02. 04. 2012. ФБР Живојин Ћелић

Савршено

је бити не савршен баш као што је питање части бити храбар и плашити се своје храбрости која не зна за страх! Шта је поштеније бити у овом свету: бити са самим собом сам или бити сам покрај некога? Само ретки су спремни да се суоче са својим страхОвима и (ако ништа друго) постану са њима барем добри суседи! Без

страхОва овај живот би био као лубеница без семенки: појели би је брзо несвесни њеног правог укуса! Јадни су само они који се боје својих страхова… Сиромашни су им и страхови тако бесмислено надувани попут поквареног стомака… Не разумеју их… не знају одакле су дошли… ко су им родитељи, браћа… пријатељи! Људско

Биће које о својим страховима не зна ниШта је прерано убрана воћка: има све што ће имати оне преОстале воћке које ће убрати на време и још нешто што све претходно чини недовољним: неЗрелост! Не бавити се својим страховима значи посматрати туђинца у огледалу које одсликава само оно што у њему видите… Човек може истовремено да поседује и своје имаЊе као и своје немаЊе! Да ли имаТи своје немаЊе значи имаТи? Многи

ће са правом усТврдиТи да Човек не може да поседује ниШта и биће ми, тврдећи то, веома блиски… али жеља за не поседоваЊем не значи истоВремено и не поседоваЊе! Мудрост одбацивања сувишног из торбе коју носимо са собом премештајући се са места на место познају само они који су се упутили било куда и то је постало њихово место боравка: тај Пут! Биће

које премешта терет из руке у руку док хода Путем не може тако лако да се диви лепоти крајоЛика ако му је торба коју премешта терет! Зато, пре или касниЈе схвати да садржина торбе није примерена тежини или лакоћи кретања и у таквом једном тренутку доноси одлуку да претресе своју торбу. Тај тренутак постаје Празник у животу оног Бића: бива овенчан наградом: Одлуком! Како

све постаје лакше када Човек схвати једноставну Истину (а све су ИстиНе једноСтавне у својој суштИни), да је све што је сувишно заправо неПотребно!Страх од губитка у том тренутку постаје Пријатељ оном Бићу које се одВажило да преИспита терет у својим рукама и поДари га неКоме другоМе КоМе ће бити на благоДат и неће му бити ни мало тежак јер је тај неко чезнуо баш за тим што је било сувишно код онога човека који је пожелео да му Пут постане важнији од садржине коју носи у својим рукама! Страх

од имања је један од страхова са којим се је најТеже сПоРазумети и скоро неМогуће спријатељити! Онај у кога се овај подСтанар уСели постаје суВласник сопственог страха у поседовању не свога имања или немања већ себе самога! Договара се са својим страхом о свему што ће предУзети као са самим собом… Чува своје лажно имаЊе као да заиста поседује неку драгоценост без које је живот неМогућ губећи све више себе окружен празнином поседовања којом се тако бесмислено испуњује! Супротно

њему осећа се оно Биће које има своје немаЊе и радује се томе имаЊу! Томе је свака окука на Путу радост јер тек предСтоји сусрет са њеном садржином… Опрезан Човек ће прво бити спреман на страх а онда покушати да га расТумачи: да саЗна поРуку коју саДржи страх који је решио да му се обИстини. Мудрост у опхођењу са страхОвима не значи њихово побеђивање већ разУмевање њихОвих поРука. ПоБедиТи неКога или неШто значи војевати са ТиМе! ВојеваТи

значи не бавити се собом: не спознавати се. ВојеваТи против сопствених страхОва је истовремено и поражаваЊе себе коГа још нисмо уПоЗнали у случају извојевања те лажне поБеде! Лажни поБедник наставља да живи са онима КоЈе је поРазио: са сопственИм утварама и ниКада их се неће ослободити саСвим: у најБољем случају наУчиће да живи са њима као својим жртвама а то је, ипак, другачије него живеТи са пријатељима или, макар, познаницима. Ослобађање

од сувишног је нешто са чиме ће се свако разУмно Биће неминовно суСрести на своме Путу! Благо ОнИма којИма и она торба у којој су носили сувишно поСтане сувишна и уДеле је ОноМе КоМе је неОпходна! Они ће оСтати само са својом унутрашњом садржином и напокон ће почети да се баве својом суштИном и одУзимајУћи јој сувишно додаваТи јој простор у коме ће се неопходно напокон осећати растерећено сувишног и добити на значају. Таквима

птице слећу на раширене руке подигнуте од лакоће јединог правог имања: имања себе односно не поседовања! Само заиста ослобођено биће, биће ослобођено сувишног, може се бавиТи својом суштИном: собом и оним што га чини: својим правим пореклом: спознавањем свога настанка и свега чему је и што му је претХодило. Онај ко је задобио себе свестан је да се не поседује и да је само део Великог Круга Постојања у коме борави све што је створено и има себе једино толико да би собом могао да сведОчи свеОпште Постојање! Дух

Живота који борави у самој сржи: у чињеници могућности постојања, налази потврду добродошлице у оном Бићу и усељава се у ЊеГа као што се Човек жељан свога боравишта усељава у свој дом, а оно Биће у Дух Живота као у једини и прави Дом свакога Људскога Бића које се удостојило Тајне и вратило своме Извору: себи расТерећеном од сувишног: од онога себе који је желео све друго осим себе самога и испуњавао се лажним и сувишним садржајима!

Zero-Point-in-Quantum-Physics

Живојин Ћелић (Из књиге есеја у припреми “ИспуњаваЊе ПразниНе“)