Поћи ћу од себе. Живим у Београду и Подгорици, жена ми одавде, Београда,   ћерка ми рођена ту, у Београду, склопио црквени брак у Подгорици а  овај који ме се није тицао у Београду.Ја странац у Београду, сваких  деведесет дана у МУП Звездара да потврдим бијели картон за странце. Ако  узмем српско одузеће ми црногорско, држављанство. Малу заболи грло у  Подгорици, ја плаћам преглед, нема црногорско, ја добијем упалу  пљувачних жлијезда, морам ја код приватника у Београду, јер немам  српско, а она мала, црногорско, држављанство, па  плаћај младићу кад  можеш, јер само је хитна помоћ бесплатна у договору ове двије државе,  тј. преведимо на жаргон, „ако се бориш за живот“

Е толико о држављанству којег не би да се одрекнем и нећу, јер није Црна  Гора само њихова него и наша, чини ми се, па то тако тврдоглаво ја и  радим, сваких деведесет дана изјављујем да сам ту у посјети породици. То  што ми комшиница, Берберовић, главна на личним картама у Београду каже:  „Ти си глуп, па скоро 60.000 људи из Црне Горе је узело држављанство  Србије, а ти нећеш? “  „ Нећу“,  кажем, „јер није то договорено, а ко  хоће нека узима.“

Онда кад кажеш јавно: „Ја сам узео српско држављанство, јер ми то  нећете забрањивати, јер сматрам и једну и другу државу својом“ , као  Предраг Поповић, онда то сви нападну или ћуте. Нападну Кривокапићевци и  одузму му црногорско, одвајкада,  држављанство, а ћуте остали. Ту међу  „осталима“, ја имам и пријатеље, па онако, знајући за моју припадност  Народној странци, ошину по њој својски, сваки пут кад ме сретну. Увијек  их с поносом подсјетим, а то је само моја кованица: „Сви драмски писци  су изашли из Гогољевог „Шињела“ , а све српске странке из Народне  странке.“ Па се тако умире сви.

Него, ових дана пишемо петицију да Предрагу Поповићу врате црнгорско  држављанство тј. да му га дају наново, а да задржи српско. Одзив је  какав – такав, српски ја бих рекао, млак, у сто педесет и шест колона,  те вазда има дежурних критичара који кажу да је и ово нека намјештаљка а  и ја знам макар пет глумаца, а ове друге и не знам него чујем и читам,   који су узели на „муфте“ црногорско држављанство  као „заслужни  грађани“!?! Црне Горе а из Србије су. Зашто је то све тако? Да  покушамо објаснити…

Знам само да ће вријеме које долази дати одговоре на питања ко је гдје  био кад је требало, те да ће у том времену свако себе препознати и дати  одговор пред лицем јавности. Немојте да се чудите ако све буде наопачке  од наших жеља по стоти пут, јер онај коме се ради о глави је најгори  противник, а онај који некоме ради о глави најгори је супарник. Гдје је  ту данас обичан човјек, са својим малим жељама, страховима, борбама и  будућношћу? Је ли нестао или се још само као вјетар носи на протестима  који дођу једном мјесечно и не догоди се ништа? Је ли то одзив о коме  смо сањали? Је ли то одјек коме смо се надали?

Ево гледам то овако… Одем у Подгорицу, одем на тај протест породично,  лијеп дан, топло, сви говоре оно што већина мисли….но гдје је акција?  Како то да ови што организују мисле да ураде нешто без партија у  опозицији и како то опозиција мисли да уради нешто без организатора  протеста? Ђукановић то минимализује својим изјавама, Кривакапа би то да  забашури будућношћу у којој би он да и даље влада са новим снагама, јер  је он увијек, као и Италијани у свјетским ратовима, вазда на страни  побједника.

Већина оних што протестује, а Подгорица је мала и мој град, су гласачи  поглавито српске орјентације. Има нешто и незадовољних који се  изјашњавају Црногорцима, покоји Бошњак, Муслиман и Албанац, нек се нико  не љути, али сам за деценију и више опозиционарства упознао хиљаде  протестаната који су ишли са једним те истим предводницима и знам их у  главу све.

