ФРИДРИХ ГРИЗЕНДОРФ О СРБИМА

Фридрих Гризендорф, бивши дворски свештеник кога је немачки цар Вилхелм Други послао председнику САД Вилсону да прими 14 тачака његовог програма о самоопредељењу народа био је и врло образован човек. Умро је 1958.године. Пред одлазак у пензију као пастор цркве у Евенсбургу одржао је својим парохијанима ову проповед. 

18.04.2012. извор: СРБИ НА ОКУП, nemanja.de за ФБР приредила Б.Диковић

„Немачки протестантски свештеник о Србима“ Фридрих Грисендорф

Проповед коју је одржао немачки протестантски свештеник Фридрих Грисендорф године 1945. у своме селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника.

Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.

Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари и Мађари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да „ко се не освети – тај се не посвети“, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо ту трагедину и видели нашу децу како мртва пливају каналима, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање напих домова. Међутим, како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црној завили.

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик.

Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, о тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед.

„Парохијски Гласник” орган Српске Православне Црквене општине у Диселдорфу, Бр. 5 из 1980, г.

********************************************************************************************************

Оснабрик, „Офлаг 6 Ц” логор је у којем је у Другом светском рату био затворен цвет војне интелигенције Југословенске краљевске војске, официри који се нису мирили с поразом у Априлском рату. Њих више од 6.000 било је смештено у педесетак барака опасаних бодљикавом жицом уз стражарске торњеве начичкане митраљезима. На сваког заробљеника одређено је четири квадратна метра простора. У једној соби у бараци било је двадесетак официра.

Коњички официр Градимир Милојковић (у средини) са својим колегама официрима 1942. године

Заробљени југословенски официри били су заштићени Женевском конвенцијом, животи им нису непосредно били угрожени, нису морали ни да раде. Свако јутро било је постројавање, старешине барака давали су рапорт дивизијском генералу Милану Љ. Поповићу, он је рапортирао армијском генералу Димитрију Живковићу, а он је у име свих официра предавао рапорт о бројном стању немачком генералу команданту логора.

Били су југословенски краљевски официри ратни заробљеници, али су и у тим условима задржали официрски понос и достојанство професије. И онда је 6. децембра 1944. године британска авијација брутално бомбардовала логор југословенских краљевских официра. Била је ноћ, а заробљеници ни у време тог бомбардовања нису смели да излазе из својих барака јер би немачка посада логора одмах отварала ватру. По логору су падале британске фосфорне бомбе, 116 југословенских официра тада је убијено, шездесетак их било рањено. Немци су касније отпочели с расељавањем логора, колону заробљеника је код Остеркапена опет бомбардовала по дану британска авијација и тада је погинуло још 14 југословенских официра. И коначно крајем рата Британци су ослободили југословенске краљевске официре.

…

„После 65 година од британског бомбардовања логора у Оснабрику је одржана велика комеморација, свету архијерејску литургију служио је владика средњоевропски Константин. Положени су и венци на гробове и спомен-костурнице погинулих официра. Били су ту и представници Војске Србије, војни аташе из Берлина, наши официри на школовању у Немачкој, генерални конзул Србије из Хамбурга. И људи који су највише учинили да се трагичне жртве од пре 65 година не забораве, пре свега госпођа Љеља Слијепчевић и парох цркве у Оснабрику отац Синиша Вујасиновић. У храму Српске православне цркве у Оснабрику био је и бискуп Франц Роде, као и градоначелник Оснабрика, Бурхард Јаспер. Сви годинама долазе овде, а ученици гимназије у Оснабрику раде матурске радове на тему тог логора и његовог бомбардовања.

Нама је требало 65 година.“ (Мирослав Лазански, Политика)