“Јесмо ли добро урадили присајединивши се Србији? Ако питамо срце, казаће: учинили сте по мени! Ако питамо памет, и она ће нам то казати!“ Изговарајући ове историјске реченице 25. новембра 1918. у Новом Саду, пред делегатима Велике Народне скупштине, а поводом присаједињења Србији Баната, Бачке и Барање, вођа аустроугарских Срба Јаша Томић није могао, а ни желео да слути да би иједан припадник српског рода, било када у будућности, могао заговарати идеју о удаљавању Војводине и Србије.

01. 04. 2012. 01:49 Вечерње новости, фото: Вечерње новости

227315_vojvodina_iff

Аутономаши предлажу формирање „Савезне Републике Србије“ са две чланице – Србијом и Војводином

Ипак, у новосадском “Спенсу“, само неколико стотина метара удаљеном од балкона здања са којег је пре 94 године Томић обнародовао остварење српског вековног сна о “облачењу српске кошуље, па југословенског капута“, у недељу би требало да буде усвојена декларација о федерацији Србије и Војводине.

Идеја

Конвенцију организује шест мањих странака изразито аутономашке оријентације, уз подршку неколико невладиних организација: Војвођански клуб, Форум В 21, Хелсиншки одбор, Независно друштво новинара Војводине, “Аргус“ и Регионални центар за избеглице.

Као подршка ту су и: Војвођанска партија, Савез војвођанских Мађара, Црногорска партија, ДСХВ, Алијанса војвођанских Румуна и Русинска демократска странка. Они предлажу формирање “Савезне Републике Србије“, чије би равноправне чланице биле република Србија и република Војводина.

Чанак и Карингтон

У књизи “Дипломатија на рубу“, немачки дипломата Герт Аренс открио је како је Ненад Чанак још 23. децембра 1991. послао лорду Карингтону и Конференцији о Југославији “Меморандум о Војводини“. У том тексту нагласио је како историјски услови из 1945, када је Војводина придружена Србији и Југославији, више не важе и да у будућности Војводина мора да постане конфедерална јединица Србије, а ако Србија то не прихвати – независна, неутрална и демилитаризована држава!

Предводник ове идеје Живан Берисављевић бивши је високи војвођански функционер у СФРЈ који је у политичку историју отишао 1988. године са “јогурт револуцијом“. Он наглашава да су му српски корени у Војводини “дубоки 300 година“, а затим додаје да није реч о предизборном него о програмском иступу и иницијативи за измену Устава Србије.

– Још од уједињења са матицом 1918. године Војводина је, заправо, унутрашња колонија Србије и њен плен.

Колико су само ове Берисављевићеве речи супротстављене поруци Томићеве беседе поводом присаједињења:

– Сретно вам ослобођење! – ускликнуо је 1918. Томић кога су бурно поздравили делегати Велике Народне скупштине. – Ми више нисмо сами. У овој дворани налази се и српска петстогодишња историја, до сада тужна, а сада озарена и насмејана… На прозорима ове дворане ударају пахуљице белог снега, а у тим пахуљицама је дух оних који се нису још ни родили, и који ће тек доћи, дух будућности наше.

Идеју о “републици Војводини“ није измислио ни Берисављевић, ни његов бивши зет Ненад Чанак. Истина, лидер Лиге социјалдемократа Војводине је пре 13 година у свој страначки програм први унео “републику“, али данас каже да је то био вид протеста против режима Слободана Милошевића. И додаје да о значајном питању као што је уставно преуређење треба разговарати “хладне главе“, после избора.

Идеја о највишем степену аутономије, па и о републичком уређењу Војводине, почела је да тиња већ првих година по уједињењу, али никада се није разгорела у толикој мери да добије подршку великих политичких партија и угледних савременика.

Између два светска рата, 1935. године, на подручју Војводине постојао је политички покрет који је заговарао политичку и економску аутономију Војводине. Покрет су чинили војвођански Срби, а истакнути предводници били су Душан Бошковић (1881-1966) и Јован Лалошевић (1870-1935).

