Исламски екстремизам и Европска истраживања

Косово и Метохиjа jе региjа са огромном историском и цивилизационом важности, нарочито у погледу отпора ширењу исламизма у Европу.

Рат у Босни и Херцеговини, закључен Деjтонским уговором, такође претставља покушаj да се осигура продор исламизма на Балкан и да повеже већи броj држава и региjа са муслиманским становништвом и исламом као религиjом већине. Део тог процеса обухвата дугорочне покушаjе албанског руководства да образуjу „Велику Албаниjу”, коjу садрже данашња Република Албаниjа, Косово и Метохиjа, као и делови Македониjе, Црне горе и Грчке. Последице штраjкова коjе су оргазовали Албанци и универзитетски студенти на Косову и Метохиjи 1988 и 1989, поjачали су наступе насиља са трагичним последицама, присилили Српску владу ду предузме енергичне мере да би потисла антивладине и терористичке активности и успоставила нормалне животне услове у том делу Републике. Зато су на почетку деведесетих, терористичке групе и њихови руководиоци усвоjили нову стратегиjу коjа се поjачала 1996 и 1997. Њу су карактерисали напади коjи су били усмерени на владине установе, Србе, Црногорце и оне Албанце коjи су одлучили да помогну jачање легалне и легитимне власти Србиjе и Jугославиjе. Само за пар месеци краjем 1997 и почетком 1998, активност терориста на Косову и Метохиjи jе проузроковала смрт више од 70 грађана и чланова српске милициjе и jугословенске воjске. Оваква ескалациjа насиља била jе резултат темељних припрема сецесиониста у Албаниjи и Босни и Херцеговини и подршке различитих муслиманских држава, нарочито Ирана и његових исламских екстремистичких милитантних установа и организациjа.

Пораст иранског утицаjа

Нарочито поjачавање иранске активности у Албаниjи и на Косову и Метохиjи jе регистровано после састанка исламских држава, коjи jе одржан у Џеди 1994 и састанка групе Д-8 исламских држава, коjи jе одржан у Истанбулу 1996. Донета jе одлука да се помогне „браћи на Балкану” свим расположивим средствима, укључуjући и воjну помоћ. Очигледно, „сва расположива средства” обухватала су и „свете ратнике” — муџахедине и остале терористе.

Балканско полуострво jе изабрано за базу организованог ширења ислама у Европи. У исто време Италиjа jе изабрана као базна држава за командне и управне центре и централе у служби управљања исламским екстремистичким снагама и фондовима.

Према енглеским аналитичарима, коjи су упознати са тим проблемима, мало jе вероватно да ће Међународна заjедница понудити одлучну подршку легалним властима СФJ, jер се она не осећа угрожена. То ће фаворизовати исламске екстремисте и допустити им да делуjу неометано и учврстити њихово држање према плану за успостављање широко разгранате и отпорне терористичке организациjе са утврђењима у насељеним местима са муслиманским становништвом. Имаjући то на уму, албанска сецесионистичка мрежа jе лансирала ефикасну пропагандну психолошку кампању на Западу с намером да добиjе подршку или макар симпатиjе пре њихове главне офанзиве коjа се припремала под изговором стварања независних муслиманских држава коjе ће деловати као „заштитни зид” против тероризма у Европи. Отуда, ниjе било изненађење да jе Претседник САД толерисао њихове сецесионистичке аспирациjе. За разлику од енглеске владе, коjу jе тада предводио Џон Меjџор, коjа jе покушала да пригуши агресивниjе аспекте политике САД у погледу бивше Jугославиjе и за време грађанског рата у Босни и Херцеговини, нова влада, коjу jе предводи Тони Блер, jе дала безусловну подршку Клинтоновоj Администрациjи. Зато, нико не треба да очекуjе да ће енглеска влада обезбедити неко битно одобрење Србиjи и Савезноj Републици Jугославиjи да настави са своjом политиком што се тиче Косова и Метохиjе. Обезбеђење независности за албанску мањину на Косову и Метохиjи jе важан циљ балканске политике Клинтонове Администрациjе, jер то захтеваjу интереси САД да одржава физичко присуство у Европи и кроз НАТО и независно — са трупама стационираним у савезничким балканским државама, коjима САД даjе богату подршку, и да директно и индиректно, управља Балканом користећи те савезнике.

