Савремена Русија полако ишчезава како излазимо из Москве. Уместо саобраћајних гужви и смога, тржних центара и билборда изниклих у оквиру привредног раста последњих година, наилазимо на сива предграђа и оронуле фабрике из совјетског доба.

Затим долазе густе борове и брезове шуме, прошаране ливадама и старинским селима у којима има само брвнара. Ту и тамо на хоризонту угледате понеки јарко обојени црквени звоник и куполу која се пресијава на блиставом пролећном сунцу. Зашли смо у глубинку, „дубоку“ Русију, коју обожавају многи словенофили, руски уметници и изгнаници. Запутили смо се право у њено срце.

Наше одредиште је Муром, један од најстаријих руских градова. Развучен на седам брда дуж леве обале реке Ока, град Муром је у средњем веку био стражарски пункт на источном ободу древне Русије, пре него што се царство проширило, а Муром се полако претворио у провинцијско место пуно манастира, сећања и митова. У совјетско доба, та сећања су потискивана. Покушај да се поновно успоставе везе са сопственом прошлошћу битна је одлика данашње Русије. Овде припада и део моје личне прошлости.

Пре четири века, једна побожна млада жена стигла је овамо као супруга „имућног човека из добре куће“. Упркос мукотрпном животу – муж јој је често одлазио у ратове, родила је 13 деце од којих је 8 умрло, усред мучног историјског периода разарања и пљачки, глади и болештина – Јулијана Осорин остала је непоколебљива у својој вери и самилости према другима. После њене смрти 1604. године, Руска православна црква ју је канонизовала као свету Јулијану Лазаревску, по селу Лазареву недалеко од Мурома, у којем је живела. Њена канонизација требало је да покаже успаниченом, очајном народу да светост може да се достигне и код куће, у породици, а не само бекством у манастир. Моја мајка је њен директан потомак и имењакиња, њено име је Јулијана Осоринова.

Већ сам раније био у Мурому, у марту 1992. године, у време кад је Русија излазила из још једног мучног историјског периода. Лед на реци Ока се топио и све је имало призвук неког новог почетка. Својевремено, крајем осамдесетих, последње године постојања совјетске државе провео сам у Москви као шеф дописништва Њујорк тајмса. Зато сам се 1992. године вратио да бих извештавао о пропасти комунизма и стварању нове Русије.

Био је то период хаоса и опште конфузије, али и великих нада – очекивала се демократија, економска слобода, и можда изнад свега духовна обнова. Руска православна црква се на све стране дизала из пепела совјетске епохе, милиони Руса су хитали да буду крштени. Већина њих је имала само нејасну представу о верском значају свете тајне крштења, али је жарко желела да поврати свој идентитет из прошлости коју су комунисти читавих 75 година здушно покушавали да избришу.

Хиљаде урушених цркава – међу којима и оне које су Совјети користили као складишта, фабричке погоне или амбаре – обнављане су и враћана им је првобитна функција и пређашњи сјај. Монументални храм Христа Спаситеља, уништен по Стаљиновом наређењу 1931. године, поново је изникао на обали реке Москве. Верници који су у совјетско доба били у илегали сада су изашли у јавност и жустро почели да успостављају парохије, оснивају црквена сиротишта, прихватилишта и школе. Хиљаде мушкараца бивало је рукоположено за свештенике – а на хиљаде других, мушкараца и жена, одлазило је у манастире опредељујући се за монашки живот. Сви они су жудели за обновом вере као водиље.

Православна црква је скоро хиљаду година својим величанственим литургијама и иконографијом чинила саставни део руског идентитета и историје. И ја се приватно у великој мери осећам као Рус, па ме је искрено дирнула чињеница да се вера мојих предака опет оживљава. Истовремено, као новинар са Запада, питао сам се куда води то урањање у прошлост која је у народу често била идеализована и не баш у потпуности схваћена. Да ли ће православна црква постати моћна реформска сила која Кремљу у очи говори истину? Или ће наставити своју улогу из протеклих векова царске власти, као декор и средство једне ауторитарне државе.

Аутор: Серж Шмеман
_____________
Извор: Русија.рс