Дијаспора се годинама доживљава као крава музара од које у земљу годишње стигне око пет милијарди евра дознака, а с друге стране нема никаква права, па озлојеђени земљаци имају утисак да их у матици пљачкају на сваком кораку.

Зашто је расејање љуто на државу (1): Дијаспора, задња рупа на свирали

08.05.2012. ВЕСТИ

Данас се у Србији одржавају парламентарни и председнички избори, а у дијаспори је отворено свега 38 бирачких места у 22 земље света што је упола мање него пре четири године, када је било 75 биралишта у 42 државе. И док Министарство за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу саопштава да је то „значајна уштеда за државу и грађане“, у добром делу српског расејања незаинтересованост да дијаспора искористи своје бирачко право, посебно у Аустралији где нема ниједног бирачког места, тумачи се као бојкот и протест уперен ка матичној држави.

Индиректна порука гласи да и после готово 12 година од демократских промена у Србији, на релацији матица-дијаспора и даље има много нерешених питања, иако од лета 2010. у Србији постоји Скупштина дијаспоре и Срба у региону и мада је донет Закон о дијаспори и Србима у региону, чиме се дичи Министарство вера и дијаспоре.

Радивоје Петрикић

Радивоје Петрикић, адвокат из Беча и делегат Аустрије у Скупштини дијаспоре и Срба у региону, оцењује у свом ауторском тексту да, иако је „конституисана уз много помпе и уз присуство представника највиших државних органа, који су се заклињали у њен велики значај за матицу“, за две године постојања“ и поред настојања једног доброг дела њених делегата, као институција није успела да пружи било какав допринос у промени односа матице према дијаспори“, већ је „њена улога у последње време потпуно маргинализована“.

Петрикић сматра да се „с правом поставља питање њеног даљег постојања и узалудног трошења времена делегата који сваког лета о свом трошку долазе са свих страна света да би слушали добро познате говоре о њеном потенцијалу и значају за матицу“.

Упркос чињеници да из дијаспоре у Србију годишње стигне око пет милијарди евра дознака и да изван Србије живи скоро трећина српске популације, у предизборној кампањи нико од председничких фаворита и водећих политичких странака није се обратио дијаспори, нити је обзнанио програм везан за будућу институционалну сарадњу са сународницима у туђини. Отуда, када је реч о матичиној бризи и заштити, према тумачењима у дијаспори, српско расејање и данас се осећа напуштеним и незаштићеним, као што је било још у доба СФРЈ. Дијаспора се доживљава као крава музара од које се само очекује и тражи, а готово ништа за узврат не даје, па озлојеђени људи имају утисак да их у матици пљачкају на сваком кораку.

Уз подсећање да у француском парламенту њихова дијаспора има 12 представника, да је у хрватском Сабору пет Хрвата из расејања, у македонском Собрању три дијаспорца, у румунском пет, италијанском 12, оснивач невладине организације Српски светски конгрес Зоран Јовичић из Аустралије, који је и члан Економског савета Скупштине дијаспоре и Срба у региону, у отвореном писму Скупштини, председнику и јавности Републике Србије, тражи да се изменама прописа и српској дијаспори омогући заступљеност у отаџбинском парламенту. Он је такође упозорио да се „три милиона људи у дијаспори разним правно-техничким баријерама онемогућава да учествује у гласању“. Указао је и да се „прописима правно-финансијске природе и непотребном бирократском процедуром, какве нема нигде у развијеним земљама, онемогућава да дијаспора улаже у матицу“.

„Када се спомене дијаспора, сви траже само паре, а заузврат нити се шта нуди, нити је ишта учињено. Дијаспора већ шаље пет милијарди долара годишње, што је пола фонда нето плата целе привреде Србије. Упркос томе, Србија није решила ниједан проблем дијаспоре. Српска дијаспора је по дознакама, прва у свету у односу на висину плата, а има најмање права“, оценио је Јовичић.

Такође, на бројним интернет форумима као кључни проблеми наводе се недовољна брига владе матичне државе, немогућност да се припадници дијаспоре активно укључе у политички живот Србије… Када је реч о улагању у отаџбину, указује се да је, између осталог, главни камен спотицања несигурност и непрецизна законска регулатива која подлеже изменама од једног до другог сазива парламента и владе Србије, затим огромна корупција, спора и прегломазна државна администрација.

Мирјана Самарџија

Мирјана Самарџија из Америке својевремено је указала да је Србија по критеријумима Светске банке, за инвестирање негде на дну лествице због корупције, бирократије, лошег судства и правног система.

– И ја сам хтела пре неколико година да дођем и инвестирам, али кад сам видела у шта су све разни прсти умочени, одустала сам – испричала је она.

Ако се свему овоме дода ризик да на путевима у Србији могу бити похарани од друмских разбојника, да им банде лопова пљачкају имовину у кућама подигнутим у отаџбини, као и да није редак случај да им у српским локалним здравственим установама не прихватају полисе осигурања због домаће неинформисаности о новим билатералним споразумима Србије са страним државама, онда проблеми са којима се суочава српска дијаспора по свету, као што су усамљеност појединца, тешкоће при налажењу посла у струци, разлике у култури и друштвеном устројству између земље домаћина и старог отаџбинског краја, статус „нешто између“, као и иностране предрасуде према нашим људима, не изгледају као вечити камен око врата.