Ескалациjа тероризма на Косову и Метохиjи у 1997 и 1998, означава почетак нове фазе дугорочног плана коjи jе Техеран припремио за Балкан. То обухвата моћне припреме за подстрекавање неприjатељства и расађивање екстремне исламске идеологиjе у региону. Од пролећа ’97 jе уочен пораст интереса Техерана за Балкан и Апенине. Вероватно због пораста напетости између Ирана и западних држава после истраге над иранским грађанима у Немачкоj, коjи су оптужени за шпиjунажу у корист Ирана. Развоj у Босни и Херцеговина принудио jе иранску администрациjу и Алиjу Изетбеговиша да одржаваjу релативно низак ниво односа, с намером да избегну да присиле Европу да потпуно усклади политику са САД у конфронтациjи са Ираном, jер би то створило тешкоће у остварењу циљева, коjе су поставила руководства исламских екстремистичких установа. Све то jе повећавало важности Апенинско-балканског региона за Техеран и његов интерес за Албаниjу и Албанце на Косову и Метохиjи, као и њихове савезнике. То обjашњава упорност Техерана у проналажењу и оснивању утврђења у том делу Европе.

Прва демонстрациjа важности Апенинског и Балканског геополитичког региона и еластичности локалних исламских утврђења у ангажовању, припреми и извршењу терористичких операциjа, био jе покушаj атентата на Папу Jована Павла II у пролеће 1997 у Сараjеву. Важно jе да jе (иако jе та намера пропала), операциjа била планирана у време када „умни центар” иранске обавештаjне службе у Милану (Италиjа) ниjе био jош потпуно оперативан. То значи да он ниjе могао да обезбеди обавештаjну и логистичку подршку за ту операциjу. Другим речима, атентат jе организован и извршен само помоћу „локалних” снага и средстава, уз помоћ дате подручне оперативе. Треба истаћи да су припреме обухватиле различите сегменте Обавештаjног одељења иранског Министарства Иностраних Послова, дате елементе од стране иранских снага за специjалне задатке „Ал Људс”, у служби за организовање и извршење терористичких напада у иностранству, у деловима специjалних jединица за унутрашњу безбедност и неке чланове терористичке логистичке базе у Сараjеву. Планирање и извршење операциjе jе координирао Меџид Шахрам, ирански терористички инструктор, познат специjализованим установама у различитим западним државама.

Ангажоване снаге за извршење атентата, су идентификоване као „блиске проиранском Хесболаху”. Екипа jе обухватала групу самоубица од 18 терориста из Турске, муслиманске Босне и Ирана. Захваљуjући недовољноj координациjи између различитих подгрупа и оскудним снагама подршке, атентат jе пропао. Операциjе коjе jе спровео ИНТЕРПОЛ, милициjа и специjалне службе у западним државама, откриле су неколико исламистичких терористичких група коjе су оперисале у Европи, и биле повезане са Иранском Таjном Службом коjа обезбеђуjе задатке, инструкторе и логистичку подршку. Међутим, упркос чињеници да jе план атентата затаjио, ова терористичка структура — потпомогнута од Ирана — jе показала своjу упорност и ефикасност, jер су терористи нашли пута и начина да избегну хапшење.

Краjем септембра 1997, Техеранска терористичка организациjа jе била спремна да понови атентат на Папу. Група од око 20 терориста из различитих држава jе послата у Болоњу (Италиjа). Међутим, само пар сати пре атентата, Италиjанске Безбедносне Снаге су откриле и ухапсиле 14 чланова те групе.

