Неколико дана уочи изласка из затвора, сужње ухвати паника. Да ли ће дочекати тај дан, и како ће изгледати слобода. Затворени међу зидовима, најбрже кретање за њих је лет птица иза затворског здања. Плаше се аутомобила, брину како ће прећи улицу… Мени су позната та осећања, зато их и исписујем.

18.04.2012. извор: Таблоид

Милован Бркић

Када на Ђурђевдан падне пошаст која нас је последњу деценију држала утамничене, већина грађана не може ни да замисли како ће дан после избора изгледати живот у Србији. Не могу да претпоставе да дневник на ТВ Бастиљи неће више водити Наташа Лекић, званична супруга Вука Јеремића. Незамисливо им је да ће у наше животе и те-ве кутије доћи нова лица, да нам се неће кезити Ђилас, Шутановац, Пајтић и остала лоповска жгадија.

Боже, питају се још увек живи грађани, да ли ће Тома Николић одржати обећање и сменити вечног слугу свих режима Александра Тијанића, да ли ће податне курвице, настале испод његовог шињела, престати да се појављују, ничим изазване, као водитељке и спикерке које величају мафију која нам је и гаће скинула.
Како ће изгледати дан после Ђурђевдана, заиста је за снове…

Има и страха да нас не изиграју, али и да хоће, СНС и људи око ње нису кадри за таква злодела. А када нам после Ђурђевдана покажу резиденцију бившег председника у Лацковићевој улици, која је подигнута тако што су из куће исељене две сестре-старице и одведене у лудницу, а са пет милиона евра из војног буџета опремљено ово здање, које је уписано као власништво Бориса Тадића, удараће нам крв у лице. И стезаћемо шаке.

А, чинићемо то сваког дана, јер нове власти мораће да нам саопште страшне истине – колико смо опљачкани, и на које све бестидне начине. Мораће и да нам кажу шта нас све очекује, да нас питају да ли пристајемо, и на које државне границе, на које је својим неуставним потписом, и крадом, не питајући никог, пристао бивши председник.

Деловаће нам невероватно када пред суд изведу бившег градоначелника Драгана Ђиласа, умишљеног лудака који себе већ доживљава као историјску личност (није усамљен у томе!), а тужилац сатима почне да излаже његове лоповлуке, наводи бројеве жиро рачуна и списак његових дијагноза.

И док нам тај Ђурђевдан изгледа толико далеко, скоро да га живи дочекати нећемо, а многи и неће, пријатељи, док пишем ове редове, питају се наглас: како ли ће изгледати Драган Бујошевић, досадашњи уредник Политике и те-ве емисије која служи за туширање злодела бивших властодржаца. Коме ће се он удварати, ако не оде у затвор?

Можда ће неколико стотина самоубица одустати од своје намере, због наде да ће Ђурђевдан отворити затворске капије и да ћемо сви, који смо деценију узапћени, моћи на слободу.

А у Србији се дневно убије више од 30 људи! Објављују се имена само оних који то учине јавно. Они који на себе дигну руку у свом стану, или болници, не помињу се чак ни у полицијским депешама.

Неки моји пријатељи се штрецају, замишљају касне вечерње сате на Ђурђевдан, и виде око победника, ослободиоца, јато старих птица грабљивица. Вишеструких повратника, речено затворским језиком. Вишеструких прелетача, који су дрпали и тамо и вамо, сада би опет.

Пријатељи моји доживљавају их као нову затворску стражу, и скоро да вичу да од промена нема ништа. Али, ипак, када их страх прође, схватају да од одлазеће банде нема горих. И да се такви више не могу појавити као наши нови господари.

Дочекаћемо Ђурђевдан. Надам се да нећемо никада изговорити стих – „…мој друже из рода, уби нас слобода…“