– Декларативно, многи у Србији су за сарадњу, али она на делу не постоји – каже доктор физике Миодраг Кулић из Немачке.

Проблеми са допунском наставом

Недовољна брига матичне државе за српско потомство у иностранству огледа се у слабом организовању допунске наставе на српском језику, што води ка убрзаној асимилацији. Ту су, такође, тешкоће на које у Србији наилазе млади из расејања приликом нострификације средњошколских и факултетских диплома стечених у иностранству. О дугорочној сарадњи најистакнутијих српских научних потенцијала из света са факултетима и институтима у Србији нема ни помена.

Да ли бисте се вратили у отаџбину?

Не, ни у ком случају 47%
Да, кад бих имао посао 28%
Можда 25%

Зашто је расејање љуто на државу (2): Матица у страху од наше памети

Упркос огромном научном потенцијалу српске дијаспоре, не постоји системска сарадња између Србије и тог дела њеног расејања, нити за тако нешто постоји интересовање у матичној држави, указује истакнути физичар др Миодраг Кулић из Немачке.

НЕИСКОРИШЋЕН ПОТЕНЦИЈАЛ: Др Миодраг Кулић

– Прошле године педесетак еминентних српских научника из целог света организовали су у Београду научни скуп Физика кондензоване материје који је био бојкотован. Не само да се нико задужен за науку у Влади Србије није појавио да барем из пристојности поздрави учеснике, већ се није пријавио ни један једини наш колега из те области, физичар у Србији, чак ни да присуствује, а камоли да учествује. Национални романтизам појединаца из дијаспоре не може битније да промени овакав однос – каже др Кулић.

Др Кулић истиче да из дијаспоре годинама стижу предлози на које начине српски научници из расејања могу да се укључе у научне и образовне токове у Србији.

– Они би могли саветима да помогну у одређивању научних приоритета у матици. То матицу ништа не би коштало, а помогло би развоју науке и технологије, али стичем утисак да се у Србији боје да бисмо им могли угрозити позицију – прича др Кулић.

Он још чека одговор из Института за физику у Београду коме је понудио волонтерски пренесе своја знања стечена у Немачкој. Др Кулић сматра такође да у Србији већ дуже време траје прилична дезоријентација у организацији науке.

– Безуспешно смо предлагали да би, уместо мегаломанских научних пројеката, требало развијати науку примерену малој земљи. Држава треба да се окрене младима у дијаспори, који су на вишем образовном, културном, економском нивоу и далеко су боље друштвено интегрисани од својих родитеља. Ово се нарочито односи на нашу „гастарбајтерску“ дијаспору у Европи. Млада интелектуална српска дијаспора има огроман потенцијал, а потпуно је испуштена из видокруга и делокруга матице – закључује др Кулић.

Уморни од патриотизма

Др Кулић напомиње да српска дијаспора нема у својим редовима девизне милијардере, већ велики скуп потенцијалних малих улагача.

– Политичари у Србији су нереално проценили економску моћ припадника дијаспоре. Нажалост, ми у дијаспори имамо мало милионера, а колико знам, међу нама нема ниједног милијардера! Требало је да привредне коморе из матице оснивају акционарска друштва у дијаспори и да је анимирају за улагања. Кукање и позивање на патриотизам нема ефекта, дијаспора се од тога одавно уморила – каже др Кулић.

Зашто је расејање љуто на државу (3): Хоће наше паре, а не треба им глас

Будући да Србија није омогућила својој дијаспори право гласања поштом на овим изборима, Српски светски конгрес ће тражити од Оебса да изборе прогласи нерегуларнима, јер трећину својих држављана Србија дискриминише пошто не живе близу бирачких места у иностранству, и то је довољан разлог да се избори пониште, сматра Зоран Јовичић из Аустралије, оснивач поменуте невладине организације.

Зоран Јовичић

– Српска дијаспора је готово једина у свету која фактички нема право гласа, јер да би гласали, наши људи у расејању морају пред свако гласање изборе да испуне велики број готово немогућих формалности.
И не постоји гласање поштом иако је то познато свуда у свету. Систем је направљен тако да дијаспора законски има право гласа, али је фактички то право у потпуности онемогућено.
Овакво стање је неодрживо и ствара велики јаз у односима матице и дијаспоре. Припадници дијаспоре морају најмање двапут пред сваке изборе да са разних страна путују до амбасада и излажу се великим трошковима да би гласали. Неко ко годишње шаље пет милијарди долара у Србију ипак заслужује већи респект – поручује Јовичић.

Он додаје да је такође „проблем за непосредно укључење дијаспоре у изборе и тај што је Србија готово једина земља у свету која има само једну изборну јединицу“.

– Тиме се врши територијална дискриминација према многим држављанима Србије, јер не само дијаспора, него и пола општина у Србији немају свог посланика! Професор Славиша Орловић је објавио да од 150 општина у Србији, чак 72 немају свог посланика. И неколико милиона држављана Србије у расејању такође нема ниједног представника. Потребно је да дијаспора добије посебну изборну јединицу као што је то случај у земљама у окружењу. У Аустралији свака општина има свог посланика. И најсиромашнија једнако као и најбогатија. Кад имају неки проблем, они иду код свог посланика. И код нас треба увести такав систем, тако да онај из Пирота гласа за пироћанске посланике, а онај из дијаспоре за дијаспорске – објашњава Јовичић.