Зашто латиница код србских лекара? Да ли су тако писали пре 140 година?
Ове године Српско лекарско друштво слави 140. година од оснивања на Ђурђевдан. Свака промена у историји није била на боље. Надамо се да ће наши лекари увидети да су им пацијенти људи који разумеју и читају србску ћирилицу! И да ће коначно направити промену на боље! Уосталом, сви лингвисти кажу да је ћирилица најсавршеније писмо за србски језик! Зашто тако не би писали и србски лекари у здравственим установама у Србији?

18.04.2012. извор: ФБ Удружење Ћирилица

ПРЕНОСИМО У ЦЕЛОСТИ ОТВОРЕНО ПИСМО УДРУЖЕЊА ЋИРИЛИЦА ГЛАВНОМ УРЕДНИКУ ЛИСТА „ЛЕКАР“…
Главни уредник листа „Лекар“

госпођа Јелена Јовановић – Симић

Поштована госпођо Јовановић – Симић,

Ја сам Жељко Филиповић, члан удружења „Ћирилица“ Београд повереништво Ниш. У оквиру активности нашег удружења на одбрани ћириличног писма, ја сам дошао на идеју да се обратим мојим пријатељима Србима лекарима који живе и раде у иностранству и да их замолим да нас упознају са праксом коришћења или некоришћења латинског језика у дијагнозама и рецептима које исписују тамошњи лекари. Зашто? Зато што смо се уверили да у последњих шездесетак година после Новосадског „договора“ из 1954. године држава Србија и основне националне институције – САНУ, Матица српска, СПЦ, Вукова задужбина, катедре за српски језик на филолошком и филозофским факултетима, а изнад свега лингвисти – нису на страни ћирилице, и да сви они у хору обмањују српски народ политичком фразом о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ са циљем да се у тишини и уз изнуђену и несвесну сагласност српског народа постигне прави циљ Новосадског „договора“ – искорењивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом.

У обмањивању српског народа предњачи академик Иван Клајн, човек који је јавности отворено рекао да он није за двоазбучје, него за једноазбучје, али на – латиници! Међу свим хорским обмањивачима народа, који су притворни, и желе да га лукаво преведу жедног преко воде, Клајн је бар једини искрен. Он подваљује српском народу да „без латинице не можете писати дијагнозе и рецепте; не можете писати научне формуле у математици, физици и хемији; не можете слати СМС поруке преко мобилних телефона; не можете имати регистарске таблице за кола; не можете радити на рачунарима“ итд. Ја сам таксативно једну по једну раскринкао све ове подвале и то фотографијама доказао. Пошто је у питању један академик, сигурно није у питању „незнање“, него свесно истрајавање на подваљивању, јер он у искорењивању ћирилице и њеном замењивању хрватском латиницом има неки лични материјални интерес.

Ја, који нисам из медицинске струке, одувек сам се питао зашто српски лекари имају потребу да се свом народу и својим пацијентима обраћају на – латинском језику, и увек сам сматрао да су у питању разлози психосоцијалне, а не „стручне или практичне“ природе; разлози које је још Стерија описао у својој „Покондиреној тикви“ кроз Фему. Ја сам прошлог пролећа оперисан, и после  добијања Отпусне листе  и напуштања болнице ја још увек од лекарâ нисам сазнао од чега сам оперисан, јер је дијагноза написана искључиво латинским језиком, и премапотписали су је собни лекар и начелник Хируршког одељења. Част српске медицине је спасла – сестра на пријемном одељењу, која ми је једноставно, српски, лепо и тачно рекла: „Препонска кила“! Све то су вероватно рекли и лекари потписници Отпусне листе, али – шифровано, латински. Зашто? Да ли српски лекари не говоре са својим пацијентима? Да ли они од њих нешто крију? Да ли скривање дијагноза од пацијената доприноси „унапређењу терапијског поступка и повећању изгледа излечења“, или је у питању „Фемин менталитет“?

Од свих Клајнових подвала овде ћемо видети раскринкавање његове подвале да „без латинице не можемо писати дијагнозе и рецепте“. Ја сам већ поставио питање: „Да ли сте у било којој дијагнози или рецепту видели слова Ž, Š, Č, Ć, Đ“? И одговорио: „За латинске дијагнозе и рецепте не треба нам хрватска латиница, него – латинска абецеда“! А баш то је суштина Клајнове подвале – да се под видом „латинских дијагноза“ прошверцује – хрватска латиница као „неизбежност за српски језик“!

Ево шта кажу лекари из Холандије, Америке и Немачке:

ХОЛАНДИЈА:

„Поштовани г. Филиповићу,

Да покушам да Вам одговорим (делимично – само за Холандију). До сада сам чекао јер сам покушавао да преко Скајпа упецам свог  београдског друга и вршњака из Келна, који је тамо био један од водећих хирурга (сада је у пензији). Када га “упецам“, послаћу Вам одговоре о Немачкој.

