Члан адвокатског тима Ратка Младића МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ говорио 5. априла 2012. године у Руском дому на округлом столу који је организовала НВО Историјски пројекат Сребреница поводом српског превода књиге Едварда Хермана, професора Универзитета у Пенсилванији “Масакр у Сребреници”. Пре три месеца Стојановић је именован за кобраниоца у адвокатском тиму одбране Ратка Младића и његова основна намера је да се у Хашком трибуналу избори за уважавање нових доказа и докумената који су се појавили након изрицања пресуде за геноцид генералу Радисаву Крстићу. Те доказе који знатно умањују број убијених Бошњака он ће употребити да би оспорио квалификацију геноцида за оно што се догодило у Сребреници.

Стојановић је на округли сто допутовао из Сарајева где је истог дана, 5 априла, имао завршну реч у процесу против четворице учесника у сребреничким догађајима.

20.04.2014. извор: познат Редакцији

Имао сам завршну реч, од девет до 12.30 часова у случају четворице пред Судом БиХ оптужених припадника Специјалне бригаде МУП-а Републике Српске (Душко Јеврић, Мендељејев Ђурић, Горан Марковић, Неђо Иконић) који су оптужени за почињење геноцида на простору Сребренице.

Говорио сам у Суду БиХ као бранилац Мендељејева Ђурића. Испед себе држим ту завршну реч и презентираћу један њен сегмент тако то ставим у контекст онога што желимо ми у стратегији одбране генерала Ратка Младића.

Задовољство ми је да овде видим колегу из тима одбране Радована Караџића Горана Петронијевића са којим се срећем у судници Хашког трибунала.

Уназад три месеца сам именован за кобраниоца у тиму Ратка Младића, а практично задњих осам година сам посвећен раду и истраживању свега што се дешавало у и око Сребренице.

Ово је мој трећи предмет пред Хашким трибуналом, чуо сам да су овде присутни људи из Зворничке бригаде, а био сам бранилац Драгана Јокића, начелника инжењерије те бригаде. Оглашен је кривим и осуђен на девет година, није осуђен за геноцид, није за удружени злочиначки подухват. Након тога ушао сам у предмет Љубомира Боровчанина генерала заменика команданта Специјалне бригаде полиције, оглашен је кривим, опет не за геноцид, осуђен на казну затвора од 17 година. Јокић је издржао казну и вратио се породици у Зворнику.

И ево ме 14. маја припремамо се за уводну реч у предмету Ратка Младића. Познато је да је генерал Младић још један у низу оптужених за почињење геноцида у процесу Сребреница. Покушаћу што питкије, што јасније, да би било што мање правнички дефинисано, да кажем зашто ми хоћемо да се бранимо тезом да треба ревидирати став и Међународног кривичног суда за бившу Југославију и у две предсуде Суда БиХ о почињењу геноцида. 

Имао сам прилику да се користим питањем да ли као бранилац оптужених, а бранио сам и Перић Славка и Пелемиша у вези са Пилицом и економијом у Брањеву, да питам да ли као бранилац у Суду БиХ могу добити право да изрекнем јерес и кажем да у Сребреници није почињен геноцид.

Ово вас питам због тога што је пре 45 дана посланички клуб Странке демократске акције у Представничком дому Парламента БиХ покренуо иницијативу за изгласавање закона о забрани негирања геноцида. Понавља се прича коју смо, је ли тако, недавно имали у Француској, прича о негирању геноцида над Јерменима, уставни суд Француске, колико сам то пропратио, проценио је да није уставно, а Представнички дом парламента БиХ није због паритета националних интереса  ставио у процедуру тај закон. Да га је ставио Миодраг Станковић би био процесуиран и могао бих бити осуђен на казну затвора од три године јер одакле ми право да уопште кажем да у Сребреници није почињен геноцид.

А ја кажем – нисам од јуче у овом послу, 31 годину сам судија и адвокат и знам да испред себе имам велику препреку: пресуду Међунардног кривичног суда за бившу Југославију пре свега случај Радисав Крстић у коме је по први пут констатовано да је у Сребреници почињен геноцид.

Генерал Крстић је осуђен као саизвршилац и добио 43 године, а после жалбе у приначеној пресуди Апелациони суд Хашког трибунала је рекао: “Да био је геноцид, Крстић га није починио као саизвршилац, био је помагач и подстрекач”, и преиначио на 34 године.

