Балканске жене и политика

Жене на Балкану увек су играле важну улогу на нивоу породице, као чувари традиције, као мајке и васпитачи, које су увек чекале мужеве код куће, било да су они у рату или са пријатељима у кафани. У последним кризним перипетијама највише су страдале жене, старции деца. На својим плећима оне су изнеле борбена дејства, сукобе, избеглиштво, глад, блокаде и слично. После незгова већ у мирнодопско време, када су мушкарци отишли у политику, на нов начин градећи јединствени југословенски простор, жене су обнављале породице, чувале своја огњишта, покушавале да стабилизују ситуацију макар у кругу својих ближњих. Пред крај прве деценије 21. века у условиам светске економске кризе, перманентних политичких и моралних проблема на постјугословенском простору, на балканској политичкој сцени појавиле су се жене.

Ако су почетком 90-их неке представнице лепшег пола означавале своју политичку активност само као супруге политичких лидера, у 21. веку су почеле да се појављују као самостални политичари. Да кажемо нешто о њима.

Хрватска. У јулу 2009. године премијер земље постаје 56-годишња Јадранка Косор (рођена Влаислављевић), председник странке Хрватска демократска заједница, странке коју је формирао Фрањо Туђман. У историји независне Хрватске она је прва жена која је заузимала ову високу дужност до 23. децембра 2011. године. У политику се буквално пробила лепа, образована и успешна жена.

Будући премијер је завршила гимназију у Пакрацу, средњу школу у Липику и правни факултет у Загребу. У њеној пословној биографији је новинарски рад на радију, где је била допсник Би-би-сија. Позната је и као песникиња. У њеном приватном животу су два развода и одрасли син. Политичку каријеру започела је 1995. године, када је први пут постала посланик парламента из ХДЗ. Убрзо су је изабрали за заменика председника странке.

2003. године Јадранка Косор је заузела у влади дужност министра за послове породице, ветерана и солидарности међу генерацијама, добивши и портфељ потпредседника владе. 2005. године кандидовала се за председника Хрватске, али тада је победио Стипе Месић.

Јул 2009. постао је значајан у њеној биографији: 4. јула постала је председник ХДЗ, а 6. јула премијер. Јадранка Косор налазила се на челу владе у тешком периоду економске кризе. Пред коалиционом владом стајао је задатак борбе против последица економске кризе и оживљавања преговора о ступању Хрватске у ЕУ. Јадранка Косор је одећала да ће Хрватска добити статус члана ЕУ, а ради тога све силе је усмерила на битку против корупције и организованог криминала. На захтев ЕУ морала је да се одлучи на непопуларне мере (што је изазвало оштру критику ветерана рата): ревидирање оцена тока и последица рата 1991. године, сарадња са Међународним трибуналом за бившу Југославију, борба против корупције у вишим ешалонима власти, пристанак на повратак српских избеглица. Напори премијера овенчани су успехом. Предтавници Хрватске и ЕУ 9. децембра 2011. године потписали су споразум о уласку ове земље у ЕУ средином 2013. године.

Косово. Ова српска аутономна покрајина одавно се бори за своју самосталност и за последњих непонух 70 година она је прошла статус од аутономне области преко непризнатог Косова до делимично признате Републике Косово. Почев од 1992. године већ је промењено 7 председника, од тога пет после проглашења независности 2008. године. Последњи председник је жена Атифете Јахјага. Она је већ годину дана на овој дужности. Задуђујућа појава за албанску средину, где се старају да жене не стекну образовање, а девојчице од детињства припремају за улогу послушних жена и мајки са много деце. Атифете Јахјага не само да има високо правно образовање, већ и чин генерал-мајора, који је добила на дужности заменика руководиоца полиције. Рођена је у априлу 1975. у Ђаковици. Осим приштинског универзитета, школовала се у и САД, на Манчестерском универзитету у струци полицијска управа и криминално право. Јахјага се сматра једним од најпрофесионалнијих полицајаца данашњег Косова. Она је прошла обуку по питањима европске безбедности у Центру Џорџа Маршала у Немачкој, а такође у Националној академији ФБР у САД. Као одлични студент састајала се са бившим председником САД Џорџом Бушом. Очигледно, добро је позната у САД, зато што ју је на дужност председника предложио амбасадор САД. Ипане тешко би било поверовати да би албански мушкарци у парламенту подржали њену кандидатуру. Председница је удата, њен муж је Астрит Кучи, лекар, деце немају.

