10.04.2012. СРБИ НА ОКУП

Нова опасност по душе студената Богословског факултета у Београду, будућих свештеника и делатника у нашој Цркви, а самим тиме, и опасност по душе верника СПЦ, које ће после бити изложене дејству штетних последица овога, је учење новог професора по позиву на нашем (или њиховом) Богословском факултету. Реч је Др Петру Јевремовићу, клиничком психологу, и професору на Философском факултету у Београду. Да би имали увид у ово што говорим, прочитајте интервју са професором, који је објављен у „Православљу“ пре неколико месеци.

Још једно учење које ће да разбија исправну веру, и да збуњује младе душе, које су тек закорачиле у теологију, а многе и уопште у живот Православне вере, и у Православну Цркву.

Проблематичан је однос према Светим Оцима, фаворизује се неки либерални однос, практично протестантски, где сваки верник може да буде, и да себе осећа, као да је изнад Светих Отаца, па не треба, по речима тог професора, да прихвата све што су Свети Оци рекли, него да их држи као неке пријатеље , које може да критикује и сл. То није Православни однос према Светом Предању и према Светитељима Божијим, који су Духом Светим писали своје списе. Они су се смањили, да Христос у њима расте, нису проповедали егзибиције свога мозга, него су преносили Духоносну науку, за коју су страдали, коју су потврђивали својим благодатним животом, подвизима, својом вером. Он тврди да не треба да гледамо Свете Оце као неко фиксно знање, којем се трeба вратити, него као саговорнике, који су оставили много недомишљеног. Ово може да тврди само човек који не верује Православно, и чији ум није Охристовљен, који не дише молитвеним Духом,

и који сецира нашу Православну веру хладним и рационалним умом Западног човека, за кога нема ауторитета над њим, него је он себе поставио као мерило. Када би анализирали све редом што је у интервјуу изнето, требало би пуно простора, јер ту скоро да нема шта није спорно, с Православне тачке гледишта.

На пример, говори „о опсесивној потреби монаха да уреде свој живот“, окарактерише монахе уопште као секташе и сл. Ово је један потпуно нездрав приступ духовном животу, и крајње клеветан, и сведочи о некоме ко нема уопште опит Црквеног живота. Монаштво уређује свој живот да би му дух био слободан за духовно делање, а професор посматра као либерални човек

са Запада, који није Православан, и који не имајући у себи Духа Светога, суди о другима погрешно на основу свог незнања. Да би човек био професор Теолошког факултета треба пре свега да верује Православно, и да има елементарно образовање из Православне духовности и о Православном животу. Он, такође, негира да је душа по себи религиозна, каже „да ми по рођењу нисмо чак ни људска бића“, и то треба да слушају будући свештеници, који ће да раде са народом. За овог човека Бог је фикција, он каже да не треба веровати да се Бог брине о нама у свакодневним стварима, и пуно тога отровног каже, чиме може да убије веру студената. Он говори о, цитирам: „пакости људске слободе“. За њега је дар слободе- пакост….И да не набрајам, пошто је текст на 4 странице, а сав је у оваквим погрешним учењима. Ко прима овакве људе на наш Богословски факултет, коме је стало да уништи исправну веру у Срба? Ко хоће да упропаштава генерације и генерације студената теологије, а преко њих и све оне којима они преносе погрешно, јеретичко учење, које клевеће и Бога, и Цркву, и духовни живот, и Свето Предање?

Коста Ћирић