Актуелна власт има проблем – губи ауторитет и популарност, још је ниска па настоји то да компензује на овим изборима на друге начине. Скоро тотална контрола медија, упумпавање великог новца у кампању и опструкција деловања опозиције са циљем да се она дезавуише су само неки од метода којима се настоји „преломити мозак“ просечног српског гласача да и поред свега донесе закључак да је „власт корумпирана, али је опозиција неспособна“. На тај начин режим настоји да консолидује своје редове и да убеди јавност да су они „мање зло“ или да демотивишу бираче да гласају за опозицију. Ово подразумева да се изборна атмосфера контролише и да се не дозволи стварање референдумског стања јавности, што је једина шанса за опозицију
Зато се владајућа коалиција определила да због слабих и готово никаквих резултата и неиспуњених обећања води агресивну и диверзификовану кампању. Она за сада није толико маркетиншка и рекламна, колико кампања спиновања, у којој је примарно да се опозиција представи као неадекватна и неспособна да преузме власт. То значи да се, поред промоције сопствених „успеха“, чиме некако успевају да, попут добијања кандидатуре, некако стабилизују рејтинг, нарочито труде да опозицију омаловаже. Тако се предизборна „торта“ владајуће коалиције, а пре свега ДС-а састоји од реда промоције, попут оног „српског фиће од 16.000 евра“, па реда омаловажавања опозиционих странака, па онда опет ред самопромоције, итд. Потребно је у кампањи смањити заостајање за опозицијом, које је очигледно веће но што то прорежимски подешавана истраживања рејтинга странака показују.
Тако се кампања владајућег ДС-а састоји из нових обећања милијарди долара послова од „фиће“ и сличног, али и рециклирања подела на прогресивне проевропске снаге и на снаге које нас вуку у деведесете.
Да би се изборна кампања држала под контролом и да се не би много таласало, медији су стављени под посебан режим рада. Додуше, и до сада су били под готово потпуном контролом „коалиције“ режима, тајкуна и странаца, али се сада та стега подигла на виши степен. Они настоје избећи директну конфронтацију на релацији власт-опозиција, која би могла подићи политичку температуру и повећати излазност нарочито неопредељених, а незадовољних грађана.
Режим у контроли медија настоји да избегне све што може да усталаса јавност. Ту спадају и отворене медијске дебате које би се могле отети контроли и додатно „подићи температуру“. Та контрола „медијске температуре“ подразумева и избегавање јавних расправа о важним националним питањима, попут прихватања сецесије Косова или око питања када би реално Србија могла ући у ЕУ, јер би испливала истина на површину, а она је негативна по власт – сецесија Косова је прихваћена, а Србија неће ући у ЕУ у догледно време. Стога и нема правих отворених дебата у којима би се размењивали заиста различити ставови и укрштали аргументи. У време Милошевића смо имали округле столове са председницима странака, после 5. октобра смо имали више ТВ дуела, а сада од тога нема готово ништа, а нарочито нема политичких дуела лидера власти и опозиције, који носе ризик да већи део јавности схвати да је „цар го“. Режим по сваку цену жели да избегне обједињавање опозиционог фронта са циљем стварање референдумске атмосфере, која ствара став „ови треба да оду“. А то је опет једина шанса да дође до промена у Србији.
Аутор је политички аналитичар

Извор: Правда