То је поновио у случају Брађанину где је рекао: у Сребреници је почињен геноцид, све остало није геноцид (говори о Крајини), а у Сребреници јесте, суд понавља ту причу у предмету Благојевић-Јокић јер осуђује генерала и пуковника Благојевића, команданта Братуначке бригаде, за помагање и подржавање у почињењу геноцида. И понавља то у пресуди Поповићу и другима, иако није правоснажна. То исто преузима Суд БиХ у предметима са именима која вама ништа не значе. Дакле имам испред себе већ задату величину. А онда се тамо дође неки адвокат Стојановић и каже: па станите, имам ли ја право да кажем да тамо није било геноцида свестан да у спору БиХ против Србије у Хагу Међународни суд правде констатује у параграфу 423 да је у Сребреници почињен геноцид, а да Србија није починила геноцид. Али МСП констатује преузимајући став из пресуде Међународног кривичног суда за бившу Југославију у предмету Крстић да је тамо почињен геноцид.

Значи, има МСП, Међународни кривични суд за бившу Југославију и Суд БиХ, констатују да је био геноцид. Слушаћете ово и реците ми да ли сам тамо био у праву.

У свим пресудама, али у свим и у свим оптужницама фраза је једна те иста и она каже да је циљ свих учесника злочиначког подухвата у контексту члана 2 Конвенције о геноциду, да делимично истреби групу бошњачког народа присилним премештањем 40.000 жена деце и стараца и, пазите сада реченицу, погубљењем по кратком поступку између 7 до 8.000 мушкараца Бошњака

У задње време су нам додали реч: и дечака. То је Стефан (Каргановић) добро уочио, да би појачали ту причу о коначном циљу – делимичном истребљењу једног народа.

И та матрица се преписује из пресуде у пресуду и покрива се причом да се у овом тренутку 7.481, закључно са мајем 2011 године, воде евидентирани.

Међутим, почињем од следеће тезе: радимо на овим предметима, одбране раде на овим предметима, невладине организације раде на овим предметима, Центар за истраживање ратних злочина у Бањалуци ради на овим предметима, Подрињски пројекат ради на овим преметима. Значи, еволуира сазњање о догађајима у вези са Сребреницом, еволира прибављање доказа и докумената који могу да буду карактеристични. Јер, од пресуде Крстићу до данас је прошло више од 10 година и са правом можемо да кажемо да је све у дијалектици и па је у дијалектици и прибављање докумената који могу да баце светло на ове догађаје.

Који су то документи на основу којих ја имам право да ово тврдим? Ја ћу само навести два, ради вас а претпостављам да сте у току ове приче, ја ћу дати контекст догађаја.

Дакле, 11 јула 1995. године Војска Републике Српске са јужних обронака улази у Сребреницу. Искрено речено, без неке борбе. Попадало је  то, као што каже један документ. Улази у Сребреницу, нема војске, нема народа. Где је народ? Отишао у правцу Поточара, према бази холандског батаљона. Где је војска? Отишла према ширем рејону села Јаглич и Шушњар. Ко је донео такву одлуку? Ко је рекао народу да иде? Да би то био прогон и присилни трансфер а не евакуација – рекла је власт Сребренице и рекла је команда 28. дивизије

У енклави Сребреница која по резолуцији Савета безбедности УН мора да буде демилитаризована егзистира потпуном транспарентно, јавно, отворено на очи представника холандског батаљона, 28. дивизија у саставу Другог корпуса Армије БиХ организована у пет бригада. Шеста бригада налази се у Жепи. Класична војна формација са оружјем, опремом. Обучена, оперативног типа као што дивизија треба да буде. Окупљају се и сада имате различите податке: од 12 до 15 хиљада људи, како то кажу вештаци, експерти, генарали, стратези као мешовита колона.

Зашто мешовита? Зато што је састављена од цивила мушкараца који су се придружили војној колони и који су под оружјем и који имају ратни распоред. Та колона броји од 12 до 15 хиљада особа, има четири до шест хиљада наоружаних људи. Различити су извори, ја користим за извор Бећировића, команданта дивизије, јер команданта Насера Орића у том тренутку нема. И одлучују да крену у пробој. Попуно легитимна одлука, војнички легитимна. Они су решили да оду у пробој који подразумева залажење дубоко у територију коју контролише ВРС, излазак из енкалве и прелазак 72 километра до територије коју контролише Други корпус Армије БиХ. Је ли то паметна одлука команде 28. дивизије? То ће рећи историја.

