Мало ко још сумња да се већ неко време, ствари у Европи не одвијају набоље, него нагоре. Све чешће се чују гласови о “великом краху” који је неминован. У последњем истраживању организације “Антифашистичка револуционарна акција Берлина” (АРАБ), тако је и речено: “Завршиле су се “сите године”, када се кредитима плаћало празновање продаје. И сад нам прете “јапански услови”: дуго падање са дугом фазом стагнације. Са свим последицама по животне услове значајног дела светског становништва”.

Само је питање времена када ће “изнићи” ти услови. Једино је нејасно, да ли ће прво Шпанија дићи руке увис или ће пред гомилом финансијских проблема прво капитулирати “техничка влада” Италије.

Европи је очајнички потребан прилив “свежих копјејки”, али новци никако да потекну. У Вашингтону су јасно ставили до знања да се Европска Унија мора спасавати самостално. Министар финансија САД Тимоти Гајтнер, иступајући 20. марта пред специјалним комитетом Представничке Палате Америчког Конгреса, недвосмислено је изјавио, да од Конгреса неће тражити новац за допунску помоћ Еропској Унији.

А БРИКС, на који су у Бриселу толико рачунали, сада преферира преговоре. Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка, намеравају да пре свега промене правила игре на светском финансијском тржишту, што је документовано у Делхијској декларацији, донетој крајем марта. Тек када Запад крене у сусрет БРИКС-у, тада се може размишљати и о помоћи Европи. У међувремену је група БРИКС решила да се убудуће међусобно кредитирање и трговачки рачуни међу његовим учесницима, остварују у националним валутама, мимоилазећи долар. Такође је одлучено, да се подрже напори земаља чланица БРИКС-а, да оснују сопствену Развојну Банку. Коментаришући те напоре, финансијски аналитичар Наталија Смирнова каже: “За разлику од Европе која га одавно нема и Сједињених Америчких Држава које одавно живе у дугу, земље БРИКС-а имају новац. У земљама БРИКС-а постоје и пројекти, који заиста могу бити неугодни за САД и Европу”.

Осим тога, недавно је влада Народне Републике Кине, доделила Кинеској инвестиционој корпорацији (КИК) додатних 30 милијарди долара за инвестирање у иностранству. И као што каже заменик генералног директора КИК-а Ван Цзјанси, те инвестиције ће пре свега, отићи у Европу. То јест, на куповину производа најновије технологије, да би их касније код себе копирали.

Иначе, прошле године су директне инвестиције Кине у земље ЕУ, скочиле скоро два пута – до 4,3 милијарде долара. Кинеска финансијска експанзија је уплашила Европљане. Португалски парламент није одобрио узимање кредита од Кине ради подршке буџету. У Италији су ставили вето на продају великог енергетског пакета КИК-у.

Нескривена забринутост завладала је и у Француској. Крајем марта француски “Liberation” је писао: “Европа узалудно богати Кину и јача њену моћ, јер ће оваквим темпом Кинези ускоро моћи да прођу без европске технологије, што значи и без увоза, док је све ово време, индустрија у Европи непрекидно дерогирала. Као и САД и Европа се препушта у руке Кини…”.

Са друге стране и нема се куд, пошто већ одавно у Европи нема пара. И та тужна околност огледа се не само у периферним земљама ЕУ, него и у оним најнапреднијим.

Количина и квалитет

Немачка је несумњиви лидер Европске Уније. Економски раст је сачуван, иако далеко од рекордних показатеља претходних година.Немачки економски институт IFVје предвидео, да ће привреда земље у овој години порасти за 0,7%. Нешто опрезније се изјаснила Бундесбанка – 0,6%. Не изгледа лоше ни тржиште рада. Незапосленост ће се током године смањити за 500 хиљада људи и неће прећи 6% (према 11% просека ЕУ у целини).

Немачки капитал може бити задовољан – његова позиција је током кризе само ојачала. Међутим, слика немачког тријумфа на фону кризе, за већину грађана Немачке не изгледа тако блажено.

Институт за запошљавање и квалификације, при универзитету у Дуисбург-Есену, објавио је у марту ове године резултате о нивоу зарада у Немачкој. Испоставило се да 8 милиона немачких радника не зарађује више од 9,15 еура на сат – без опорезивања, 1,4 милиона радника не добија ни 5 еура за сат, а 800 хиљада радника у Немачкој, за пуно радно време мора да се задовољи износом мањим од 1 000 еура месечно. При том се плате 23% запослених Немаца, налазе у сегменту максимално ниских, ако не и сиромаашних.

Још више запрепашћује невероватна чињеница, да је у “социјалној држави” од 1995 до 2010. године, број радника који добијају минималну надокнаду за свој рад, порастао на 2,3 милиона људи. У 2010. години, средња радничка плата у сектору најниже плаћених радних места, износила је 6,68 еура у западним федералним јединицама и 6,52 – у источним. Више од 4,1 милиона запослених, добило је мање од 7 еура на сат, скоро 2,5 милиона мање од 6, а 1,4 милион радника, за свој рад није добило ни 5 еура по сату.

