доприносима. Тако имате фирме које званично запошљавају 15 радника, а ангажоване су на пословима који захтевају стотине радника.

Мотив

Можда је у свету рад на “црно“ питање мотива самог радника. Спреман је да жртвује доприносе, ако ће у руке лећи већа зарада. У Србији, међутим, у “сиву“ зону људи иду трбухом за крухом.

– Прихватају да раде на “црно“ или за минималац и срећни су, јер су успели да нађу било какав посао – сматра Тамара Боровчанин. – Људи су изгубили и поверење у државу и пензијски систем, тако да им висина “прокњижене“ плате апсолутно ништа не значи. Међу млађом популацијом генерално влада мишљење да ће док они дочекају пензију постојати приватни пензиони фондови. Тако да им се више исплати да раде за “кеш на руке“ него да им држава узме добар део плате ни за шта.

У много већем броју случајева питање бруто плате у Србији није избор радника, већ послодавца. А он у “мутну“ зону бежи од превеликих и намета, такси, пореза, казни… Што не би радили на “црно“ када их, како кажу, нико не кажњава.

Решење

Удео нелојалне конкуренције донекле би смањила строжа контрола и оштра казнена политика. Без озбиљне пореске реформе, међутим, опстанак у легалним токовима скоро је немогућ.

– Покушај сузбијања “црне“ зоне у области намета на рад је без пореске реформе јалов посао – уверен је Саша Радуловић. – Неразумно је тражити од молера или програмера који ради веб-сајт да, када уговори посао за 300 евра, 120 евра да држави. Не постоји пореска управа у свету која тако нешто може утерати. Намети на рад се морају смањити за трећину и то прогресивно, да онај ко прима минималац не плаћа ништа. Треба увести синтетички порез на доходак који каже да је небитно по ком основу имате приход, порези су исти за све. Тек онда се може инсистирати на нултој толеранцији за избегавање пореза.

По овом моделу, мањак који би настао због нижег оптерећења зараде надокнадио би се већим опорезивањем профита и имовине предузећа. Ефективна стопа пореза на профит, како каже Радуловић, износи само седам одсто. Тек трећа мера било би повећање ПДВ-а и то привремено. Док обухват пореских обвезника не постане већи.