КУЛА- град авети на Европском путу

27. марта стигли смо у Кулу из правца оронуле српске Атине. Са последњим зрацима сунца ушли смо у овај мали град у срцу Војводине.Да смо странци, путници намерници, помислили бисмо да је град напуштен. У страху смо гледали лево и десно због паса луталица по којима је Кула постала „славна“- 196  грађана уједено је прошле године на улицама Куле. Наравно, пси луталице ће добити огроман азил, али зато нема пара за поправку базена, за народне кухиње и за мрежу канализације која води само до куће председника општине. Чули смо и да локалне власти не воле медије којима су уводили „правила “ како би се удостојили да присуствују седницама општине пристојно обучени. А шта је све непристојно у овој држави немојте им ни спомињати! Битно је жуто-плаво цвеће у духу владајуће демокрадије!

У шали смо прокоментарисали да само фали Славко Штимац иза угла и да Стево Жигон повиче: “Ко је запалио жито?“ па да почне рација. Преко пута општинске сале сели смо у двориште локалног кафића.Док смо пили лимунаду и гледали шарене плакате полтичких партија са великим обећањима и новим лажама, поглед ми је пао на прочеље зграде у којој се налазио локал. Изнад модерног приземља кафића који личи на 21 век, на другом и трећем спрату фасада се распада од старости, а на врху стоји некада светлећа реклама „Слобода“. Не знам шта је ту било, али се нашалих да променимо сто да нам слобода не би превише тешко пала на главе! Добро смо се насмејали, али у ствари је тужан тај контраст. Где год у Србији мало боље загледате ствари око себе, наиђете само на знакове труљења, пропасти, распада свега: и људи и зграда, и државе и културе.

Зато смо и дошли, да унесемо трачак наде и да кроз призму наше праве историје покажемо да је у Србији бивало и горе, али да то није разлог ни за превелику утеху ни за превише очаја. Ако се приберемо сада и отргнемо од безвоље, ако почнемо да се боримо и мењамо постојеће стање,  одмах ће бити боље. Никада насилници нису одлазили позвани кићеном буклијом- овде је увек на крају судила кука и мотика. У 18 сати и 15 минута почело је предавање.

У сали су сви присутни били одлично историјски потковани- било је пуно професора и оних који слушају треће предавање академика Јована И. Деретића у Кули. Наш домаћин и драги пријатељ, такође Деретић, поздравио је скуп на почетку приче о пореклу Срба и Руса, једног народа са два имена.

Предавање је обухватило и порекло Арбанаса, Хрвата, „Бошњака“ а питања присутних су се дотакла и Буњеваца, Косовског боја, Војводине…и наравно данашње српске папазјаније или позоришта у парламенту. Куљани су желели да знају шта ће бити са Србима у Војводини и да ли  стрепети да ће нових 12.000 Срба бити заклано и бачено у Дунав као што се једном већ десило!

Историја је учитељица живота- ми Срби имамо ману да стално опраштамо, што јесте племенито и неминовно. Али никако не ваља што све брзо и заборавимо па нам се зло врати наново.

Након предавања изашли смо напоље у 20 часова и пар минута. Али авај! Нигде људи. На свом европском путу, Кула је постала град авети! На улици једно возило „марице“ и десет метара даље два средњошколца испред ћевабџинице.Једна старија жена води за руку детенце.И више нигде никога не видесмо. Као да је полицијски час и да се спрема рација.

Мешане изљуспане фасаде старе Куле и ексклузивни излози страних банака неке нове Куле- све је полако нестајало у мраку  благе пролећне ноћи. Да ли ће се Кула свести на пар стотина људи као у 15.веку када су Турци имали кулу, а хришћани били расути по равници и каљугама, видећемо још. Рачунамо да су мекше ове наше досманлије и да су им европске куле одавно труле!