Друга успешна антитерористичка операциjа — намера се не односи на таj инцидент — jе она коjу су извеле jединице СФОР-а у Фоjници (Босна) 1996. Откривена jе Терористичка база, заплењено jе оружjе и опрема за специjалне задатке, као и већа количина експлозива и нека документациjа. Откривено jе да терористички огранак у Босни и Херцеговини предводи Али Резах Баjата. Његове директиве су обухватале — између других ствари — организовање терористичких активности у СР Jугославиjи. Због прекршаjа безбедности и оскудних резултата у организовању терористичких операциjа у Jугославиjи, Али Резах Баjата jе опозван од Техерана, а убрзо после отпуштен са свог положаjа координатора за Босну и Херцеговину.

Краjем 1997, ирански дипломата Махмуд Нурани jе именован за вођу иранског обавештаjног центра у Риму. Имао jе искуство из Либана и успех jе у осамдесетим да успостави проиранску екстремистичку исламску организациjу „Хесболах” у Беjруту. Тамо се специjализовао у бомбашким нападима и киднаповању талаца, што jе била корисна база за извршавање терористичких активности на Балкану и широм Европе. У исто време, служба Министра за Обавештаjне Послове jе дата Курбан Али Наjеф Абадиjу, блиском приjатељу Аjатолаха Хамнеиjа. Његов наjважниjи задатак, на коjем jе био ангажован пошто jе преузео службу, jе управљање и надзор иранске обавештаjне и терористичке активности у Албаниjи. Та држава, заjедно са Косовом и Метохиjом, требала jе да се користи као одскочна даска за учвршћење „Муслиманске Трансверзале” (такође зване „Зелене Трансверзале”) до Босне и ако jе могуће даље у Европи. иранска инфраструктура у Албаниjи jе показала извесни ниво ефикасности, макар у последње време, првенствено зато што jе jе заснована на принципу „бесе” (или омерта), коjа jе дубоко укорењена у албанском друштву од пре памтивека, веома слично италиjанскоj мафиjи. чињенице су показале да су општи услови за поновно исламско осваjање Албаниjе били веома повољни. 1997 Албаниjа jе ушла у дизинтеграциону фазу, коjа jе кулминирала марта исте године. Тирани jе безнадежно била потребна помоћ, без обзира на њен извор, а већина народа jе била усмерена искључиво на голо преживљавање, па се окренуло на пљачку, тероризам, шверцовање дроге, криjумчарење оружjа, киднаповање и бело робље. Све ове криминалне активности олакшале су стварање терористичких организациjа и оjачање терористичких мрежа. ирански обавештаjни кругови су оценили да jе Албаниjа „сазрела” и да може да прихвати увођење екстремистичког исламизма, коjи би се увео у два нивоа, према плану Техерана. Jавно, Иран и његови исламски партенери су уградили исцрпну финансиску подршку у систем, почев од банака и финансиских установа до економиjе, укључуjући и броjне хуманитарне организациjе, коjе су понудиле све врсте социjалних служби и помоћ за сиромашне и „повређене”. Таjно, jе створена широка мрежа да успостави обавештаjно-оперативну базу намењену да покриjе читаву Европу, идући првенствено кроз Балкан и Италиjу.

Подстицање Албанаца

Постоjе jасне индикациjе важности „Подстицања Албанаца” тj. иранског продора у Албаниjу. Састанак иранског Врховног Економског Савета на почетку 1998, бавио се искључиво ситуациjом у Албаниjи. На састанку jе учествовао, заjедно са другим утицаjним званичницима Подпредседник Савета Безавах Наваби, нови опуномоћеник за координациjу jавних социjално-економских подстицаjа у Албаниjи, гувернер иранске Централне Банке, Мохсен Нурбакан, као и главне фигуре релевантних иранских установа и министара. Надаље, Наваби jе давао упутства за координациjу послова и активности иранских обавештаjних структура. Он jе сугерисао да се зацрта дугорочни план коjи jе требао да лансира потпомогање три иранска дугорочна циља у Албаниjи:

1. Образовање комерциjалне оперативне базе близу „срца Европе” (Немачка, Француска, Италиjа, Бенелукс, Шваjцарска).
2. Учвршћивање стратегиске трансверзале према Сараjеву и Тирани, повезане са поjачаним субверсивним исламским политичким присуством.
3. Организовање побољшане поште за иранску Обавештаjну службу, коjа би jоj омогућила да извршава операциjе и изводи задатке у вези са продором у Италиjу, Аустриjу, Грчку и даље на европски континент.

