ДВА ПИСМА „ПОЛИТИЦИ“

Уредници рубрике ,,Међу нама“  – одговор на писмо „О јавном или народном здрављу  – ко зна који пут!“ Политика, 25. 04. 2012.

Ствари су одавно јасне

Пошто се проф. др Снежана Симић упустила у лингвистичку анализу као лекар, подстакнуте смо да још једном изнесемо и објаснимо право тумачење датих назива. Понављамо да здравље никако не може бити „јавно“, јер није у духу српског језика. То је буквалан превод синтагме „public health“. По проф. Симић значи могло би да постоји и „тајно здравље“; наиме, није реч о „јавности“ него о придеву ,,јаван“ који има ограничену употребу у српском језику. Проф. Симић помиње и синтагму „population health“ за коју пише да се преводи као ,,здравље становништва“ и да се употребљава као синоним за ,,јавно здравље“? Па ако, по њеним речима, ,,јавно здравље…регулише појаве и проблеме који су од општег друштвеног интереса,“ зар није реч о НАРОДНОМ ЗДРАВЉУ, што је једино прихватљиво семантичко решење у српском језику. И на крају, еволуирање језичких појмова не подразумева неправилно превођење страних (махом енглеских) израза на српски језик, а конзистентност терминологије којој, по проф. Симић, ми треба да се прилагођавамо, не значи буквално преузимање страних термина без њихове семантичке обраде и поштовања законитости српског језика. Из свега наведеног, намеће се логичан закључак да када изостане сарадња с лингвистима који се баве овом проблематиком, долази до увођења тзв. неадекватних англицизама, што се односи на неправилно преузете, преведене и преточене енглеске речи на српски језик.

Израз ,,јавно здравље”, по свему судећи, није „oдомаћен последњих двадесетак година” како пише  проф. др Снежана Симић, потоњи помоћник министра здравља и његов саветник. Нпр. „Одлука о оснивању Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут““ објављена је у „Службеном гласнику“ 17. јуна 2006. године (оснивач је Влада), а „Стратегија о јавном здрављу“ објављена је 2009. год. Дакле, о таквом, јавном (уместо народном) здрављу није се ни могло код нас много раније чути и држати за израз који нас обавезује.

Насупрот томе, у установи која носи име овог великана Кућним  редом (члан 22) из тридесетих година прошлог века „забрањено је пушење у просторијама где долази публика”, и то је добро разумео наш ондашњи народ, те је било обавезујуће. Овај бечки студент полиглота (говорио пет светских језика) угледао се у свом целокупном животу и раду на ставове својих професора, највише Хиртла и Рокитанског. Први је као анатом за лопатицу  (scapulа) наводио све изразе у немачком народу, а потоњи, патолог, говорио да се лекари „боре против болести које наваљују на народ”. Резултат ових утицаја била је „Грађа за медицинску терминологију“ (брушена шездесет година) и његово животно дело и „књиге за народ” овог патријарха здравствене културе. Дакле, „требити језик”, јер „стране речи туђински звече” а „наш језик је богат али све ризнице још нису отворене”. То су били одлучујући утицаји његових професора које je  касније као државни питомац по највећим центрима Европе даље учврстио и пренео радећи за „овај поштени, добри нaрод”. Отуда његово име у називу установе за бригу о народном здрављу, а остаде и реч из последњег његовог интервјуа „Господа ме консултују”. Мислим да овоме више не треба ништа додати. Ствари су јасне.

                                                                Проф. др Софија Мићић,

                                                            Медицински факултет Универзитета у Београду

                                                                Др сц. мед. Славица Жижић Борјановић, Београд

II

Против „јавног“, против „кампање и промоције“,

јер о „здрављу народа“ је реч

Јасно је да је здравље „народно“. Добро или слабо, побољшано или погоршано, на завидном или незавидном нивоу, урушено или одлично, али никако није „јавно“. Ни борба за побољшање здравља народа није „кампања“, нити је тежња да се здравље начином живота очува – „промоција“  здравља. „Кампањом“ се назива и бомбардовање неке територије, а „промоција“ се врши најчешће да би се неки производ приближио тржишту. Те речи имају и друга значења, али се и даље не дотичу здравља и медицине. Рекла бих да се овде најпре ради о непознавању сопственог језика и значења речи. Српског језика., оног који је иначе велика, непрегледна ризница. Ради се ту о слабом знању матерњег језика, небризи за његово очување, и зато олаком прихватању страних речи. Није нам стало.

