10. мај – дан када је све почело!

Подсетило ме је све на ту 1996.годину, на енергију људи, када смо схватили да мали црвени џин ипак може да падне и да је Слобода нешто више од пуке речи.

Београд, 11.05.2012, Љуба Костић

У прошли понедељак сам се скоро помирио са туробном мишљу да народ који дозволи себи да у толикој мери гласа за српски DDT (Дачић-Динкић-Тадић) извесно и заслужује крај  бубачке која га користи као национални дезодоранс.

Када  сам се у четвртак 10.маја 2012.године, нашао у огромном мравињаку национално марљивих људи, који сложно желе да одбране право да се њихов глас поштује мало више од гласа малочас поменуте бубе, схватио сам са огромним олакшањем и са истинском, тихом радошћу, да је моје пост-ђурђевданско очајање само плод тренутне слабости и да ће ово српско пролеће које је почело још прошлог фебруара, наставити да расте и да покреће и ствара нове и нове људе, оне који ће моћи и хтети да преобразе нашу јадну Србију.

Подсетило ме је све на ту 1996. годину, на енергију људи, из учмалости продрманих, који су тада схватили да мали црвени џин ипак може да падне и да је Слобода нешто више од пуке речи.

Холивуда достојни демокра-сценаристи и ад-хок ангажовани сценски помоћници тада су нам уделили пиштаљке у стиснуте песнице, лупали смо пуног срца у шерпе и лонце, заглушујућа бука са улица и тераса надјачавала је рески тон ертеесовске машине за испирање ганглија, али све се то, нажалост, показало пуком маскарадом, испразним спектаклом после кога смо остали (неко фигуративно а неко и буквално) са осећајем празног стомака и тупости у лобањи.

Али ово што се данас десило, ових неколико хиљада изнова актуелних „случајних шетача“, ова чиста и свежа, надахњујућа и охрабрујућа, ова огромна енергија пристојних а обесправљених људи који су се појавили на улицама Београда и поред молбе да не долазе на протест јер ризикују своју безбедност, и који су потом у миру (скоро савршеном за бес који осећају према режиму који их је тако безочно и лицемерно покрао) отишли у храм Светог Саве да се Богу помоле за најбоље могуће решење проблема за који су сами најмање криви – дакле све ово што се данас десило – ЈЕСТЕ И БИЋЕ оно НОВО, оно ИСТИНСКО СЕМЕ, које ће кад-тад проклијати ЗА ЖИВОТ СРБИЈЕ и донети јој тако потребан и нужан ПРЕОБРАЖАЈ.

Квалитативно другачији, крајње сврсисходан чин одласка под скуте највећег Србина на сабрање у молитвеном обраћању за помоћ Богу Истине, Правде и Љубави за све а не само за себе, ЗА преображавање рушитељске у изграђивачку енергију, много нам је потребнији од јаловог дувачког излива беса у пиштаљку или „ефективне“ ломљавине и паљевине.

Овако нешто не може да смисли ни једна маркетиншка агенција или одсек неке тајне службе, овако нешто је аутентични социјални патриотизам на делу, брига и солидарност за своје и за свога. Ово данас је српска гандијанска борба против неоколонијалне управе источноевропске компаније и она ће се завршити на једино могући и историјско доказани начин – ПОБЕДОМ!

Будимо мирни, будимо храбри, будимо упорни, будимо верни – будимо људи! И победићемо.

ЗА живот Србије – Има наде!