Остварење планова Техерана jе већ почело. Оперишући кроз иранске полузваничне организациjе и фондациjе, иранска Обавештаjна Служба jе остварила контакте са броjним исламским и иранским трговачким компаниjама и пословним људима у већим албанским градовима и успоставила канале за прављење и финансирање нових претставничких служби. У међувремену, Техеран jе урадио широке кораке да учврсти економску подршку и оjача односе са Албаниjом кроз арапско-исламске банкарске установе. То jе био скоро jедини извор за унос чврсте валуте у Албаниjу, и постављаjући привржене особе на сам врх финансиске олигархиjе, Техеран jе трансформисао већину локалних банака и финансиске установе гарантуjући неометано и траjно иранско присуство и продор у све сегменте албанског друштва. Ове банке имаjу утврђене званичне односе са неколико иранских банака и тиме су потпуно легалализовале иранско присуство у свим сферама финансиjа. То jе резултирало у потпуном прихватању иранског присуства као нормалног и чак пожељног у овоj ситуациjи. Мохсен Нурбакан jе дао упутства тим банкама да инвестираjу у Албаниjу без обзира од сиромашан профит и ризичне пословне чињенице. Званичници иранских финансиских обавештаjаца су размештени у свим Техеранским установама у Албаниjи и блиско садеjствуjу са оперативцима Министарства обавештаjних послова у погледу финансирања кампова за обуку терориста, куповину оружjа и воjне опреме, „прање новца” и у другим активностима.

Заjедно са тим покушаjима, иранска обавештаjна служба поjачава своjе активности са организованим криминалом и у Албаниjи и у иностранству. Од почетка 90-их година, ирански обавештаjци користе луке у Албаниjи за шверцовање оружjа и лекова у Босну и Херцеговину, „прање новца” и криjумчарење дроге са Блиског истока за италиjанску мафиjу и друге илегалне активности. Све веће операциjе иду кроз албанску луку Дурако, док се мање, а деликатниjе пошиљке усмераваjу у луку Севини (северно од Дурака). Међутим, од средине 1997, Албаниjа jе постала центар и основна транзитна тачка за криjумчарење оружjа, чиjи репови воде до Босне и Херцеговине, за караване дроге, коjи иду са Блиског истока и из Колумбиjе до „срца Европе” и прање новца из Русиjе у ЕУ. Италиjанска мафиjа претставља важну снагу и драгоценог савезника за иранске обавештаjце. Географска блискост између Албаниjе и jужне Италиjе подстичу опасне односе између мафиjашких канала на Италиjанском jугу и албанских шверцера, коjи понекад користе и неке делове црногорске териториjе за преношење пошиљки до Западне Европе. Заjедничке координате иностраних криминалних група, коjе су постале jош активниjе у Албаниjи, су — организовани гангстери, шверцери дроге, чланови терористичких група и организациjе са Косова и Метохиjе као и са Блиског истока, Авганистана, Пакистана, Ирана, Сириjе, Либана и Турске.

На Италиjанскоj страни Jадрана, напуљска мафиjа има своjе дефинисане интересе у управљању комуникационом везом Тирана-Бриндизи. Она jе трансформисала луке дуж jужне обале Италиjе у прихватне центре за илегалан улазак у државу, па отуда и у европску Униjу. Наjактивниjи су они мафиjашки огранци коjи су ангажовани на оружjу и шверцовању дроге, „белом робљу” и прању „прљавог” новца. Уз све то, брзо се ширило криjумчарење илегалних страних држављана; таj криминални феномен широко користе ирански обавештаjци да инфилтрираjу агенте и терористе у све европске државе.