Некада нам беше стало и до новина на српском језику, па их покренуше двојица студената медицине у Бечу – Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић; беше нам стало и за Српски речник, па се ту нађе Вук Стефановић Караџић;  до Матице српске; беше нам стало до отварања школа, Mедицинског факултета, Народног музеја и свега другог што чини културу једног народа. „Култура настаје у историји”, а народи ишчезавају уколико губе сопствени језик. Ми се тако нити довољно бринемо за очување матерњег језика, нити се довољно бринемо о здрављу народа. Језик је основа идентитета народа, а здравље је његово највеће богатство.

Ако нам само знање не може нико украсти, онда га стичимо; ако нам је језик матерњи, онда га љубоморно чувајмо; ако нам је здравље највеће богатство, онда га најпре назовимо правим именом. За овај случај мислим да не важи израз: „ Зови ме како хођеш, али ме немој разбити”. Јер овде је улог велики, несагледив, и о томе је у нашој појединачној побуни реч

Др Славица Жижић Борјановић, Београд

ПИСМО ОБИЧНОГ ПОШТОВАОЦА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

ПРЕДСЕДНИЦА  УЈЗС,  проф. др. СНЕЖАНА СИМИЋ

Отворено писмо

Поштована госпођо Симић,

Ја сам Жељко Филиповић из Ниша, члан удружења „Ћирилица“ Београд. Извињавам се што Вам се обраћам овако самопозван, али имам извесне примедбе у вези са Вашим удружењем, па желим да Вас са њима путем овог отвореног писма и  упознам. Ово писмо ће бити објављено и на страницама удружења “Ћирилица“ Београд (http://Ћирилица-Београд.Срб/), као и Ваш одговор.

Све појаве у раду Вашег удружења на које имам примедбе имају заједнички узрок  – разлоге психосоцијале природе, жељу да се имитирају други, жељу да се „личи на друге“. Лекари као људи који се баве најплеменитијим занимањем у целокупној историји људске цивилизације у народу се доживљавају као најважнија, најпотребнија и најдрагоценија професија, а као високообразовани људи већ сами од себе спадају у отмени свет, и они би требало да буду последњи од којих би се очекивала малограђанска „феминска“склоност ка имитирању. Та склоност би се пре могла очекивати од необразованих.

1) Прво, само име Вашег удружења – „Удружење за јавно здравље Србије“ (http://www.ujzs.org/). Упркос целокупној досадашњој пракси употребе израза народно здравље, Ви сте се определили за израз „јавно“ само да бисте личили на оне од којих сте и преписали тај израз –  на Американце. Деценијама смо имали министре народног здравља, и у Краљевини и под комунистима, и Ви и остали чланови удружења не бисте ништа изгубили на угледу и „отмености“ кад би и Ваше удружење имало назив „Удружење Србије за народно здравље“. Уосталом, и најнапреднији европски народи у ту сврху користе баш израз „народно здравље“.

2) Даље, на страницама Вашег удружења стоји објава: „Јесењи „Аква Вива“ фестивал здравља“(http://album.cirilica-beograd.rs/picture.php?/3119/category/Narodno_ili_javno). Тај израз није у духу српског језика, него представља обичну имитацију америчког реда речи. У духу српског језика би био израз „Јесењи фестивал  здравља „Аква вива““. Шта више, ни реч „фестивал“ овде није потребна. Боље би било смотра здравља. Српски језик је старији од Америке, и нема потребе да му Америка било шта „објашњава“. Некада је правилан и леп изговор био основни знак распознавања образованог човека, а данас чак и међу њима имамо оне који желе да „личе на друге“.