Од сваког зарађеног еура, у рукама просечног немачког грађанина остаје само 47 центи. Гледано статистички, то значи да и најмљени радници и предузимачи, од 1. јануара до 13. јула, раде искључиво за државу. Тек од 14. јула, зарађени новац почиње да пристиже у џепове приватног пореског обвезника. Пореско оптерећење по раднику, само у Немачкој износи 55,5%. При том, просечни показатељ у 30 највећих светских држава, овде износи само 41,8%. Иста ситуација је и у односу опорезивања немачких породица са двоје деце. У Немачкој је та цифра скоро 10 пута већа од средњих показатеља у осталом свету – 45,3% наспрам 34,7%!

Ништа лакше није ни немачким пензионерима. Ових дана је министарка рада Урсула фон дер Љајен, обзнанила повећање пензија од 1. јула, назвавши то “радосном вешћу” за свих 20 милиона пензионера. Међутим, није тајна да повећање пензија за нешто више од два процента, не може покрити ни инфлацију, која износи 2,3%. Пошто у Немачкој већ традиционално, раст пензија не прати раст цена, куповна моћ немачких пензиора је у последњих 7 година опала за 9%.

 Рупе у локалним буџетима

Ако федерални буџет Немачке, због гигантског извозног потенцијала, пролази са минималним дефицитом – само 1% од БДП-а у 2011. години, потпуно другачије изгледају буџети на локалу. Узмимо за пример град Валтроп у држави Северна Рајна-Вестфалија, са 30 хиљада становника. Град је заглибио у дуговима. У локалном буџету недостаје 164 милиона еура. То је два пута већи износ од њиховог сопственог буџета. Овде је 2008. године био донесен план о “буџетском оздрављењу”. Међутим, план уопште не предвиђа ликвидацију дуга. Појашњава градоначелник града Ани Гек-Гуте: “Ми смо желели да избалансирамо локални буџет. То не значи гашење дугова, него само да град не ствара нове. Ми смо то хтели достићи путем продаје, између осталог, базена и спортских терена”. И достигли су. Последњи друштвени базен је продат те исте 2008. године.

Таквих Валтропа у Немачкој није мали број. Посебно у старим индустријским рејонима, на пример у Руру. После пада у индустрији угља и у металуршкој грани индустрије, ниво незапослености у неким општинама прелази 20%. У градовима се затварају позоришта и базени, омладинске организације и сталешка удружења остају без крова над главом. Градови не само да нису у стању да угасе дугове, они више не могу ни порез да плате. Рурски Оберхаузен и Дортмунд, имају највећи дуг у Немачкој – скоро 2 милијарде еура. Градоначелник Оберхаузена Клаус Велинг, може само да шири руке: “Ми не знамо шта ће се даље дешавати” – рекао је он у разговору са новинарима. Руководиоци западних градова и федералних јединица, виде излаз у укидању такозваног “пакта солидарности” о обнављању општина у федералним јединицама бивше ДДР, који је на снази до 2019. године. У оквирима тог пакта, градови Западне Немачке су дужни да сваке године градовима Источне Немачке, пренесу средстава у вредности од 10 милијарди еура.

Међутим, њихове колеге на Истоку су категорчно против тога. “Средњи ниво незапослености овде је два пута већи него на Западу” – каже председник владе Саксоније Анхалт Рајнер Газелоф. Његов колега из Западне Помераније, Ервин Зелеринг, додаје да “нема никаквих основа разбијати пакт солидарности”. Против “разбијања” су и у влади Немачке, јер и без тога не престају разговори о подели Немаца на “осе” и “весе”[1]. Први су у очима других “лоши”, а други су у очима првих “задригли”. Министар финансија Немачке Волфганг Шојбле је категоричан: “Пакт ће до 2019. године бити на снази”.

Наравно, могло би се помоћи западним федералним јединицама на рачун буџета. Али се испоставило, да у федералном буџету такође нема новца.

 “Пирати” прелазе у офанзиву

Погоршање социјалног благостања Немаца, почиње да утиче и на друштвено-политичке околности у земљи. Сви очекују ванредне изборе у федералној јединици Северна Рајна-Вестфалија, са становништвом од 17, 8 милиона људи, који су заказани за 13. мај.

Питање партијске припадности будућих власти у Северној Рајни-Вестфалији је од фундаменталног значаја, са тачке гледишта усаглашавања политичких снага у Немачкој. Када се Диселдорф тресе, Берлин подрхтава – кажу Немци. Због тога ће ванредни земаљски избори у Северној Рајни-Вестфалији постати важан показатељ бирачких симпатија и тренутног стања водећих политичких снага читаве земље. Земаљски избори које је штампа већ крстила као “мале изборе за Бундестаг”, могу у великој мери разјаснити исход будућих општенационалних избора. Победници ће бити први кандидати за водећу улогу у будућем Немачком парламенту који треба да се изабере у јесен 2013. године – уколико владајућа “црно-жута” коалиција успе да дочека до рока за редовне изборе.

