Иза србомржње, вешто се прикрива самомржња,

као и мржња према човечанству!

Мржња је тешка болест душе и духа

Драган Симовић 

У књизи Национализам, Рабиндранат Тагоре,  бенгалски песник, и један од највећих песника Индије свих времена, на свој песнички начин, дакле, надахнуто и сликовито, сведочи о болесној мржњи, према свему што се разликује од њих, у већине европских и иних западних народа.

Западни национализам је, уистини, болесна мржња према другим народима, али и мржња према човеку начелно, према васколиком човечанству, према Природи, према Земљи и према Животу уопште.

Запад је напросто болестан од предрасуда и притајене, подмукле мржње према свим источним народима, као и према свим другим народима у свету.

Западни европоцентризам, не само што је кроз векове наносио патње азијским и иним народима у свету, већ је и успорио духовни, интелектуални, научни и технолошки развој свеколиког људског рода.

Тагоре је оштроумно запазио, да мед европским народима, једино у Руса нема болесног национализма, нема болесне мржње према иним народима. У Руса је, како каже бенгалски песник, изражена превасходно љубав према Родини, љубав према Роду, али мржње према другима нема, и, скоро да је никада ни било није!

Дуго сам размишљао о србомржњи, трагајући за коренима, за узроцима и праузроцима србомржње!

Са становишта словесног, просвећеног и освешћеног човека, заиста, нема никаквог сувислог, разумног основа, нема ни једног јединог разлога за такву и толику мржњу према једном народу!

У овом случају према србском народу!

Онда сам дошао до познања, да је у самом суштаству србомржње, притајена и лукаво прикривена мржња према човеку и човечанству.

Србомржња је, уистини, човекомржња, болесна, патолошка мржња према себи, пројектована на другога, на Србе!

Онај ко мрзи себе, и мрзи сам живот, он ће увек ту своју самомржњу пројектовати у спољни свет, на ближњега, на другога.

Србомржња је, дакле, самомржња пројектована, у овоме случају, на Србе!

То се најбоље примећује у Срба србомрзаца!

Као и у Срба који су напустили веру својих предака, сасекавши све своје србске корене.

Срби који су примили другу веру или прешли у други народ, нису постали нешто друго боље и лепше, нису постали неки нов словестан народ, нису постали нека нова култура, они су постали србомрсци по националности, по опредељењу, по философији живота!

Они су постали заточеницима самомржње илити србомржње, човекомржње!

Не желим више да пишем и сведочим о србомржњи, сем овога пута, зато што сам је давно апсолвирао и заокружио.

Нико словестан и освешћен нема времена да се бави другима. Свакоме је од нас дужност да образује, просвећује и освешћује самога себе, јер једино тако може бити од користи ближњима, своме народу и човечанству, као и иним бићима у свим световима, како би то рекли на Истоку.

Рећи ћу још и ово.

Србомржња је можда присутна у неколико десетина милиона како западних народа тако и народа у окружењу, али у пет милијарди народа Азије, Африке и Латинске Америке, уопште нема ни сенке од србомржње.

Ово казујем једино стога, да не бисмо умислили да је васколики свет против нас!

Не! Где год се ми Срби у свету појавимо, свуда ћемо бити примљени као драги гости.

Бићемо драги гости и мед аустралијским и афричким племенима.

Србомржња је, велим, изражена само у мањине осујећених и фрустрираних западних народа!

Али, то и није свет, већ полусвет!

У двадесет и првом веку то је, заиста, полусвет!

Зато, ставимо тачку на србомржњу, и посветимо се србољубави и човекољубави!