Сада – Холандија: један од шокова који сам доживео је био да се латински практично уопште не користи. Имао сам доста мука док сам научио називе болести и дијагноза – углавном на народном (холандском) језику, који се увелико користе и у историјама болести. Латински називи – али и они углавном транскрибовани на холандски начин се користе само понекада. У мојој ужој професији (бактериологији/вирусологији), латинско/грчки  се користе – за имена микроогранизама,  из простог разлога што су бактерије и вируси невидљиви голом оку и били неприступачни народној терминологији – али болести изазване њима се ипак пишу народним језиком.

Болесник најчешће нема никакве папире када иде доктору. За 98% људи, први коме иду, је лекар опште праксе (“кућни лекар“), који је у скоро 100% случајева приватник и ради сам, или са још пар колега. Мој – у селу, је самац. Ја, као пацијент никада немам неке папире са собом, а чак ни неку здравствену књижицу – имам само једну картицу која је скоро идентична кредитној. То је све. Ако идем специјалисти – мој лекар (његова секретарица/сестра, или ја сам) заказује телефоном пријем и мимо мене шаље податке о болести. У болници (домови здравља не постоје) се обављају сви прегледи, специјалиста шаље налазе кућном лекару, разговара самном и евентуално ми даје текст са упутствима са објашњењем терапије. Ја немам, не видим, никакве папире, лабораторијске налазе, не добијам никакве рентгентске снимке које около носам, итд. Специјалисти међусобно размењују/шаљу налазе/рентг. снимке електронски и гледају их преко интернета.

Дакле: у Холандији су латинске дијагнозе практично одсутне.

Пацијенти углавном имају „своју“ апотеку, која их познаје. Рецепти се пишу без оног уобичајеног латинског Rp./  S., D.  итд., са именом лека – најчешће не оним комерцијалним, него генеричким (јефтинијим).  За села, (као моје) у којима нема апотеке, апотека сваки пут шаље лекове за „мене“ у праксу кућног лекара, где их ја подижем. У први мах, у апотеци не плаћам ништа, она наплаћује од осигурања, али ја морам да плаћам осигурању првих 320 евра годишње (2012 године) за лекове – а преко тога, све плаћа осигурање. За хроничне болеснике, пише се само једанпут рецепт, апотека издаје лекове за 3 месеца, и прави копију рецепта који важи за даље (док се терапија евентуално не промени). Све легалне апотеке (приватне) имају право да декларишу рачуне осигурањима.

За сада оволико. Немачка следи – када сазнам.

Срдачан поздрав из Холандије.

АМЕРИКА:

9.4.2012.:

Драги господине Филиповићу,

Прво да вам захвалим на неуморном труду „Ћирилице“ на очувању српске културне баштине.

Друго, што се тиче Немачке, то не знам. У Америци, по ономе што сам имао прилике да прочитам, могу Вам рећи, да су пре 50-60 година сви рецепти писани латинским скраћеницама и енглеским мерама. Током 70-их година прошлога века, рецепти почињу да се пишу мешавином латинског и енглеског, као и метричким мерама. Оба система су била предавана у школама медицине и апотекарства.

Тако су, на пример, капљице биле писане као gtts (gottas), дневно је било QD, двапут дневно BID, пре спавања HS, OU за оба ока, итд. На пример, рецепт за очне капљице би изгледао овако:

Instill iiiii gtt OS QID and iii gtts OD HS x 10 days, then stop

што би апотекар прочитао као „ставити 5 капљицa у ЛЕВО око 4 пута дневно и 3 капљице у ДЕСНО око пре спавања за 10 дана и онда престати“.

Иако су бројеви били писани на латинском, обично би се квантитет писао на начин како не би дошло до забуне, тако да је број 5 писан као пет јединица iiiii уместо латинског V. Такође, количине и тежине су писане пола метричким, а пола старим енглеским јединицама мере. Тако су на пример многи рецепти за течности писани у унцама (℥), док су други писани у милилитрима (ml); или у драмима за тежину (ℨ), као и зрнима (gr), како се којем доктору свидело.

Другим речима није било неких изричитих правила. Поред тога, многи су већ 80-их година прошлог века почели да пишу мање више све на метричким мерама, па су писали граме као Gm да би се разликовало од зрна, тo jest gr (grain), на пример: аспирин 80 Gm или аспирин 5 gr. Међутим и поред тога долазило је до знатних грешака при издавању лекова и до многих фаталних случајева.

