Бесмислена кандидатура
Фуснота уз “Косово” – цена стицања статуса кандидата за чланство у ЕУ – представља де факто признање званичног Београда да илегална творевина на сувереној територији Републике Србије ужива легалитет и легитимитет
Реторика српске владе и председника, као и предвидљиве реакције режимских медија у Београду поводом доделе Србији статуса кандидата за чланство у Европској Унији, тај чин представљају као нешто вредно и значајно. Ово је, међутим, далеко од истине. Не по први пут, причом о „европском путу Србије“ црвено-жута коалиција нуди Потемкинова села осиромашеном и упропашћеном народу.
Истина је мучна али једноставна: додела статуса кандидата за чланство у ЕУ, али без одређења термина за почетак приступних преговора, политички је безначајан чин. Такву је “привилегију” могуће уживати деценијама без већег помака ка жељеном циљу, као што показује пример Турске. Македонија је „награђена“ доделом истог статуса за пристанак на Охридски споразум, којим је практично постала двонационална држава, а да потом годинама није направила никакав помак.
Опште је позната чињеница да у седишту ЕУ у Бриселу и у кључним престоницама 27 земаља-чланица – у Берлину, Паризу и Лондону, пре свега – постоји “замор проширења”. Пуштање Румуније и Бугарске у ЕУ сматра се грешком коју не треба поновити у случају Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније и Албаније, да о „Републици Косово“ не говоримо. Међу водећим личностима Европске комисије увелико постоји једва прикривени консензус да после пријема Хрватске следи дуги низ година када ће врата која раздвајају чекаоницу од клуба остати закључана.
Непотребно је, осим тога, указивати да фуснота уз “Косово” – цена стицања статуса кандидата за чланство у ЕУ – представља де факто признање званичног Београда да илегална творевина на сувереној територији Републике Србије ужива легалитет и легитимитет. Покушаји порицања суштине новоствореног стања у изјавама званичника режима и у медијима под њиховом контролом увредљиви су и непристојни.
Суштинско је питање шта мотивише људе који воде Србију да прихватају диктате који нарушавају битне националне и државне интересе – оличене у територијалном интегритету и поштовању уставног поретка – у замену за једну политички неупотребљиву и безвредну, неуновчиву титулу као што је статус кандидата..
Нема сумње да неки од њих, из њима самима најбоље знаних разлога, свесно поступају у корист српске штете: доказ није само “препознавање по плодовима” њиховог скоро четворогодишњег рада, већ и богата Викиликс документација која их је раскринкала – да будемо јасни и гласни – као издајнике и стране плаћенике. Међутим, ако ипак допустимо могућност да међу доносиоцима кључних одлука има и људи који нису зарад моћи и новца потписали пакт са ђаволом, њихов проблем је у суштинском неразумевању концепта националног интереса. Они падају на елементарном испиту раздвајања животних интереса државе и нације – интереса првог реда – од секундарних интереса који су пуко средство остварења оних првих, виталних циљева.
Грешка у флоскули “Европа” и(ли) “Косово” јесте стављање те две категорије интереса у исту раван. Очување правно и морално нетакнуте тапије на Косово и Метохију интерес је првог реда. Приступање ЕУ, чак и под све мање вероватном претпоставком да представља изгледну опцију, секундарни је интерес који треба да служи примарном циљу. Груба али адекватна је паралела са дилемом Краљевине Србије у време аустријског ултиматума јула 1914. Очување националне части и државног суверенитета (одбијање учешћа аустријских полицијских органа у истрази на територији Србије) јасно је схваћено као интерес првог реда, у поређењу са којим је чак и очување мира да би се спречио судар са далеко надмоћнијом силом – представљало другоразредни циљ.
Неразумевање ове суштинске разлике између животно важног циља и пуког средства за његово остварење оличено је у пароли „Европи нема алтернативу. Та је парола не само бесмислена већ и дубоко разорна. То је као да тежак срчани болесник понавља како „учлањење у теретану нема алтернативу“ – а притом и даље пуши, вечерава тешка, масна јела и одбија лакше доступне а притом мање опасне облике терапије. Неопходност веће разноликости српских опција диктира не само чињеница да Немачка и Велика Британија не желе Србију у ЕУ (да о Пољској или Литванији не говоримо, оне раде шта им је наложено), већ и нужност развоја стратегије опстанка независно од тога какви су изгледи Србије да у бриселски клуб буде икада припуштена.
Стратегија опстанка намеће елементарно питање које мора бити не само постављено, већ и подвргнуто свестраној јавној дебати: да ли је у националном интересу Србије да уђе у ЕУ? Те дебате никада није било, јер су контролори јавног дискурса наметнули став да је она нелегитимна: већ само артикулисање питања је, наводно, „антиевропски“ чин.
Београдске власти прене-брегавају чињеницу да је ЕУ у стању хроничне финансијске и институционалне кризе и заташкавају вазда растући листу захтева и уцена који им се постављају као услов за даљи напредак ка чланству – а тим захтевима и уценама нема краја. Политички процес у режији ЕУ сада се своди на праксу изнуђивања идеолошки пожељних исхода – попут признања Косова и даље федерализације остатка Србије – дефинисаних од стране неизабране Европске комисије и њених налогодаваца у престоницама водећих земаља, у Берлину пре свега. Циљ се унапред дефинише, а потом се пушта у погон медијска машинерија и средства политичких притисака. Ако се тај идеолошки зацртан циљ не оствари, то значи да „демократија“ није успешно функционисала. Самим тим процес мора да се понови све док бирачи не буду исцрпљени и доведени у потчињено стање – као што се десило после више пута поновљених референдума у Данској или Ирској. У супротном, кључне одлуке се напросто доносе без њиховог знања или одобрења: невероватно је али истинито да 85 посто законодавства у земљама чланицама диктира Брисел, без икакве скупштинске процедуре у националним законодавним телима (парламентима или скупштинама).…
Oстатак текстa у Слободи, СНО, Чикаго, САД
Категорије:Други пишу, Мишљење
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…