10.04. 2012,

Јуче смо у београдском насељу Ресник имали један пример неког вида расизма. Не обичног народа становника Ресника, јер су уз Србе протесту се придружили и сами Роми, становници тог насеља, већ управо градске власти Београда. Протагонист најновијих немилих сцена, градска власт у Београду, данас је показала још једну своју тамну страну – нетрпељивост према припадницима ромске националности. Међутим, како им манипулација није страна, догађаје у Реснику су покушали да прикажу као излив мржње Срба (који су са правом протествовали) према Ромима, те услед тога добили по ко зна који пут епитет хулигана и преузели ни криви ни дужни сву кривицу.

„Фенси„ насеље Белвил, чији је главни и одговорни и идејни творац и иневститор недодирљиви господин Мишковић, већ неколико година уназад покушава да „нађе“ начин да реши проблем ромског насеља које нарушава углед и „каља слику“ савршеног места за живот. Сигурног и пре свега чистог за новокомпановану богату елиту која представља савршени демократски свет, борце за људска права, углавном мањина, али која у свом окружењу не жели мале Роме са младим мајкама од петнест лета, које просе по комшилуку и живе у картонским кутијама. Да лицемерје тих (не свих али једног дела) становника савршеног насеља Белвил нема границу показује управо овај потез који је данас направио градоначелник Београда, опет спашавајући буџет и чинећи добро дело. Ако се узме у обзир да је класна разлика становника картонског насеља и Белвила огромна и малтене немерљива, испада да градоначелник уместо да реши проблем и пронађе начин да те разлике ублажи, не само када су Роми у питању већ 80% грађана Србије који живе на граници сиромаштва и за које је место као Белвил само мисаона именица, он да га баца под тепих.

На срећу све што се баци под тепих оно иструли и засмрди а прашина се дигне. Па у свом покушају да једном делу, одабраном, оном који има чиме да плати, обезбеди најбоље могуће услове за живот, одлучио је да остали део грађанства због тога испашта. Неко се запитао због чега нису Роме (које иначе толико воле, цене, поштују, бар на речима) повели на Дедиње, или им обезбедили елитне контејнере како би се ови се уклопили у ентеријер Белвила. Или можда градоначелник сматра да су становници Белвила до те мере посебни да морају бити заштићени и на неколико километара визуелног контакта са овом „спорном“ мањином .

Уколико су они посебни, шта је онда са грађанима Ресника? Ако станари Белвила имају право да се пожале градоначелнику да им Роми сметају, зашто становници Ресника немају то исто право?

Зато што је све очигледнији још један вид расизма градских власти. Значи осим што оне (градске власи и градоначелник Ђилас) показују јасну нетрпељивост према Ромима, па их онда шаљу на други крај Београда, они исто тако показују очигледну мржњу и према Србима, који нису бар приближног економског сталежа, и не припадају наводној градској елити. Ослобађајући економски задовољавајућу класу грађана сваке одговорности води се политка која свој бес усмерава на недужан народ, који у демократској држави, каквом желе да представе Србију, нема више ни основна права. Грађани Ресника на улицу нису изашли из некакве обести већ управо из страха за своју децу, спречавања лоповлука, због мира и хигијене. Због тога што имају већ једно насеље, где Роми живе у врло нехигијенским условима. Овим потезом се од насеља Ресник може направити легло болести и прљавштине.

При томе градске власти, протест који је заиста оправдан, својим наопаким деловањем рескирају да претворе у један међуетнички инцидент који је продукт њихове небриге, па и нетрпљељивости према Ромима, али и Србима који нису припадници њиховог естаблишмента. С обзиром да се градоначелник понаша како се понаша није чудо да му се, услед оваквих догађања, спочитава уплив црногоског лобија на креирање политике. Његово понашање делује као да кореспондира са дешавањима из Црне Горе, одакле нам се свакодневно од стране црногорске власти и европеизиране и антисрпске елите (та два процеса као да су детерминисани) шаљу поруке које су набијене неподношљивошћу према свему што има префикс СРБ. Изгледа да би требало да се запитамо да ли смо ми као нација још увек пожељни и у Београду и чији је град Београд?

Полицији очигледно више није битно кога бије, због чега и како, све што се десило у Реснику највише подсећа на сцену из култног филма „три карте за Холивуд“ где Бранислав Лечић у улози командира полиције, односно комунистичког Бога и батине, са балкона довикује и навија на полицију док она бије недужни народ:

„Напред милицијо, напред! Овај народ је непријатељ своје државе, овај народ је на све пљуно и свега се одреко! То милицијо моја, сатри са земљом. Рокај, гази, хапси, никога не штеди, све је то иста банда! Нама не треба овакав народ, ми ћемо створити други народ, прави, бољи, лепши народ! Ми ћемо бити народ, ми, народна милиција. То милицијо моја, то гвоздена песницо комунизма!“

Међутим, нажалост ово је реалност и 21. први век у коме у Србији још увек влада комунизам на челу са црногорским лобијем који управља полицијом челичном песницом демократије, док стварно пребија недужни и незаштићени народ. Очигледно је и то да се Ђилас не брине о томе да ли ће изгубити који глас на изборима и које су жеље и потребе обичног становништва, обичних и незаштићених Срба (али и Рома) који ће сасвим могуће је убрзо бити замењени неким новим, подобним народом .