Више од Партнерства за мир, мање од чланства у НАТО пакту

Избори, заказани за Ђурђевдан, свели су разлике унутар главног политичког тока Србије на евроатлантске нијансе. Први пут у новој политичкој историји, доминантни политички правци, оличени у Томиславу Николићу и Борису Тадићу, имају исти, западни курс. Али, уместо националног јединства, европске интеграције гарантују једино наставак дезинтеграције државне територије, а о томе се у кампањи ћути.

Управо је питање Косова и Метохије тема коју су, као по прећутном договору, Борис Тадић и Томислав Николић маргинализовали у предизборној кампањи. Дискретно, и напредњаци и демократе проширили су своје коалиционе понуде мањим странкама.

Последња понуда је спремност Томислава Николића на сарадњу са ЛДП-ом Чедомира Јовановића, а аналитичари у Београду не искључују ни, тренутно скоро незамислив, савез ДС-а и СНС-а. Претходно је Душан Бајатовић широко отворио врата СПС-а Либерално-демократској партији.

Занимљиво је било протеклих дана, у финалу кампање, видети како до јуче непристојну Николићеву дискретну понуду за могућу сарадњу, Чедомир Јовановић још дискретније, као крајњу могућност, прихвата, истичући да је она веома важна за политички живот Србије.

Најбољу коалициону позицију, ипак, још увек има ДС. Полови њене националне политике оличени су у НАТО ведети Драгану Шутановцу и присталици војне неутралности Вуку Јеремићу. Осим тога, ДС још увек има најраширенију сарадњу са политичким представницима мањина.

Ипак, све боље односе са мањинама имају и напредњаци. Они су протеклих година развили веома блиске односе са Савезом војвођанских Мађара, а демократама планове у Рашко-полимској области додатно компликује кандидатура муфтије Муамера Зукорлића за председника Србије.

Кључне странке у кампањи нису дале јасне одговоре ни на једно важно питање српске будућности. Осим ДСС-а, СРС-а и покрета Двери, нико се није прецизно одредио о Уставу Србије, Косову и Метохији и чланству у НАТО пакту. А веома важан самит НАТО пакта, биће одржан овог месеца у Чикагу и он се у медијима Србије не помиње.

Уочи избора у Србији и самита у Чикагу, саветница за националну безбедност америчког председника, Елизабет Шервуд Рандал, изјавила је да ће после српских избора, под претпоставком да нова влада одлучи да улаже у односе с НАТО пактом, Србији бити понуђено да прошири саадњу са овом војном алијансом.

Занимљиво, Шервудова се у изјави датој ТАНЈУГ-у обратила новој влади, а не грађанима Србије који по Уставу треба да дају коначну реч у приступању НАТО пакту. Само је Вук Јеремић одговорио да „Србија нема разлога да жури у НАТО“, али његова изјава није одјекнула у српској јавности.

Понуда саветнице америчког председника није формално чланство Србије у НАТО пакту, јер расположење Срба за тако нешто не постоји. Њена понуда, о којој политичке странке уочи избора уопште не говоре, подразумева политику више од Партнерства за мир, а мање од чланства.

Такву, проширену сарадњу са НАТО пактом, већ имају Шведка и Финска. Стратегија Шервудове је нови, мали корак Србије ка НАТО интеграцијама и она је, као отворена понуда, стављена пред странке које ће фомирати нову владу у Београду.

Ако владу у Београду формирају странке окупљене око ДС, а придруже им се коалиција окупљена око СПС-а или „Преократ“ Чедомира Јовановића, нови корак ка НАТО пакту, који нуди Шервудова, биће веома извесан.

Озбиљан капацитет за такав корак, који би узгред био и нови мали корак ка одрицању од Косова и Метохије, данас има и СНС Томислава Николића. У Председништву његове странке седе и људи који су јасно опредељени као присталице евроатлантских интеграција, попут др Зоране Михаиловић Милановић.

Велика непознаница ових избора је могући резултат ДСС-а. Чини се да је др Војислав Коштуница преузео велику одговорност, пристајући да учествује у председничкој трци у тренутку када му медији нису ни мало наклоњени. За сада се чини да је одступање од ЕУ превелик уступак, који би СНС требало да начини, уколико рачуна на савез са ДСС-ом, који се потпуно одрекао евроатлантских интеграција.

Предизборна кампања претворена је у национално бекство од проевропске стварности. Медијски одсјај те стварности не одражава њену политичку супстанцу. Странке Србима обећавају бољи живот, иако за сада не постоји ни једна претпоставка за тако нешто.

Контролисани медији, одсуство морала и доброг укуса, свођење „мејнстрим“ политичког спектра на евроатлантске нијансе, огромни црни буџети за кампању, раст јавног дуга и потискивање проблема Косова и Метохије. Из овога следи да је кандидатура за председника или посланика тврђење пазара, а не демократски процес уочи доношења важних стратешких одлука о којима се не говори. Ваљда зато што су реалне.