Размишљам наглас, па нек ме ставе у топ ако хоће: “Није ли то опет  акција да нас Србе пацификују, спакују у наредну власт као други ешалон  или трећи, помире Црну Гору на начин да смо сви грађани а да то што би  да будемо Срби је од четврторазредног значаја?“

Не вјерујем да би неко имао нешто против тога да будемо грађанска, али  права грађанска држава. Но ми смо далеко од Швајцарске, и религијски (  ја кажем Хвала Богу ) и географски али што је најважније, цивилизацијски  и финансијски смо јој толико далеко да „ Шекспир сада може мирно у  гробу спавати“. Ако успије овај наум, онда ми морамо схватити да је наше  мјесто, српско, под окриљем оних који ће владати, а неће бити Срби.  Премда су и Црногорци и Срби исти народ, ако ме ко пита. А ми хоћемо да  мијењамо систем?

Ако ће овај нови који се спрема, систем, бити бољи а исти суштински за  нас, значи да ћемо ми Срби опет бити покретачка снага нових промјена у  којима нећемо добити ништа што ће нас учинити чиниоцем битним на  политичкој сцени данашње и сјутрашње Црне Горе. Јер је јасно да трећину  народа тешко можете држати ван власти, али је очигледно циљано можете  пацификовати дајући јој оно што морате, али минимално, успут и  прогласити је трећим и четвртим ешалоном власти?

Онда даље: Ако ћемо бити четврти ешалон власти, а сад нисмо ни педесети,  да ли нам то користи? Наравно да користи! Тако је и боље…Али…  Одмах, знајући енергију протеста, и одакле долазе, ко учествује,  Ђукановић каже: „Немам ништа против тробојке!?!“  Европа каже у  наставку: „Црна Гора је шампион ЕУ интеграција!!! „

Ко је то икада шампиона скидао са трона а да га није побиједио у трци?  Је ли то Европа шаље сигнале да је протест оправдан а ми можемо само  протестовати и ништа више, те се борити по шампионовим правилима, која  су нам добро позната од 89 – те, или 45 –те и гласе увијек исто као у „Алан Форду“ : „Ако каниш побиједити не смијеш изгубити“. Са  црногориским додатком: „Не можеш изгубити.“

Руси одлазе? Ми то плаћамо западним новцем који је понекад наш, али нам  га позајмљују? Је ли то коначно Ђукановић изабрао страну, покајао се за  покушај дупле игре па Запад и друштво, приреде протест као опомену, а он  онда вуче потезе који они хоће?

Дакле, замислите да је на протест дошло свих 60.000 људи који су узели  држављанство Србије? Чији би то протест био? Да ли би толико људи  успјело да се избори за то да сви имамо право да узмемо поред  црногорског и српско држављанство ако хоћемо? Да ли би било те силе која  би то зауставила, не само то питање него било које друго које би та  маса покренула? Да ли би неко могао да спријечи толико људи у таквом  науму, дакле сваког десестог становника Црне Горе? Да ли би онда власт  размислила да Поповићу који јавно каже да има српско држављанство и  свима осталима који то крију врати и дозволи да имају црногорско  држављанство? А ми то пацификујемо и огрћемо у грађанско рухо, док нам  гусле висе са сваког ћошка?

Не да би власт размислила, него би пустила штагод захтијевамо. Не да би  дала све, него више него што се тражи. Али ми ћемо, бојим се као Срби из  Црне Горе вазда, тражити утјеху од оних који је не дају и као такви  полако али сигурно нестати са мапе битних чинилаца у Црној Гори све  подржавајући оне који нас, реторички мазе, а суштински икориштавају.

Но то смо ми… и то нам нико неће никада одузети, ми Срби из Црне Горе,  никад довољно грађански за „ европејце“  а увијек превише „ гусларски“   за „Монтенегрине“ .

Ми Срби из Црне Горе, а Црногорци, дакако, барем већина, да то овај пут  не објашњавам пуно, јер овдје у Београду ми увијек кажу кад ме чују   свуда и вазда: „Црногорац, ајде, имаш кадар, додај лопту, помјери кола,  дај плати туру, ајде… не одмарај, не спавај, прави Црногорац “…

И ја увијек кренем на то „Црногорац“, не исправљам никога, јер знам ко  сам. И волим тај дуализам а уствари једно те исто. Да то објасним у  Подгорици не могу  „Монигренима“ а у Србији понекад и могу „Србијанцима“ . Па ставим прст на чело и мислим се о коме говорим, да ли о  себи или о свима нама?