О Атифети Јахјаги мало се тога зна. Позиције и погледи се испољавају и њеним излагањима, интервјуима, у одлукама које доноси. Видимо је као снажну, образовану жену која се не осећа прешиве сигурно међу новинарима и зато стално позива да се поштују закон и Устав. Тако разрешење ситуације на Северу Косова она види у прецизном поштовању Устава Косова који треба да важи на читавој територији Републике, ако и Ахтисаријевог плана, који на крају и није био усвојен у СБ. Када се у интервјуима поведе реч о Србији, она говори о држави Србији и држави Косово. Затварање административне линије и прелаза везује за борбу против криминала и илегалне трговине. Убеђена је да Београд мора да прихвати реалност независног Косова.

Још једно женско име срећемо у Црној Гори. Недавно, у марту, министар одбране земље постала је Милија Пејановић-Ђуришић. Престављајући је парламенту, премијер је скренуо пажњу на њен углед, велико политичко и дипломатско искуство у спољној политици, знање старних језика. Она је члан Главног комитета и заменик председника Демократске партије социјалиста. Била је члан Президијума Црне Горе, амбасадор у Белгији, Луксембургу и Француској. Милица Пјановић-Ђуришић је професор на Електротехничком факултету Универзитета у Подгорици. По речима парламентараца из других странака, ова жена има биографију успеха, коју нико не може да даведе у сумњу, велики је професионалац, гарант решавања свих питања на највишем нивоу. Посебно је подвлачена њена прозападна оријентација, за разлику од претходног министра који је тежио интеграцији са Русијом. Главни задатак министра одбране биће скорије и неометано ступање Црне Горе у НАТО. Неке опозиционе странке биле су збуњене управо тиме што је она жена, што ће морати да проучи нови предмет, да уђе у нови комплексни посао, проучи војну вештину.

Чини се да је у датом фази европских и атлантских интеграција Црне Горе главну улогу у избору министра одбране играло не познавање предмета, већ прозападна оријентација бившег дипломате, која ће бити повољна НАТО колегама.

У Србији је много жена на разним политичким дужностима средњег нивоа, постоји један министар: Министарство правде предводи Снежана Миловић, али први пут жена се појављује на списку кандидата за највишу дужност у земљи. Српска радикална странка у одсуство свог лидра Војислава Шешеља који се већ 9 година залази у ћелији Хашког трибунала, кандидовала је у име своје странке на дужност председника Србије његову жену Јадранку Шешељ.

Кандидатуре Јадранке Шешељ зачудила је многе политичаре и јавне посленике. Жена признатог лидера, али ипак домаћица, која никада није претендовала на учешће у политици. Президијум СРС донео је одлуку да кандидује Јадранку, пошто се она показала као храбра и упорна жена, сремна на самопожртвовање.

Јадранка Шешељ рођена је на Косову 1960. године, гимназију је завршила у Београду, има диплому педагога. После удаје посветила се породици, није радила, родила је три сина: Александра (1993), Михаила (1996) и Владимира (1998). Јадаранка воли Русију, зна многе руске политичаре и јавне посленике.  У својој програмској изјавио на подвлачи да ЕУ има алтернативу, да ће обнављати и продубити везе са Русијом, јачати међународни углед Србије, да ће се борити за очување Косова и Метохије у саставу Србије, као и њен муж, браћине српске националне интересе. Обећава да ће радити у интересима грађана Србије, њихове социјалне заштите. Отоворено изјављује своју принципијалну антинато позицију. У условима кризе политичког система кандидатура ове лепе, мирне и паметне жене може да буде привлачна онима који не желе да гласају за већ познате политичаре, који виде у њој домаћицу која је у стању да се брине о земљи као о сопственој породици. Њена парола је Верна Србији, а главни циљ брига о људима и повратак српским традицијама.

Мада ова нова балканска тенденција још није превише сталбина, она одражава са једне стране природну тежњу ка стабилности, ка доношењу одмернијих, социјално оријентисаних одлука, својствених женама, са друге стране показује њихову послушност и педантност (у сваком случају две су именоване на своје дужности како би оствариле проевропске и проНАТО циљеве својих земаља) приликом извршења одлука. У сваком случају, сматраћемо да је појава жена на високим дужностима на Балкану добар знак неконфликтности на овој напаћеној територији.