Уз све то, Иранци су поjачали своjе покушаjе да оснуjу и активираjу кампове за обуку терориста коjи су намењени да делуjу на Косову и Метохиjи и западно-европским државама. У том они садеjствуjу са другим државама коjе подржаваjу екстремни исламски тероризам. Регрутациjа jе првенствено усмерена на осиромашени социjални слоj у Албаниjи. До сада, заjедно са банкама, Иранци су образовали броjне фондациjе коjе су ангажоване у активностима хуманитарне помоћи.

Наjважниjа „конструкциjа” у систему jе установа Свети Рат — Џихад, коjи jе уведен у Албаниjу на смишљен и скоро неприметан начин. Организациjа „Исламски Џихад” делуjе у Албаниjи као високо подстицаjна структура са веома великим фондовима. Она jе ангажован у развоjу малих предузећа, изградњи мањих фабрика и отварање послова у урбаним и другим осиромашеним регионима. Захваљуjући комуналним проjектима и финансиским активностима „Исламски Џихад” (такође знана и као „Џихад Конструкциjе”) jе постала важан инструмент, коjи користе Иранци да придобиjу симпатиjе народа и стекну популарност и поштовање у друштву. Оваj тип социjалног окружења ствара повољне услове за регрутовање особа и захтевање активне подршке од установа, било да су то лучне власти, фабрике, други инфраструктурни обjекти или чисто финансиске установе.

Интересантно jе да су, кључне производне исламске асоциjациjе што су „Ал Хармаjун” и „Ал Мувафак” усмерене на регрутовање следбеника ислама какав проповедаjу Иранци — без обзира на њихову шиитску ориентациjу — и претстављаjу други инструмент за ширење иранског утицаjа. Ослањаjући се на огромне донациjе и субвенциjе држава из Залива и на могућност осугурања добро плаћених послова у тим државама, ове организациjе се обично користе да регрутуjу и увежбаjу албанске муџахедине. Њихови методи регрутациjе су испитани и побољшани у Авганистану и Босни и Херцеговиниа.

Помоћу исламских образовних установа и проjеката за развоj руралних заjедница као фронта, Иран и његови арапски савезници су образовали кампове за обуку у удаљеним и неприступачним зонама Албаниjе. Да би ове кампове учинио оперативним, Техеран jе убацио броjне групе Арапа и албанских муџахедина из Босне, где су се они борили у jединицама муслиманске воjске. После кратког застоjа у кориштењу кампова, специjални тимови — састављени од ветерана-муџахедина или свеже обучених Албанаца — су послати на задатке у иностранству. Многи су послати на Косово и Метохиjу директно или преко Македониjе. Наjбоље особље jе послато у Западну Европу, да позираjу као избеглице, а шверцовали су се лађама у Италиjу, Француску и Шпаниjу. Блиске односе албанске, иранске и Италиjанске мафиjе су засновали ирански обавештаjци ради криjумчарења оружjа, дроге, фалсификовања докумената и новца, али и за криjумчарење иранских агената у западне државе, преко Италиjе.

До краjа 1997, Техеран jе потпомогао обуку и припреме „ОВК” као и пренос оружjа и специалиста кроз Албаниjу. Почетком 1998, ове активности су поjачане. Интересантно jе да су, примарни циљеви — стварање платформе за ширење ислама — проширени, тако да су обухватили стварање осовине Тирана-Сараjево. И поред свега ескалациjа Џихада jе остао примарни циљ Техерана.

У jесен 1997, врховно руководство у Техерану jе одлучило да почне испорука велике количине оружjа и воjне опреме таjноj албанскоj организациjи на Косову и Метохиjи. Хамнеиjеве инструкциjе су биле да се та помоћ користи само за добиjање независности Косова и Метохиjе и проглашење независне „Републике Косово”. Та иранска одлука jе била део политике, коjа се користила док Техеран ниjе ограничио директно финансирање активности у СР Jугославиjи, за стварања просветних установа и образовних проjеката сепаратистичких група, коjе су засноване на фундаменталистичкоj исламскоj идеологиjи. Jедина намена тог потеза jе била потпуна индоктринациjа маса и стварање широке подршке са слепим поверењем у идеjе коjе долазе са извора у Техерану. Финансирање терористичких и других активности jе ограничено на припреме и подршку ван Jугославиjе — у Босни и Херцеговини, Албаниjиа, Ирану, Авганистану, Пакистану и другде.