Кажу стручњаци, да су направили кружну одбрану, а имали су више људи под оружјем него све јединице ВРС које су учествовали у нападу на Сребреницу. Више! Могли су да се туку колико хоћеш. Да су почели бомбардовање, као што су то почели 11. јула по положајима ВРС ко зна шта би се ту десило. Нису тако решили, оставили су народ. Могли су  да оду према Жепи да се споје са јединицом Авде Палића, 286. бригадом. Нису то решили. Океј. По Женевској конвенцији свако ко се придружио колони као мушкарац представља легитиман циљ. Ушли су у битку и та битка је потпуно регуларна, потпуно легитимна. Ко погине – погине, јесмо ли се побили – јесмо. И кренули су у пробој.

Сваке године они то обележавају тако што то називају “пут истине”. Колона има борбени распоред. На челу 283. бригада, бочно обезбеђење и зачеље одреда Ејуба Голића, као најелитнија јединица.

И у том бобеном распореду улазе: под један – у минска поља, под два – у заседе које им поставља ВРС, у отворене борбе. Долази до конфузије, дефетизма, губитка оријентације, губитка у простору, долази до различитих ставова. Једни кажу: предајмо се, други: пробијмо се, трећи: идемо у Србију, четврти: нећемо у Србију, идемо према Кладњу. Туку се међу собом, гину међу собом. У том пробоју који траје, за неке у ноћи са 11. на 12. јула до 16., када пробију положаје и “помету” 4. батаљон Зворничке бргаде, убију 43 војника. Тада су се десиле највеће жртве Зворничке бригаде у целом рату.

У том тренутку долазе им у сусрет припадници Другог корпуса Армије БиХ. Разбија се или се пушта линија (положаји јединице ВРС којом командује Винко Пандуревић прим. аут) историја ће рећи да ли је то што Пандуревић говори или што Шемсо Муминовић (командант јединице 2. корпуса Армије БиХ у Тузли прим. аут,) као команадант јединице која се налази са оне стране говори, углавном отвара се коридор и та војска пролази.

То траје до 17. по подне, дакле шест или седам дана траје пробој колоне. У томе пробоју гину људи, и ти људи су легалне жртве. Свака жртва је жртва,  мајка плаче и за дететом погинулим у рату, за оним који погинуо у рову и у нападу и у одбрани. То није спорно. Али, немојте нам ставити да смо те људе по кратком поступку убили и стрељали у циљу уништења једне националне и верске заједнице. Немојте то урадити. То није историјска истина, односно није тај број историјска истина.

Анализе докумената до којих долазимо радећи кажу следеће. Сада ћу да вам их презентирам. Дошли смо до једног документа који је написао тадашњи командант Унпрофора за североисточни сектор у Тузли Едуард Јозеф, један интелигентан човек, опасан шпијун и амерички обавештајац школован официр.

У извештају централи Унпрофора у Сарајеву који он доставља 17. јула, значи када се завршава пробој, он обавештава централу у Сарајеву. Документ који није документ зараћених страна ВРС или Армије БиХ, каже да је да је пазите, до 3.000 људи погинуло на путу. Па онда каже: већином од мина ВРС, а непознат број је заробљен (он у том тренутку не зна тај број) и непознат број је отишао у Жепу. Све тачно. Један број је починио самоубиство Дакле, овај објективни, ако можемо да га проценимо, посматрач констатује да је у колони потпуно легитимно у биткама страдало 3.000 људи.

У другом документу до којег смо дошли, извештају посматрачке мисије УН они то зову УН МО, који такође носи датум 17. 7. 1995. године, у потпису капетан Сисе,  он каже, обавештавајући централу посматрачке мисије у Загребу, да је колони 28. дивизије око 3.000 људи настадало. Па набраја: у минским пољима , од снајпера, у заседама ВРС.

Трећи документ је из архиве Армије БиХ до којег смо дошли након предмета Крстић, некон што је по први пут констатована историјска чињеница којом се сада бавимо, јер се та матрица и преписивачка школа стално понавља.