Сомборац Лалошевић био је један од најистакнутијих националних, културних и политичких делатника код Срба у Војводини у првој половини 20. века. Све до смрти, Лалошевић се руководио начелом “српског националисте и војвођанског родољуба“. Веровао је у оправданост економске и политичке посебности Војводине унутар сложене државне организације Југославије.

vojvodina--grafika-vecernje-novosti_f

Права

Угледни панчевачки адвокат Душан Дуда Бошковић (члан Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, оформљене 1924. године) пропагирао је федерализам Војводине у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и касније у Краљевини Југославији.

Године 1945, када је Жарко Веслинов позвао Бошковића да се врати у ослобођену Војводину и да се настави залагати за њену аутономију, Бошковић је поручио:

– Е, ја сада хоћу републику!

Републику је помињао и народни херој Жарко Зрењанин Уча, коме припадају и заслуге за омиљени слоган савремених аутономаша: “Војводина наша дика, биће једном република“.

Пре него што га је Гестапо ухапсио и убио у околини Вршца 1942. године, Зрењанин је поручивао да “ако Србија у новој Југославији не буде демократска држава, онда ће комунисти тражити Војводину републику“.

Мултивојвођанери

Знајући да нема државе без нације и језика, аутономаши у Војводини последњих година лансирали су нови назив за грађане ове покрајине – “Војводинци“ и “Војвођанери“, а протежирају и тзв. војвођански језик. На питање о шансама “војвођанске нације“, академик Чедомир Попов каже:
– Војводина је на сваки начин “мулти“. Да ли би један Мађар, Словак или Румун пристао да се одрекне свог националног идентитета да би постао припадник “војвођанске нације“? Дабоме да не би. Иде се, онда, на то да се Срби поделе, а то је најопасније по Војводину.

Не баш републику, али високоаутономну покрајину Војводину реализовали су њени поборници из Комунистичке партије Југославије после Другог светског рата. Ниво аутономије је био на врхунцу захваљујући Уставу из 1974. године. Тим уставом постала је аутономна јединица и субјекат федерализма тадашње државе. Имала је статус “државе у држави“.

Покрајине (Војводина и Космет) имале су у федералном систему власти иста права као републике – непосредно и посебно су представљене у Скупштини и Председништву СФРЈ, имале врховне и уставне судове и своје уставе. Представници покрајине могли су да ставе вето на сваки савезни закон који би “повређивао права покрајине“ .

Према том уставу, како је својевремено објаснио бивши председник Уставног суда Србије Слободан Вучетић, покрајински посланици у републичкој Скупштини могли су да учествују не само у доношењу закона за целу Србију, већ и закона који су примењивани на такозвану ужу Србију.

Истовремено, републички парламент није имао никакав утицај на законодавну делатност покрајине. Такав модел функционисања покрајине никада раније није забележен ни у светској пракси, ни у историји.

Реалност

Прерогативе државности Војводина је изгубила Уставом из 1990. године, што је био тежак ударац за поборнике неограничене аутономије. На прослави коју је уприличио недавно поводом 35-годишњице Устава из 1974. године, председник Лиге социјалдемократа Војводине недвосмислено је поручио да би “једини устав који је Војводина икада имала требало да буде инспирација за уређење истинске војвођанске аутономије“.

А, усвајање Устава Србије 2006. године испровоцирало је лидера ЛСВ да изјави како до тада Војводина никада и није била у Србији. По њему, није било српске кошуље већ само југословенског капута. Најзад, Србија је, заправо, окупирала Војводину! Берисављевић ће данас, шест година после Чанка, поновити да је Војводина, од присаједињења, колонија Србије.

Већина почасних гостију данашње Конвенције унапред је најавила да не подржава идеју о конфедерацији Војводине с њеном матицом, али… Много је и политичара и историчара који сматрају да републичко уређење Војводине није реално.

Академик Чедомир Попов, који се енергично противио Статуту, тврдећи да тај документ још више удаљава Војводину од Србије, упозорава да је покрајина већ одавно на ивици отцепљења. Његов колега, историчар Ранко Кончар, потенцира историјске посебности Војводине и њено право на највиши степен аутономије. Ипак, и он сматра да идеја о Војводини као републици није у овом тренутку реална.

И није, ни данас нема подршку политичких фактора. Али и даље тиња.