Косово. Повод за рат.

Уочи српских избора извештачи Гласа Русије боравили су у северним општинама Косова и Метохије, покрајине коај без обзира на комплименте међународне заједнице, после једностраног проглашења независности и даље се налази у експлозивном стању.

Најсевернија општина Косова, Лепосавић, налази се уз Централну Србију. О томе да је овде такође Србија обавештава велии плакат на енглеском. О томе кога сматрају савезником сведочи руска тробојка на импровизованом контролном пункту где дежура неколико Срба. У општини Лепосавић мало је Албанаца, али за то да су они наоружани зна чак и дете. У буквалном смилу о томе нам говори ученик средње школе по имену Ђорђе. А затим допуњава представник друштвене организације Срби на окуп Милан Јездић.

Ових дана  се појавио снимак где су се шиптари из три села у општини Лепосавић крећу наоружани, и са снајпером контролишу главне магистрални пут између Митровице и Лепосавића.  И ми стално имамо тих неких елемената у рукама, којима можемо да их притискамо.  Али ми то не  користимо. Као да  се то ради о некој другој држави, например, у Африци, а не о свом делу територије.

Недалеко од Лепосавића налази се чувени прелаз Јариње који су 2011. покушали да заузму специјалци из Приштине. Сада контролу овде врше представници мисије ЕУлекса, али по подацима српских лидера са севера Косова, на прелазу има и приштинских цариника и граничара који врше мониторинг ситуације. Печате о уласку у републику Косово као на неким другим косовским прелазима за сада не ударају. У сваком случају многи Срби не користе званичне пролазе и бирају сложене заобилазен путеве – неке од њих са своје стране блокирају београдске снаге безбедности. Локални Срби то виде као „своји против својих“, исто као и резултате преговора Београда и Приштине под окриљем ЕУ, који су били најављени као дијалог о „техничким питањима“, али како овде кажу, ништа нису дали српском становништву.

Дијалог са албанском заједницом на Косову је могућ, али има много „али“, каже  одборник скупштине општине Лепосавић Бојан Јаковљевић.

Зависи шта Ви подразумевате под албанском заједницом.   Шиптарско руководство је најкриминалнији део њихове терористичке организације која је изазвала рат на Косову. Ја сам сигуран да сви Шиптари не мисле као што мисли њихово руководство.Чак шта више сада и све гласније од њих може да се чује да им је бољи живот био у саставу Србије него сада, када су се по њима од Србије одвојили. Тако да дијалог сам по себи није споран. Треба разговарати, зашто да не. Али не на начин на који разговара наш званични Београд. Званични Београд не води преговоре. Београд испуњава налоге. Тражите по Интернету да је Коха Диторе увек дан или два пре сваке рунде преговора у Бриселу објавио шта ће тамо бити договорено.Не треба да се воде преговори без Срба са Косова. Немогуће. То се показало да све што они тамо договоре, овде се врло тешко имплементира. Да ли можемо да живимо заједно?   Ми никад нисмо живели заједно. Ми смо увек живели једни поред других. Заједно сада мислим да не. Али једни поред других уз, наравно, неку врсту сарадње, која обезбеђује нормалан живот и једним и другим, то је изводљиво. 

Ситуацију на Косову веома компликује то што добровољно одлучивши се на „замену“ мисије УН мисијом ЕУ, Београд се још више дистанцира од резолуције СБ УН 1244, усвојене 1999. године. Сада о том документу који грантује територијалну целовитост државе, осим Србије, говоре само најпринципијалније државе међу којима су Кина и Русија.

Вероватно сте чули да Србија има право до 1000 војника и полицајаца да врати. Није тачно. Тамо не пише колико, али Србија има право то да уради без да обавести икога. То је обавеза по резолуцији 1244. Непријатељи те идеје су се позивали на Кумановски споразум, где стоји да командант КФОРа наводно  то треба да одобри. То није тачна интерпретација. Командант КФОРа треба само технички да помогне око распоређивања тих људи. И ништа више. Никада то Србија није ни покушала да уради. Није ни затражила да то уради. Резолуција 1244 фактички је нека врста закона за Косово и Метохију. И имали би, верујем, подршку и Русије и Кине у УН за такву идеју.

Али ова идеја би била блокирана од стране других сталних представника у Савету Безбедности.

Нека искористе они право вета. Ако неко хоће да стави вето на докуменат, који  сам донео, ја не знам чему служи таква организација.

Јачање контигента КФОР-а које се десило баш пред српске изборе неће додати Србима осећај заштићености, посебно ако се узме у обзир да Приштина упорно тражи такозвани casus belli.

Један пример: у априлу у мешовитом кварту Косовске Митровице „Три солитера“ одјекнула је експлозија која је однела живот Албанца по презимену Харадинај. Овај случај у локалним медијима је био представљен као испад српских националиста, а од албанских ултрадесничара су се чули позиви међународној заједници да се заустави геноцид. Ситуацију објашњава Бојан Јаковљевић:

Човек који је погинуо у три солитера,  био је припадник АНА.  Ту било још неколико људи с њиме. Правили су  експлозивну направу. Човеку је пала цигара. Бацио ли он или неко, било ту још четири човека ту са њиме,  не знам. Али тек кад је бацио, то је експлодирало. И доказ томе имате, можете да видите да  су прозори  излетели  ван.  Што је доказ да није бомба постављена споља.     Али оно што је ту симптоматично, што ЕУЛЕКС криje,  а ми смо  то тражили да  објави,   изјава коју је дала супруга погинулог Харадинаја. Јер по информацијама, које ми имамо, и које   су врло поуздане, да је жена рекла да је он правио ту експлозивну направу и управо то што смо ми објавили, да му је пала цигара и да је бомбу бацио и да је тако страдао.