Међутим, издати су налози да се уклоне те разлике: инструкциjе Техерана обухватале су квалитне промене у иранском укључивању на Косово и Метохиjу. На почетку 1997, ирански обавештаjци су издали задатак да се сецесионистима на Косову достави прва испорука ручних граната, митраљеза, аутоматских пушака, опреме за ноћно осматрање и комуникациона опрема из њихових складишта у Албаниjи. Док су очекивали инструкциjе из Техерана, изведене су обимне припреме у Албаниjи, а Иранци су чак обећали Албанцима и командантима „ОВК” да ће им организовати воjну обуку у камповима Специjалних Jединица Револуционарне Гарде у Ирану. Међутим, илегалне испоруке оружjа су настављене, указуjући да Техеран планира и да створи воjну операциону зону на Косову и Метохиjи и да заговара Џихад.

У планирању нивоа притиска за „ОВК”, Техеран jе користио процене из времена припрема 1990 године за следбенике Ибрахима Ругове, руководиоца Демократске Алиjансе на Косову, — као и реакциjе на захтеве за оружане операциjе на Косову и Метохиjи. Пораст иранског укључивања у Албаниjи и на Косову и Метохиjи имао jе директног утицаjа на оперативу структуру и организациjу „ОВК”, па су почетком 1998 плански пуштене гласине да jе почео „ослободилачки рат”, приметним броjем терористичких напада на полициjске станице, установе српске Владе и инсталациjе Jугословенске воjске на Косову и Метохиjи.

Догађаjи су узели такав курс, да се централни положаj „ОВК” не сме се занемарити. У ствари, подршком Техерана наjрадикалниjи елементи у покрету за независност Косова, су постали важниjи и утицаjниjи. Ако садашњи трендови преовладаjу, исламистичка „ОВК” би могла постати одлучуjући фактор у обртању ситуациjе у целоj покраjини. Уз све то, терористичке активности су постале део дневне реалности на Косову и Метохиjи. Заjедно са масовном пропагандом кампањом и иранском подршком, ширење тероризма би се могло реално сматрати као почетак оружаног устанка, коjи прети да се даље шири.

Наjвећу предност коjу има Техеран, jе способност да поjача Косовско-албански савез помоћу „ОВК” и његове терористичке борбе.

Уз све то, нема сумње да jе у Вашингтону порастао интерес да он управља Косовским проблемом у правцу оружаних конфликата, коjе провоцираjу „ослободилачке снаге”, потпомогане из Ирана. За Клинтонову администрациjу, Косово претставља друго отворено питање, коjи треба да се користи ради притиска на Београд. То се jасно демонстрирало изненадном и неочекиваном одлуком да се то питање обухвати у дневном реду II Конференциjе о Извршењу Деjтонског уговора у Босни и Херцеговини. Са аспекта иранске доминациjе на ширењу ислама, питање субверсивног и терористичког покрета на Косову и Метохиjи, могло се поставити сасвим случаjно или по таjном Споразуму о Сарадњи коjи jе у ствари сачињен између Вашингтона и Техерана.

Долазак исламизма (потпомогнутог из Ирана) у Босну и Херцеговину, у Албаниjу и на Косово извесно ниjе случаjан. У оба случаjа, Иранци покушаваjу да протуре муслиманско друштво, коjе данас иначе нагиње ка западним вредностима и секуларизму, с намером да преусмери оно што jе почело као „национално ослободилачка борба” сецесионистичких Албанаца, у бастион исламског тероризма и радикализма.

