Остоја СИМЕТИЋ: Сине Пеђа, немој нас више бранити

Неко лали у кафани опали шамарчину, а овај му запрети одмаздом свога сина Мите. Коначно, дође и млади Димитрије, па грмну на силеџију: „Јеси ли ти ошамарио мога бабу?“, „Јесам“ одговара овај, а Мита ће: „Е, ај још једном, ако смеш!“, ПЉАС! „Ај још једном!“ Пљас! „Још једном“, „Још једном“, „Још једном“… Пљас! Пљас! Пљас!

Изударан лала завапи: „Сине Мито, немој ме више бранити!“

Сличну одбрану пружио је Србима, цењени историчар, својевремено шампион знамените „Квискотеке“, др Предраг Марковић у Дневнику 2 РТС-а, 6. априла 2012. Упитан да прокоментарише сарајевску верзију почетка грађанског рата у Босни, рекао је да није добро политику једне земље (БиХ) сводити на мржњу према Србима, јер нису све жртве на само једној страни, нити су сви злочинци из само једног народа, те да би, на пример, било катастрофално када би Пољска сву своју политику исцрпљивала у грађењу мржње према Немцима, због стравичних злочина почињених над пољским грађанима у немачкој агресији.

Сама реченица, на први поглед, није уопште спорна. Никад све жртве ни сви џелати нису само једне нације, а помирење је увек благотворно, док мржња ником не користи. Ипак, иако верујући да то није била намера доктора Марковића, уз могућност да су изјаву истргли из контекста службеници ђаковачког дилетанта, примећујем катастрофалан одабир аналогије са Немцима и Пољацима.

Немци су неспорно били агресори, а Пољаци браниоци и жртве. Нацисти су, ван сваке сумње, извршили нечувено дивљачке злочине, а Пољаци морају да са болним сећањем на исте живе, не заснивајући сваку идеју и политику на мржњи према Швабама.

Баш зато, поређењу са сукобом на територији БиХ нема ни најмање места. Нити су Срби агресори, нити су Муслимани жртве. Појединачних жртава и злочина било је на обема странама, али рат није изазвао српски народ нити српска држава. Рат су почели бандити из Зелених беретки убиством српског свата на Башчаршији. Срби рат нису желели, јер им је циљ био опстанак СФРЈ, а томе рат није био потребан. Рат је хтео Алија, да би Босну учинио независном државом с муслиманском доминацијом.

Увек морамо јасно и гласно говорити да Срби нису почели рат, да нису агресори, да нису највећи злочинци и да нису починили геноцид. Сваки пут се, непоколебљиво мора рећи да су агресори они који су починили злочин против мира, дакле босански Муслимани и Туђманови Хрвати, а да су Срби увек били они који су желели да их оставе на миру, како су и до тада живели. Не сме бити покушаја да се регионално помиритељски ником не замеримо, интерпретирајући догађаје из деведесетих. Сталном дефанзивом, наши научници, новинари и политичари, као свој максимални циљ постављају тезу да је било и злочина према Србима, али не доводе у питање непријатељску пропаганду о српској кривици за почетак рата. Тако саучествују у оптуживању и љагању српског народа.