Народна библиотека Ужице синоћ је била домаћин писцима који су учествовали на Конкурсу Милутин Ускоковић за најбољу савремену приповетку у 2011. години написану на српском језику. Љубитељи писаног стваралаштва и заинтересована књижевна публика чули су саопштење жирија који је радио у саставу: мр Мирјана Црнчевић, Гордана Бацотић и књижевник Раде Јовановић, председник, који је прочитао све приспеле радове и донео одлуку о победницима Деветнаестог књижевног Конкурса „Милутин Ускоковић“. Звуцима виолончела и клавијатура овај програм су увеличали професори ужичке Средње музичке школе „Војислав-Лале Стефановић“ Далибор Богдановић и Игњат Милићевић.

19. април 2012.  за ФБР Биљана Диковић

Конкурс Милутин Ускоковић за 2011. годину

                                    Саопштење жирија

ПРВА НАГРАДА 

СЛАВИША  ОБРАДОВИЋ, рођен 1965. у Бањалуци.  Студирао грађевину у Загребу и Београду (где је и дипломирао).
Деведесетих година прошлог века награђиван је на конкурсима за кратку причу на једној страници те је  заступљен  у више књига најбољих остварења. Писању прозе и учешћу на књижевним конкурсима се вратио у последње две године.
Књижевне награде:
-конкурс за кратку причу Српског културно-просвјетног друштва „Просвјета“  Шамац 2010. – 2.награда
-конкурс за награду „Миодраг Борисављевић“ Општинсог културног центра Апатин 2011 – ужи избор
-конкурс за кратку причу издавачке куће „Алма“ – Београд, 2011 – 3.награда
-конкурс за кратку причу Српског културно-просвјетног друштва „Просвјета“  Шамац 2011. – 3.награда
Неколико прича је објавио на књижевним интернет-порталима.
До сада нема објављену књигу али ради на томе. Живи  у Приједору.

Првонаграђена прича „Завршни аргументи“ одвија се пред вратима Танатоса, у загрљају смрти. Смрт као искушење, одлука, изазов, инвентар питања свих питања, храброст и кукавичлук, преиспитивање које је час луда мудрост а каткад мудра лудост, или бекство у амбис ништавила, готово као у сну, како закључује приповедач.

Последњи сати у животу једног старца тематски су оквир ове приче стишане нарације, сведеног израза и метафизичке зебње пред лицем смрти. У њен главни приповедни ток сливају се притоке крхке меморије главног јунака, изненадни бљесак Ероса, равнодушност, страх и епифанија.

Времешни Лукас пред обеспокојавајућом рутином одласка у вечна ловишта, пред језовитом индолентношћу савременика проналази у властитом бићу нешто од иначе све тањих људских ресурса: достојанство, пркосни хумор и страст. Тако пред суморном прогнозом последња умире“, али и да слободна воља бира и онда кад се на први поглед више нема шта бирати.

То је прича без готово иједне сувишне речи, стрпљиво и вешто грађена до краја чији нас катарзични расплет, упркос свему, па и смрти, чини заточником једног завидног списатељског умећа.  

Друга награда 

Аутор приче „Чудо у Бресту“ Мирко Јовановић рођен је1985. у Бијелом Пољу. Студент је српског језика и књижевности. Добитник je 1. награде на Конкурсу за најлепшу боемску песму 2010. у организацији ИК „Дерета“ и СО Чукарица. Био је у ужем избору за награду Млади Дис 2011. и финалиста 40. Ратковићевих вечери поезије 2010. Приповетке и песме су му објављене у књизи Виноград ноћни: боемске песме (2010), Рукописима 33 (зборник поезије и кратке прозе младих са простора бивше Југославије), џ Бујању (зборник радова младих општине Стара Пазова), часописима Међај и Дисово пролеће.  На конкурсу Милутин Ускоковић 2010. приповетка „Две смрти“ му је уврштена у шири избор. Један је од оснивача и уредника књижевног часописа ТИТ. Живи у Старој Пазови.