Иранци и њихови савезници су уживали подршку од привржених следбеника верских руководилаца оба покрета. То се несме потценити — нарочито због тога што jе Техеран већ стигао у Сараjево — пошто би могућ успех у Албаниjи, на Косову и Метохиjи и у Македониjи могао имати озбиљних ефеката, jер Међународна заjедница ниjе учинила прикладне и активне кораке да то спречи.

У Босни и Херцеговини, Запад и ОУН под руковођењем САД — отворено су подржали и помогли успон муслиманског режима. Званичници Клинтонове администрациjе су одлучили да „затворе jедно око” када су Иран и његови савезници испоручивали оружjе и добровољце муслиманским снагама у Босни, флагрантно-срамно кршећи забрану УН за трговину оружjем. Откриће завере против Папе, потпомогнуто од стране Сараjевског режима и покровитељство над исламским тероризмом у срцу Западне Европе, присилиле су неколико запдних влада да преиспитаjу своjу политику у Босни.

Интерес САД за терористе на Косову и Метохиjи

ДИА — воjна обавештаjна служба САД, jе блиско надгледала проблем Косова и Метохиjе. Њен општи став jе био да jе то унутрашњи проблем Србиjе и СР Jугославиjе, коjи би требало решити демократским путем. ДИА окривљуjе обе стране за данашњу ситуациjу у jужноj српскоj покраjини, мада већу одговорност приписуjе Београду. Таj орган истиче да стрпљење Међународне заjеднице истиче и да jе последњи час за настављане започетог диjалога. Решење jе предвиђено у облику „шире аутономиjе”, али без сепарациjа Косова и Метохиjе од Jугославиjе. ДИА веруjе да jе дефинитивно решење у рукама Jугославиjе и да ће будућа држава и будућа региjа као целина зависити од приступа коjи ће користи Jугославиjа у решавању тоог проблема.

Операциjе тзв. ОВК су оцењене као класична терористичка активност, коjа подлеже антитерористичким радњама и мерама, коjима се користе власти. Према истом томе органу, све то може да прерасте сукоб.

Аналитички и обавештаjни кругови у САД Обавештаjноj служби оцењуjу да тзв. ОВК „ради по своjоj тактици, али успех не би требало очекивати убрзо”. И даље, „насиље ће се наставити да би привукло пажњу Међународне заjеднице.: Политички циљеви терористичке организациjе су независно Косово и могуће уjедињење са матичном државом. Зато, треба очекивати да ће „ова организациjа настоjати да сруши функциjе милициjе, подстрекавати отпор становништва и застрашивати Албанце од сарадње са српским властима.”

Последњи напади коjе jе извела та група указуjу да се она предузима задатке од ограниченог опсега до ширих напада, коjи су усмерени првенствено против снага безбедности и jавних установа до обмањивања jавног мњења и прављења утиска да Београд ниjе способан да управља безбедносшћу на Косову и Метохиjи. У тоj дрскоj стратегиjи, они су до сада нападали мање и (по њиховом мишљењу) поjединачне воjне jединице коjе патролираjу на граници са Албаниjом. Ови напади нису имали ефекта до сада. амерички стручњаци веруjу да употреба притиска да српске власти, може да да само привремене резултате. Зато jе боље решење да се заговара диjалог и да треба тражити компромисно решење, коjе би могло да задовољи обе стране, макар делимично. Очигледно, званичници САД требало би да дођу до закључка да се на Косову и Метохиjи мора применити нека друга формула за реализациjу америчких политичких циљева на балканском региону, па се могу очекивати различита решења и закључци о Косову и Метохиjи.

Jасно jе међутим, да ће амерички политички интереси играти одлучуjућу улогу у уређењу „Косовског питања”, jер jе положаj коjи jе заузела Србиjа и Jугославиjа — у вези са укључивањем иностраних фактора у унутрашње послове њене државе — оцењен да „угрожава виталне америчке интересе”, по бившем претседнику Џорџу Бушу, jош 1992.

(Цео текст на сајту: http://guskova.ru/misc/balcan/AT/srp/)