Један део моје генерације је у међувремену отишао преко…

Стефан Симић

Један део моје генерације је у међувремену отишао преко. Сећам се са каквим су само заносом причали о иностранству и гледали нас који смо остајали овде неком посебном надменошћу као да напуштају концентрационе логоре а не властиту земљу. Било је подсмеха у њиховим очима, неке победничке ироније која им се врло брзо обила о главу…

Међутим, сада када се сретнем са истим тим људима, обично преко лета, на прославама, или на улици, чини ми се као да нам завиде. На њиховим лицима се оцртава апатија, безнађе, страх од живота, просто не знају шта ће са собом. Систем их је усисао под своје и направио од њих послушнике врло брзо. Свесни су да су изгубили најбоље године свог развоја седећи по некаквим собама, чистећи клозете, улице. Уместо да су студирали, дружили се и остварили бар део свог урођеног потенцијала, они су се препустили животу да их носи и разара оно најбоље у њима…

И заиста, мислим да ми овде живимо врло интензивно, много интензивније од многих који су отишли преко у нади да ће зарадити велики новац и најзад доказати себи и свету да су “неко и нешто”. За те моје вршњаке је тада, док су одлазили, све било боље и важније од властите земље, али се зато данас обавезно враћају овде, бар једном годишње, да изживе своје комплексе и покажу фамилији и провинцији све оно што су купили…

Није то родитељска љубав, већ реалност. Тамо махом живе као пацови, потпуно анонимни, у изнајмљеним собама два са два. Они тамо не припадају, грађани су другог и трећег реда, немају своје писце, немају своја места… Додуше нису их имали ни у Србији, односно нису ни знали да их имају, пљували су по свему ономе што их је окруживало, али тек када су отишли у свет почели су да се сећају свега онога што су овде изгубили, да му се враћају и поштују…

Били су убеђени да је суштина свега само да се пређе граница, да тамо само њих чекају и да ће зарађивати дневно колико се овде зарађује годишње. А сада, када се сретнемо, нису у стању да саставе реченицу, обарају погледе и ваде се на западни начин живота који ми овде наводно баш и не разумемо.

А нема више ни трунке од оне занешености светом који их је, мислили су тада, чекао широм отворених руку…

* * *

И што је најгоре, стално причају како им ми овде нешто дугујемо?! И како им је Србија нешто одузела? Нисам баш сигуран – мислим да они много више дугују њој. Та Србија, каква год да је, их је школовала, слала на екскурзије, омогућила им да удахну бар делић онога о чему на западу могу само да сањају…

А када их питаш шта су они дали својој земљи и на који начин су јој се реванширали?! Они ћуте! Немају шта да кажу! Заборављају да је лако да се тражи, најлакше а да је тешко нешто да се да, поклони…

Трампили су све оно што имају зарад нечега што не постоји, зарад нечега што су умислили настојећи да побегну из света који их је створио… Сада нити су Срби, нити су Американци, нити Немци. Несрећни су тамо, несрећни су овде. Нису зарадили довољно пара да се врате, да започну нешто у својој земљи, а опет, имају таман толико да поверују да ће имати још више. И тако у круг…

Заправо, цела њихова прича се своди на богаћење и улагање у живот који тек треба да живе, некада. Једном. За педесет година, за сто година, за хиљаду година…

И сада, како дани пролазе, јављају се из неког Америчког јендека, или из неке Немачке канализације и причају о некаквом Српству које се буди у њима, које ни они сами не разумеју. Затим причају о цивилизацији, тачније о врстама салама, супермаркетима и чистим улицама.

То је за њих европа, то је за њих свет, све друго, оно истинско, их је очигледно мимоишло…

Жао ми је свих тих људи. Копају себи лавирнт из кога ће све теже моћи да изађу. Некада генијалци, таленти, прваци у много чему… А сада, углавном, промашаји који се плаше сопствене сенке. Неспособни да се супроставе, кажу оно што мисле, неспособни да уопште мисле – усисани у примитивну потрошачку мочвару која једе све пред собом.

Уместо да су улагали у себе, у свој развој, они су се жртвовали за све друго.

И на крају, питам се где је нестао сав онај младалачки занос и оптимизам? Где је нестала она лакоћа живљења, жеља да се свему пркоси и способност да се на рамену понесе читав свет? Где су нестали сви они добри снови којима смо се сви заједно хранили?

У крајњем, каква је то неман која прождире људски дух и не дозвољава му да се изрази до крајњих граница, него га тера да буде слуга и да удовољава најнижим људским побудама…

3.05.2012.