Замислите, седми је мај 2012. године. Освануло је сунчано јутро, после Ђурђевдана. Изборна комисија је потврдила да је председник Србије часни муфтија Муамер ефендија Зукорлић.

„Алах је уз Србе”, изјављује у свом првом обраћању нацији нови шеф државе, чија је кандидатура била, заправо, његова замена за крик. Дакле, уместо да крикне због тешког положаја Бошњака у Санџаку, муфтија се кандидовао за председника.

Јединица гарде постројена је у његову част, а ефендија убеђује свет, док се на двору служе врућа јагњетина иурмашице, да Србија његовим избором није постала теократска држава. Зато првог јутра своје владавине, у резиденцију прима његову светост патријарха Иринеја, надбискупа Хочевара и рабина Исака Асиела. Они су буквално схватили Устав Србије, прочитали да смо секуларна држава, па се нису кандидовали.

И добро је да нису, јер је и Србима и браћи Бошњацима, и осталим етничким заједницама,доста и ове кампање, на царству земаљском, па би једва поднели и ону другу, на царству небеском. Замислите, опет, да су врховни изасланици свевишњег поднели кандидатуру, па да, рецимо, неки од владика или бискупа, смисли слоган „Мени је рај, а теби крај”, док би мање странке, попут Харе Кришне или Јеховиних сведока, покушале да освоје гласове кампањом „од врата до врата”. Замислите, такође, да ефендија свим мученицима транзиције, без обзира на вероисповест, обећа уместо радних места – 72 девице у рају.

Срећом, то се неће догодити, јер се од свих верских лидера, само муфтија прихватио тешког бремена председничке кандидатуре. При том је обећао да ће верски објекти бити заштићени од кампање, подсетивши да је Исламска заједница прва на Балкану донела одлуку да имами и верски службеници не могу да се баве политиком. Зато је нејасно како је ефендија успео да изведе највећи мађионичарски трик ових избора –да подели једног себе, на кандидата и муфтију. Где ли је та међа, на широком пољу деловања часног ефендије, где се Муамер муфтија претвара у Муамера политичара?

Шта би, такође,могао да буде његов изборни слоган који би привукао и осталу браћу и сестре, осим Бошњака? Ако је тачно да Срби обожавају Сулејмана Величанственог, а тачно је, муфтија би, током изборијаде, могао да маркетиншки одлично поентира, играјући на карту менталног утицаја турских сапуница на просечног српског гласача.

Некада давно, Срби нису могли да спавају због Касандре (или то беше Љовисна), док данас имају подочњаке због брата Сулејмана, који је с једнаком жестином освајао територије и гомилао „драгане” у свом харему. Али тадашњи господар приказан је толико фенси и нашминкано, да је Сулејманов поход који је кренуо са Прве српскетелевизије, која је, узгред, у власништву Грка, изазвао велике протесте неких овдашњих историчара. Према нашој историографији, Сулејман је био опаки тип који је, освајајући Београд,секао главе и набијао на кочеве, док га турски сценаристи приказују као кварцованог плејбоја који се више мотао по харему него по бојиштима. И, као такав, поручује да су и сапунице део општег напора да се Анкара коначно прикључи Бриселу.

Ако би муфтија био прагматичан, за шефа изборног штаба ангажовао би највећу глумачку звезду турских теленовела,Халита Ергенча, за којим једнако уздишу српске, турске и европске домаћице, па да заједно, са билборда, пошаљу поруку како је Санџаклија Зукорлић унапређен у – Муамера величанственог. Мада би сасвим пристојно звучало и – Муамер Зукорличанствени.