То је документ који произилази из докумената из Архиве БиХ, извештај команданта начелника Генералштаба Армије БиХ Енвера Хаџихасановића, касније хашког оптуженика, који је доставио Председништву БиХ. У тим документима је образлагао узроке пада Сребренице, а тај документ он је цитирао у сведочењу и свом исказу где је рекао да је укупно страдало, пазите детаља, 2.628 припадника те дивизије. Дакле, не каже цивила, не каже мешовите колоне, него у војном смислу припадника.

Четврти документ којим се користимо: тамо имате човека који се појављује и понавља из суђења у суђење, човека који се зове Ричард Батлер, човјек који можда понајвише зна о свим догађајима у Сребреници, човек који је завршио никакве војне, али све обавештајне школе које постоје у Америци. Креће се на релацији: Ирак, Авганистан, Саудијска Арабија, Хаг и САД. Тај вјештак, а још нисам видио да је неко у Хагу негирао у било којој пресуди његово вештачење, сада еволуира у сведочењу видео линком из Америке у нашем предмету 19, септембра 2011. године, значи недавно, овом предмету у којем сам јутрос имао завршну реч. На моје питање: каква је ваша процена, господине Батлер, ако већ прихватате да су све жртве колоне легитимне, колико је људи погинуло у колони, он каже да је тај број између две и четри хиљаде. Тај исти сведок је у предмету (Вујадин) Поповић, дакле четри године пре овог мог питања, на исто то питање одговара, онако како то енглески зна, да њему звучи разумно да је више од 2.000 људи погинуло у колони, имајући у виду интензитет борбених дејстава.

И коначно у књизи Карла Билта, “Пут мира – напор за мир у Босни” на 66. страни енглеске верзије Билт, радећи тада у БиХ, констатује: вероватно је више од 4.000 људи изгубло животе у бруталним заседама, у шумским борбама на рубовима шума и долина између Сребренице и Тузле, док је колона покушавала да дође до сигурности.

Пазите. Ако су сви ови документи тачни, ако ови документи објективизирају то стање, онда због историјске истине и наше деце, овакви кави јесмо бахати (а ја потичем са тог простора, имам право то себи да кажем) сва асанација тог простора извршена је од стране МУП-а, цивилне заштите и цивилних органа власти, општина кроз које је колона прошла и постоје записници о асанацији терена до којих нажалост ни НВО сектор, ни ја, ни Центар за истраживање и документовање ратних злочина у Бањалуци на челу са Јанком Велимировићем – не можемо да дођемо.

Дођем до Командира полиције у то време, кога знам и кажем: Јосиповићу где су ти спискови човече, па то би било најјачи доказ да нам подмећу кукавичије јаје и да за људе погинуле у регуларним борбама, за које сада говоре да смо заробили и стрељали у циљу уништења једне националне и верске скупине? Каже, ја сам их предао МУП-у.

Ми не можемо да дођемо до тога, али оно што имамо право на основу докумената је да кажемо: зашто не кажете да није тачно да је по кратком поступку у циљу уништења једна националне и верске скупине стрељано између седам до осам хиљада. Зашто кажу да је убијено седам до осам хиљада, а не минус 4.000, минус 2.000 или минус 2.548 као што каже генерал Хаџихасановић, да је је број између три и по или четири хиљаде људи који су стрељани или убијени на неки други начин.

Ако је то тако, а јесте, а елеменат геноцида јесте и знатан број заштићене скупине – колико то било и семанрички и правнички неодређено шта значи знатан број заштићене скупине -да ли неко има историјско право да каже је тај број достатан за почињење геноцида. А тај део, немојмо се заваравати постоји, ту је било острашћености, а ја сам учен, а нисам више ни млад, да је геноцид убиство милион Јермена, више милиона Јевреја у току Другог светског рата, у Руанди милион Тутса, да је то геноцид, али нисам учен да је убиство три и по или четири и по хиљаде људи геноцид.

Али, некоме је требало да каже да је у Сребреници био геноцид и знам ко: госпођа Олбрајт, она је то први пут рекла када је добила снимке из Брањева и од тада та матрица се врти, јер је очигледно да победници пишу историју. Имам ли право као Миодраг Стојановић, као неко ко ће 14. маја поново ући у судницу Хашког трибунала у  уводној речи да прешутим што ће сутра понављати господин Маклоски: да је убијено седам до осам хиљада по кратком поступку и да не кажем то није тачно, да не кажем – ревидирајте то. Па да онда видимо где смо!