3) Поводом Нове године и Божића ви опет имитирате Американце. На пример, 26.12.2009. г. и 8.1.2011. г. (http://album.cirilica-beograd.rs/picture.php?/3120/category/Narodno_ili_javno) члановима удружења упутили сте следећу честитку:

„Драги чланови Удружења за јавно здравље Србије, поштовани партнери и сарадници, желимо Вама и Вашим породицама пуно здравља , успеха у послу и много љубави.

Срећни празници !!!

Управни органи Удружења за јавно здравље Србије“.

Американци не смеју да помену „Божић“, полазећи од става да нису сви Американци – хришћани, па да се нехришћани не би осећали неугодно, они избегавају реч „Божић“, а онда се и ви у честиткама угледате на Американце, па изврдавате реч „Божић“ и   имитирате их са „Срећни празници“. То код Срба никада није била пракса. Шта значи честитати празник, а не навести који празник је у питању? Боље би било кад бисте се угледали на Србе, а не на Американце.

4) На вашим страницама сте објавили израз: „Међународни дан борбе против злоупотребе дрога“. И тај израз сте преписали од Американаца. Код њих „дрога“ има двојако значење – и лек, и опојна дрога. Код нас „дрога“ нипошто не може да значи „лек“. Да ли код нас уопште постоји било каква „употреба“ дроге која у исто време не би била и злоупотреба дроге? Да ли је уопште потребан израз „злоупотреба дроге“? Не врши ли се тиме релативизација наркоманије? Овде иде и бесмислени израз „лаке дроге“. За мене је то само амнестирање наркоманије! Слушали смо једну докторку како на телевизији даје „дефиницију“ прекомерне дозе, па каже: „Прекомерна доза је кад се узме више него што је то нормално!“ Ово је ругање народу! Да ли докторка имплицира и нормалну дозу дроге? Ево, ја нисам лекар, а тврдим да знам тачну дефиницију прекомерне дозе:

„Свака доза је – прекомерна доза! И сама помисао да се узме дрога је већ – прекомерна доза!“

Када би се овакви лекари угледали на Србе уместо на Американце, проблем дроге у Србији не би имао овакве размере.

5) Опет израз са вашег сајта: „Фитнесом до здравља“.  Коме се ви обраћате – народу, испитној комисији или скупу лекара? Опет желите да „личите на Американце“, па макар вас Срби и не разумели! Понављам, српски језик је старији од Америке. Шта фали изразима „гимнастика, телесно вежбање, физичка активност“? Не стоји ли иза овога она тежња малограђанина: „Што сам им неразумљивији, изгледаћу им ученији и паметнији“? Један лекар који лечи наркомане, на телевизији каже: „Кад ми се наркоман обрати за помоћ, ја му пружим супорт“! Докторка физијатар каже како је свом пацијенту извршила ристорацију руке! Шта ће том пацијенту повратак покретљивости руке, важно је да нам је његова докторка ставила до знања да се бави и америчком литературом! Све је више лекара који више не врше простачки преглед, него – скрининг! Они такве изразе употребљавају као – статусни симбол, као Фема „микофо“!

6) „Едукација патронажних сестара“. Опет израз са вашег сајта. Опет статусни симбол. „Едукација“ је латински израз за васпитање. „Нонедукато“ значи неваспитан, а не необразован; „маледукато“ значи лоше васпитан, а не лоше образован, необразован. Шта бисте изгубили од отмености и угледа да сте једноставно, тачно и лепо рекли по српски – обука патронажних сестара, додатна, допунска обука?…

7) 7.8.2009. г. на вашем сајту:  Изложба „Дувански дим је серијски убица“. И то је преписивање америчког израза. Срби кажу вишеструки убица. Али онда Фема не би оставила утисак. Итд. Нажалост,  тога има још доста.

Није важан ни српски, ни енглески.

Важно је да „личимо на Американце“!

                                                                                                       Жељко Филиповић

                                                                                                      „Ћирилица“ Београд,

                                                                                                      Повереништво Ниш.