По учесталости понављања став: „од идентитетских питања се не живи“, је другопласиран и нешто мање некоректан. Свакако и он омаловажава разум. Протагонисти те „побједничке дефиниције“ углавном важе за практичне људе али, наравно, и практично се заборавља пред практичнијим. Када посланици Европског парламента кажу да су угрожена сексуална права мањинских група у Црној Гори, поменута група противника „идентитета“ заборави на очигледно – на рачуне за струју и лоповлук извршне власти, хорски понављајући: „јесте, постоји сексуална дискриминација“, мада им се нико и нигдје није жалио на ту тему. Дакле, о сексуалном идентитету можемо говорити али о језичком или националном никако. Ми, до скора сексуално стидљива заједница преко ноћи постајемо сексуално либерални. Само смо, „по налогу одозго“, смоквин лист премјестили на језик. Наравно, као и безброј пута до сада, врдамо и лажемо у оба случаја, надајући се да ће нас Европљани наградити због жмиркања на оба ока. Ипак. Оправдано, стиче се тако утисак да би било много мање отпора интелектуалне елите када би неко предложио да застава дугиних боја буде државна, што није нелегитимно, него ли је разумијевања за захтјев да поред постојеће државне имамо и тробојку за народну заставу. Свјесно или не, елита тако не допушта да се питањима коначно дају одговори. Елита се плаши идентитета. Елити су нерјешива национална питања. Елита или боље речено један њен дио најрадије би да побиједимо без давања важних одговора, управо онако како побјеђује ДПС.

Искрено, годинама преиспитујем себе и пријатеље; шта је опасно по наше рођаке Црногорце у нашој жељи да сачувамо свој идентитет. Како је то лоше за државу, ако је добро за најмање једну њену половину да имамо два службена језика. Како је могуће да је реалност искривљена и лоша, а Устав нереално добар. Која опасност пријети државности Црне Горе ако у њој, као до јуче, развијемо њену тробојку и кажемо да смо најближи. При том, поштујемо њихову посебност, њихово право да воле и размахују другачијим бојама. Како је могуће да нас мнозину који говоримо о националној дискриминацији сада и овдје нико не чује, иако нас виде, а мањинске сексуалне групе сви чују, мада их ријетко ко види. Дакле, њих има и када не воле да се показују, а нас нема ни када морамо да се покажемо. Одговор је само у једноме. Лицемјерје. Или гријешим, јер је одговор, могуће, и у другоме: слабо је плаћено примјећивање националних проблема и различитости. Мислим, слабо је плаћено у овим временима – раније је било прецијењено.

Није природно да се Црна Гора плаши српског језика јер се на њему описменила, проговорила и, некада давно, прославила. Нормално ми је да ДПС не жели одговоре на елементарна питања наших: људских – мушких и женских права, права наше дјеце јер им се не исплати али… Али ми није јасно зашто ми; неострашћени људи.., комшије.., интелектуалци.., не дамо одговоре и ставимо тачку. Зашто уживамо у тишини међусобне мржње и дахћемо од среће што нас је „врховни вођа“ намагарчио. Ако питања могу да посвађају до мржње, одговори нас могу само помирити. Једно је сигурно, више и дубље нас неће посвађати. Зато одговоримо прије него постанемо као они. Смоквин лист преко језика прекрије и цијели образ.

Горан Даниловић, замјеник предсједника Нове српске демократије

(ДАН, 30. 03. 2012.)