Количина грешака је натерала медицинску праксу да промени начин писања рецепта, па су медицинске и фармацеутске школе сачиниле стандардни начин писања како би се смањила могућност грешака двојног система. У том процесу су латинске скраћенице избачене и замењене енглеским. Тако да би тај исти рецепт данас изгледао овако:

Instill seven drops in the LEFT eye four times a day and three drops in the RIGHT eye before bedtime for ten days, then stop.

Јапански рецепти су 90-их година прошлог века сви били исписани на јапанском. To je, верујем, и данас пракса. Имам негде примерак јапанског рецепта који сам скенирао, али морам да га потражим.

Шпански рецепти су на шпанском, који није много различит од латинског.

Данас се у медицинским школама не учи латински него енглески, јер је скоро цео научни рад штампан на енглеском. Сећам се да сам једном питао једног америчког колегу да ли је на медицини учио латински, а он ми је пола у шали и пола у збиљи одговорио „Не, учио сам медицину!“

Клајн је један професионални лажов јер му се може, па тако ствара и сопствену (али лажну) стварност да би оправдао самога себе. Познавање латинског нема никакве везе са ћирилицом. Латинске скраћенице се могу убацити и на рецептима писаним ћирилицом, али се исто тако могу писати на српском без латинских скраћеница!

Да лекарима и фармацеутима треба латиница, у то нема сумње, јер је медицинска наука данас штампана на енглеском, па им је потребно знање енглеског, а самим тим и латинске (а не хрватске) азбуке. Међутим, један просечан Србин нити мора да зна енглески да би живео у Србији, нити мора да зна било коју латиницу да би писао матерњим језиком.

Инжењерима треба знање физичких симбола, као што теолозима треба знање старогрчког и старохебрејског језика и писма. Странци који студирају славистику или руски језик морају да знају ћирилицу иако је свакодневно у животу никада не користе. То су потребе специфичних наука а не појединих обичних грађана Србије. За српски језик и више него довољна је само ћирилица.

С поштовањем.

10.4.2012:

Драги господине Филиповићу,

Написали сте „Србима се одсеца здрава нога да би им се уградила (латинска) протеза!“ Духовито, али жалосно. Чињеница је да српски рецепти немају потребе да буду на латинском нити на латиници. Може се сасвим лепо на српском написати шта апотекар треба да уради. Особито ако је извесно да ће пацијент тај рецепт однети у српску апотеку!

Разуме се, српски апотекари и лекари треба да знају латински и латинске скраћенице у случају да неко донесе страни рецепт (ако је то дозвољено у Србији), али и из општег образовања да би могао да прати стручне часописе, итд.

У Америци страни рецепти нису важећи, па је то питање излишно. Па и да се данас рецепти пишу на латинском у Србији, то не значи да треба учити хрватску латиницу у школама, као што нико не учи медицинску хемију сем оних којима је потребна за стручну образовање!

У Јапану се учи основна 26-то словна латиница да би сви знали како се јапанске речи пресловљавају на енглески, који се учи од првог разреда основне школе. Али, за разлику од српског језика, јапанска проза се никада не пише латиницом. Латиница се види у неким рекламама или ако је потребно да би странци умели да изговоре реч или име.

У свакодневном животу, јапански се никада не пише латиницом, нити постоје јапанске књиге писане латиницом. Путокази су на јапанском и енглеском. Бројеви су данас писани као у целом свету, арапским симболима. Пре 100-так година још увек се употребљавао јапански начин писања бројева.

Јован Стерија Поповић још половином XIX века исмејава Србе који иду у Беч и „забораве“ српски за пар година, јер је као било отмено говорити немачки. Можда је у Клајновој глави латински „достојнији“ за рецепте, као да ће неко рутински носити те рецепте у иностранство! Проблем је да Срби себе не поштују. Иначе не би тражили „латинске протезе“.

Поздрав.

ХОЛАНДИЈА 10.4.2012:

Поштовани г. Филиповићу,

Значи – и у Америци, као и у Холандији – народни језик, без латинског (што не значи да лекари током школовања не уче и латинске термине).

Данас сам, најзад, успео да упецам мог пријатеља из Немачке, коме сам поставио исто питање као и Ви мени. Одговор је био буквално исти као мој (за Холандију) – уопште се у међулекарској комуникацији латински језик за дијагнозе не употребљава, него само немачки (писање колегама о пацијенту том и том и шта је код њега нађено).

Толико о медицини“.

Баш бих волео да видим како ће подваљивач Клајн исмејати Американце, Јапанце, Холанђане, Шпанце, Немце… који у медицинској документацији не користе латински језик, и понизити их примером српске „равноправности писама и богатства двоазбучја“!

Жељко Филиповић,
„Ћирилица“ Београд,
Повереништво Ниш.

лекарски извештај у Грчкој