Све шансе на испадање из премијер лиге Немачке политике, сада имају слободни демократи, који учествују у владајућој коалицији. На недавним земаљским изборима у Сару, они су успели сакупити само понижавајућих 1,2% гласова.

Ако су у последње време СлДП са иронијом називали “тропроцентном” партијом, сада је и то звање за слободне демократе недостижно. Партија мора да призна горку чињеницу – у данашњој Немачкој СлДП не игра никакву значајну улогу. Ближе се крају и дани Филипа Рејслера на челу слободних демократа, који ће попут Гида Вестервелеа који је то урадио раније, највероватније морати напустити то место. Са доласком кризе, слободне демократе као адепти неолиберализма, морају за то платити рачун.

Зато расту политичке мишице младих и енергичних “пирата”. Они ће сада седети и у парламенту Сара, јер су добили 7% гласова бирача. Њихов локални лидер, 22-годишњи Јасмин Мауер, треба да напусти своје студије, да би се усредсредио на законодавни посао у локалном ландтагу[2].

Пиратска партија Немачке, која се залаже за укидање права на интелектуалну својину на интернету, добила је рекордни ниво подршке међу становништвом, саопштава журнал “Stern”. Према последњим истраживањима које је спровела социолошка служба Форса, за “Пирате” је на федералним изборима 2013. године, спремно да гласа12% Немаца. Са тим резултатом “Пирати” би не само претекли СлДП него и “леве” (9%) потпуно се примакавши “зеленима” (13%).

Блок владајућих партија ХДС-ХСС, остао је лидер по рејтингу са 35% а по нивоу подршке следе их социјал-демократе са 25%. При том, грађани Немачке не подржавају данашњу владајућу коалицију ХДС-ХСС и СлДП више од коалиције опозиционих партија СДПГ и “зелених”.

У међувремену, у условима економског превирања, разни протестни покрети у земљи добијају на значају. Антикапиталистичке демонстрације од 31. марта, у Франкфурту на Мајни, прерасле су у погроме и сукобе демонстраната против полиције. По подацима полиције, током демонстрација је ухапшено 465 људи. Један полицајац је тешко рањен, још 14 чувара реда, неколико демонстраната и један пролазник, задобили су повреде. Тога дана неколико хиљада људи се окупило у Франфурту на Мајни ради акције посвећене европском дану против капитализма. Полиција је избројала 4 хиљаде демонстраната, организатори 6 хиљада. Они су протествовали против антикризне власти у Европи. Одмах после почетка акције, почели су сукоби демонстраната са полицијом. Учесници акције бацали су камење и флаше на чуваре реда, полиција је одговорила палицама и бибер гасом. Демонстранти су успут разбијали излоге продавница и аутомобиле, превртали контејнере за смеће. Нереди су се продужили све до поноћи.

Борис Рајн, министар унутрашњих послова федералне јединице Есен у којој се налази Франкфурт, осудио је насиље за време демонстрација. По његовим речима, сукоби су били испровоцирани од стране “хулигана” приспелих из читаве Европе, који су искористили мирне протесте за организацију нереда. Није искључено (ако апстрахујемо карактерисање “хулигана”) да тај покрет није чисто немачки продукт, него се координира у оквирима Европске Уније.

У Немачкој се умножавају и иступања запослених радника. Они не разбијају излоге и аутомобиле, али у својим захтевима остају доследнији од озлоглашених “хулигана”. На пример, серија упозоравајућих штрајкова које су спровели државни службеници, као и упозорење професионалних синдиката о организацији општенародног штрајка, принудили су владу и послодавце на уступке.

Зараде 2 милиона државних службеника биће повећане 6,3% за две године. Прво повећање од 3,5% радници ће добити ретроактивно – од 1. марта. Остале накнаде, свака од 1,4%, планиране су за 1. јануар и 1. август 2013. године. Поред тога, споразум предвиђа посебне паушалне исплате за запослене на аеродромима. Сарадници најоптерећенијих аеродрома (са годишњим прометом путника од 5 милиона људи и више), током 2012. године ће добити по 600 еура. Радници на мање оптерећеним аеродромима ће добити по 200 еура.

*          *          *

Потпуно је чигледно да су током кризе у Европи, ојачале позиције немачког капитала. О томе говоре и макроекономски показатељи Немачке. Истовремено, јачање позиција немачких индустријалаца и финансијера, одвија се на рачун европске периферије и путем демонтирања “социјалне државе” унутар земље. Лондонски истраживачки институт Reseach on money and Finance (RMF) констатује: “Немачка је добила тако високу конкурентност из једног простог разлога – она је била у могућности да више притиска своје раднике”.

Из овога није тешко закључити, да Немачкој, а и другим земљама ЕУ, предстоје велике друштвене промене, које ће неминовно утицати на све аспекте живота у Европској Унији.

Превод: Ранко Гојковић