„Тешко је снаћи се у овом свету варљивих знања и лажних чуда, и узалуд тражити смисао свега тога кад се на крају увек испоставља да у нашим причама и нашим животима нема ниједног истинског јунака.“ Пристали или не пристали на овај горки закључак приче „Чудо у Бресту“, не можемо се отети утиску да се њен аутор, изабравши тему моралне мимимикрије у репресивним режимима – и то не било ком или измишљеном, већ у ономе који је овековечен у делима великана светске литературе, поменимо само Сожењицина и Шаламова – морао суочити са проблемом већ испричане приче. Његов јунак, дјадја Артјом, као да је изашао из оне фамозне Кишове „Енциклопедије мртвих“, у којој се документарна грађа о једном животу често ни изблиза не поклапа са његовом друштвеном улогом.

Писац „Чуда у Бресту“ добро је упознат са сликама и приликама, временом и местом радње у које смешта своју причу, дакле епохом постсовјетских траума, тамо негде, на југозападу шумовите Белорусије. Такво окружење у доброј мери одређује судбине његових јунака. Ипак, oва приповетка толико je уверљива у  контексту и поступку да надилази конкретни хронотоп, остављајући код читаоца мучни али уверљиви утисак да невиност жртве често може бити упитна, док је зло у човеку исконско и вечно.

Трећа награда 

Аутор приче „Детаљи“ Милош Јововић рођен је 1982. године у Великој Плани. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду. На књижевном конкурсу „Андра Гавриловић“ похваљена му је и објављена прича „Лето без Марије“; кратке приче објављене су у антологијама „Најкраће приче 2010“ и „Један живот у мање од деветсто знакова“ у издању „Алме“ из Београда.  Причa „Плуралиа тантум“ освојила je Награду „Лаза Лазаревић“ за необјављену приповетку за 2011. годину.

Приповетка „Детаљи“ исприповедана је у веристичком кључу, у атмосфери једне захуктале еротске евокације. Потписује је писац живе и ведре маште, авантуристичког духа и упечатљивог стила. Читалац се у упоредним временским плановима сусреће са наизглед једноставном и хуморно интонираном причом главног јунака, која из странице у страницу, по стилу и намерама, подсећа на брак из формалних интереса Селинџеровг „Ловца у житу“, можда „Блудног сина“ Чарлса Буковског, и наслеђа српске реалистичке приповетке. У таквом приповедачком амлагаму тешко је достићи врхунац ауторске перфекције.  Ипак, реч је о причи која језичком енергијом, ласцивношћу и надгорњавањем са „добрим укусом“ не ретко надомештава драматуршку неравнотежу и олако схваћену емоционалну аритметику.

На самој граници да подлегне прозаичним назорима меког срца и вреле крви, на ивици да друштвену неприлагођеност пермутује у сексуалну осујећеност, јунак приче „Детаљи“ у младалачким јадима остављен је милости домаштавања и случаја. Стога се ова прича може читати и као напор да се „безобразлуком“ имагинације повремено надјача доминација хладне и мукотрпне свакодневице, што је још од Шехерезаде наовамо смисао сваке литерарне намере са добрим исходом.

****************************************************************************************************************

Милутин Ускоковић је најбољи књижевни стваралац кога је Ужице изнедрило пре Првог светског рата и спада у ред најзначајнијих прозних имена српске модерне на почетку двадесетог века.

Рођен је у Ужицу, на Липи, 4. јуна (по старом календару) 1884. године., a трагично окончао  15. октобра 1915. године у Куршумлији. После завршених шест разреда гимназије, колико је имала ужичка Реалка крајем деветнаетог века, Ускоковић је пешке отишао из Ужица у Београд да би наставио школовање.

Примао је државну помоћ и сам се издржавао. Држао је кондиције и радио као практикант у Државној статистици, Општинском физикату и Министарству унутрашњих дела. Сарађивао је са листовима за скроман хонорар и живео животом дошљака који ће касније описати у својим делима.

У Београду је завршио седми и осми разред гимназије и студије права. Три године је провео у Женеви, где је 1910. године одбранио дисертацију из међународног права о царинама и стекао титулу доктора правних наука.

Као и већина људи који кратко живе, Милутин Ускоковић је много и упорно радио. Први литерарни рад објавио је 1901. године. Тада је имао само шеснаест година. За време свог кратког живота, који је трајао само тридесет једну годину, Ускоковић је објавио пет књига: две збирке цртица и песама у прози: „Под животом“ (1905) и „Vitae fragmenta“ (1908), збирку приповедака „Кад руже цветају“ (1911) и два романа: „Дошљаци“ (1919) и „Чедомир Илић“ (1914). У пишчевој заоставштини нађен је нацрт збирке приповедака „Успут“, која је објављена 1978. године. Преводио је са француског и бугарског језика.

