На почетку ето пошто ме представи као пјесника, то у ствари и јесам,о гусларству почећу мојом најкраћом пјесмом а не без разлога:

„Да те питам србски роде колико је земља твоја позобала рад слободе жртвеника и хероја, мој Србине знаш ли, реци, колко страда од крвника и колико твоји преци крст носише мученика?

17.04.2012. ФБ белешка Жељко Ђуровић

А с небеса глас доприје србских душа са сабора – Докле сунце земљу грије на то нема одговора…“

Ето, хтео сам у три строфе да кажем и радњу и стање и збивање свога рода а сад би нешто мало, а све везано за гусле:

“Најскупља реч у србском речнику је слобода, а најскупље и најсветије имање у србском земљопису је Косово. Најплеменитије семе је оно из којег проклија косовски божур, а највреднији објекат до данас саграђен је Ћеле-кула код Чегра. Најсветији инструмент код нас Срба су гласовите гусле јаворове.“

Гусле су историска и литерарна читанка србског рода и племена, гусле су генетски код србскога народа, ја причам о србским гуслама јер и своју збирку сам скромно насловио – „Свеукупна истина о нама сабила се у србским гуслама“ притом не браним ником да гусла али ту тапију над њима не бих лако дозволио, да се Србима отима оно што им је кроз историју из светосавску цркву најсветије.

Сада бих се осврнуо такође у корист ове и овакве теме и на тројства која су одређивала и одређују србско трајање и постојање:

Света Тројица нас чини хришћанима, али имамо једно тројство – Светосавска Црква, Србске Гусле и Косово које нас чини Србима Светосавцима. Па није случајно наша безпримјерна епопеја извезена дијамантским словима на крвавом пергаменту окупаном невиним сузама, управо уоброчена у још једно тројство – Предкосовски, Косовски и Покосовски циклус.

Хајде и та географска тројства да само поменем:

Три ријеке Мораве су крвоток земље Шумадије, као што су три ријеке Бистрице дисајни органи моје благородне и плодне Метохије. Срем, Банат и Бачка је тројство које сачињава србско војводство али поштована господо, од тројства до тројства уместо устројства некако стигосмо до растројства, па вољом моћи и пера онима којима закон лежи у топузу а трагови смрде нечовјештвом, и наших репаша и господара проклете им душе што на комаде раздробише царство – разасути смо по Балкану у три србске државе.

Е сад да видимо колико гусле окупљају тај разасути светосавски род:

У србској Спарти Црној Гори, постоје двије – србска и не србска Црна Гора, Дукљански инквизитори србство прогласише за јерес а гуслама бришу презиме. Па су од прилике све гусле подобне, само оне србске неподобне су по гледиштима политичара.

Можда ће неко дати призвук и овој мојој скромној бјеседи политички, међутим политика и истина увјек су се сукобљавале данас немају ни заједничких тачака.

Огледало србско разбијају некадри у њему да се огледну, примјере чојства и јунаштва бацише под ноге, Вуку Дојчевићу не дају да прича, књажеве химне “Онам, Онамо за брда она“ се одричу али су зато снови и синови Новака Килибарде и њему сличних ударили у маните.

Но постоји једна велика брана која ће издржати а то је црногорско-приморска митрополија са високопреосвећеним митрополитом и савез гуслара „Душаново Царство“ сачуваће у Црној Гори.

Република Српска оправдава и име и презиме. Држите се синови јуначки, крвљу сте платили сваки педаљ и алал вам вјера.

Сада бих се кратко осврнуо на Вука и гусле, а тог, како рече један режисер – несрећног интелектуалца који је теглио свој народ у Европу а нити је Европа знала ђе је Вуков народ нити је Вуков народ знао шта је Европа. Међутим на том путашествију тог горостаса и правописног мегданџије како га назива Меша, који је србску реч како рече Матија – из таме усмености у светло писмености, њему су гусле и епска поезија биле и пасош и виза по Европи деветнаестог вјека.

Држао је Вук у лијевој руци те гусле док се руковао са најблиставијим умовима европе. Данас на тим Вуковим гуслама у његовој родној кући више прашине и паучине него струна.

Е та прашина и паучина је наталожена на нашој колективној и националној свијести, и док год гумицом здравог разума не избришемо тај брлог са наше колективне националне и помало успаване свијести, суновратићемо се у амбис моралног слепила, безнађа и заборава.

Сви нормални народи Вукове гусле би конзервирали у најљепшем кристалном стаклу, не као музејски експонат него као фонтану са које је забрујало најблиставије врело наше литературе.

Ја сам Вука Караџића и његову последњу уру са двије строфе испратио:

“Вук у часу самртноме позвао је ћерку Мину окрени ме да још једном видим србску домовину,

прекрсти се са три прста молитву помоз’ Боже застакљени поглед оста на парчету суве коже.“

Оде Вук Караџић пред лице Бога са гуслама, а данас, на Вуковом сабору или нема гусала или су занемарљиво присутне.

Замислите дане Моцарта и Баха без виолине и клавира, замислите Теслине дане уз петролејку и лојаницу или Давинчијеве без “Монализе“ и „Тајне вечере“… само тако ћемо разумјети одсуство са Вуковог сабора.

Ово говорим да допрем бар до ушију, пошто до срца и савјести наших министара задужених за те работе неће, да можда и они ставе мисао у погон.

Да видимо колико смо кадри да сачувамо гусле и да их свету покажемо као свој генетски код.

У задње време провејава и у Америци и у Европи да свим балканским народима гусле подједнако припадају.

Ја подсећам – Срби су мењали веру али се гусле нису турчиле ја их никоме не оспоравам али су нешто почеле ницат и у Хрватској и код бошљака и арнаута њихове лауте.

Ја би само подсетио, изучавају они балкан и Европа и Америка, да је прва плоча снимљена на србском језику на тлу Америке, плоча коју је снимио србски гуслар Петар Перуновић Перун. Прве пчоче снимљење у модерној Европи с почетка двадесетог века су оне златне које је у Берминском студију сними Вућић Танасија. Зна париска Сорбона да је 33-ће године дворски гуслар краља Александра и србски гуслар Илија Вуковић на смотри фолклора европских земаља запјева и завриједио највишу пажњу.

У Срба су гусле тутњеле и прије него је Мухамед прешао из Меке у Медину, на Немањића дворове гусле су гуслале много прије него је Колумбо кренуо за Индију па залутао на овај други пут… али да видимо ми да ли смо убедили себе да су гусле старије од свих нас и да ће нас надживјети. Да гусле не припадају ником лично а да ми сви припадамо њима.

Постоје прегаоци, до душе прилично ријетки који се заиста овим послом баве озбиљно и као гуслари и као председници и као секретари друштава који имају и уредну документацију и архиву, постоје гуслари који су живе књиге и живе читанке гусала јер велики је терет носити име народног гуслара али постоје и они који знају 40 стихова за полуфинале и ако стигну до финала из неке пјесме одабране по свом избору, мислим ти ријетки који су прегаоци своје историје стоје на челу савеза Србских Гуслара да им сви заједно пожелимо много среће и да им помогнемо колико смо кадри јер без гусала не можемо ни корак даље.

Завршићу реченицом Исидоре Секулић којом је она завршила своје казивање о гуслама у Сомбору:

„Па док је је једног гуслара и једних гусала Србство неће пропасти.“