По породичном васпитању Ускоковић је био патријархалац, а по образовању европејац. Познавао је француску, немачку и руску књижевност и био, у своје време, модеран писац. Већина његових цртица, кратких прича, песама у прози могла би и данас да се уврсти у савремено стваралаштво, јер, ни по форми ни по садржини, не заостаје иза савремених остварења те врсте.

Ускоковић је припадао групи младих књижевних стваралаца који су на почетку двадесетог века одлучно кидали везу са реалистичком традицијом српске књижевности. Они су уносили нове теме, нова расположења и друкчији однос према животу.

Милутина Ускоковића није интересовала сеоска проблематика, којом је испуњена проза српских писаца претпрошлог века. И у приповеткама и у романима он је писао искључиво о паланачком и градском животу. Теме је налазио у Ужицу и Београду. Приказао је економско пропадање Ужица и брз развој Београда и његово прерастање у модеран град. Писао је о трговцима, чиновницима и новинарима; о ђацима, студентима и кућним помоћницама. Његове слике Ужица и њеове живописне околине спадају у најбоље описе у српској књижевности на почетку двадесетог века. У поређењу са његовим претходницима, Ускоковић је дао ширу, свестранију и уметнички модернију слику Београда, па је, с правом, сматран творцем београдског романа и значајним представником „београдског стила“.

*****************************************************************************************************************

ТРАДИЦИОНАЛНО, У НОВОГОДИШЊЕМ БРОЈУ КЊИЖЕВНОГ ЧАСОПИСА НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ УЖИЦЕ „МЕЂАЈ“ БИЋЕ ОБЈАВЉЕНО УКУПНО ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ ПРИПОВЕДАКА КОЈЕ ЈЕ ЖИРИ ОДАБРАО НА КОНКУРСУ „МИЛУТИН УСКОКОВИЋ“.
Тако ће се између корица наредног „Међаја“ наћи следеће приповетке:

1.  „Завршни аргументи“ – Славиша Обрадовић, Приједор;

2. „Чудо у Бресту“ – Мирко Јовановић, Стара Пазова;

3. „Детаљи“ – Милош Јововић, Београд; 

4. „Име“ – Момчило Бакрач, Врбас;

5. „Човек у фут… пардон! … у шахту“  – Велибор Михић, Београд;

6. „Желудац који није успео да свари истину“ – Душан Мијајловић Адски, Ниш;

7. „Брескве за луду Душу“ –Тања Ђурђевић, Велико Градиште;

8. „Ова ми се земља за ципеле лепи“ – Смиља Марковић, Обреновац;

9. „Мочваре“ – Тања Милутиновић, Београд;

10. „Аста“ – Милан Јовановић, Минхен (Немачка).

*****************************************************************************************************************

Народна библиотека Ужице и часопис Међај традиционално, на додели награда објављују следећи конкурс: 

Двадесети књижевни Конкурс

за награду
МИЛУТИН УСКОКОВИЋ
у 2012. години

Награда Милутин Ускоковић додељује се за најбољу
необјављену савремену приповетку на српском језику

Услови конкурса:

Текст приповетке (до петнаест куцаних страна) послати
у три штампана примерка под шифром на адресу:

Народна библиотека Ужице,
Трг партизана 12, 31000 Ужице,

са назнаком – за Конкурс Милутин Ускоковић.

Приповетке послати поштом најкасније до 31.12.2012. године.
Уз радове приложити решење шифре и то у посебној, запечаћеној коверти.
Један аутор може учествовати највише са три приповетке.
Рукописи се не враћају, а аутори својим учешћем пристају
на штампање приповедака које буду изабране у десет најбољих.
Објављивање приповетки се посебно не хонорарише.
Резултати конкурса биће саопштени почетком марта 2012.године.

Стручни жири ће од приспелих радова најпре изабрати најбољу приповетку,
затим још две приповетке које ће, уз првонаграђену, бити новчано награђене
и још седам приповетки које ће, уз награђене, бити штампане
у посебном зборнику часописа Међај који се објављује на крају године.

Уручење награда обавиће се у Ужицу, марта 2013. године.