Политичко и мафијашко порекло српских шверцера оружјем
Дуге цеви за кратку употребу
30 март 2012, за ФБР припремио В. Петровић
У отвореном разговору са својим извором из Министарства одбране Србије, Таблоидов војни аналитичар је успео да у потпуности проникне у тајне трговине оружјем на простору целог Балкана током ратних деведесетих година, али и данас. У наставку серијала о тој деликатној теми, препуној државних и јавних тајни, постаје јасно да је на простору некадашње Југославије, осим класичног криминала, преживела још само трговина наоружањем и опремом, која је била и остала једна од најуноснијих „привредних грана“ сваког озбиљног подземља… А како се распадао војни потенцијал Србије, говори и један кратак закључак са „Двадесет друге седнице Војног савета одбране“ из 2005. године, који гласи да „ВСО подржава предузете активности Министарства одбране на продаји имовине, у циљу подизања укупног финансијског потенцијала војске“! Реч је о документу под ознаком „Службена тајна, строго поверљиво“, који је потписао генерал-мајор Љубиша Јокић. Њиме је и службено озваничено черупање Војске Србије и отворена пуна сезона пљачке војних ресурса и шверца оружја
Пише: Пуковник Милан Јовановић, лист Таблоид
Некадашња Савезна дирекција за промет производа с посебном наменом (Југоимпорт СДПР) све до сада је за јавност била и остала неосвојива тврђава. Реч је о најтајанственијој државној институцији у последњих пола века, јединој у некадашњој Југославији (касније у СР Југославији и СЦГ, а сада у самосталној Србији) овлашћеној за трговину наоружањем и војном опремом. Поред огромног обрта и профита који се остварује трговином оружјем, овај посао прате и увек тајанствене приче о обавештајцима, „шареним“ политичарима, баснословно богатим трговцима, али и разним локалним и међународним пробисветима који на све начине покушавају да уђу у бизнис са оружјем.
Домаћа мрежа трговине оружјем и војном опремом има своју традицију, а била је референтна и у светским оквирима док је трајала последња од свих Југославија. Извор из МО, међутим, говори о најпрљавијим пословима које је водио једини овлашћени, Југоимпорт СДПР (некадашња Савезна дирекција за промет робе посебне намене). Реч је, како он тврди, о фирми која је већ деценијама, без конкуренције, највећи шверцер наоружањем и војном опремом на Балкану. Такође, додаје овај врхунски познавалац промета наоружања: „…доласком Стевана Никчевића на чело Југоимпорт СДПР, то постаје шверцерско-мафијашко-удбашко-буразерско-директорско-разбојничко-кумовско легло и једна од најопаснијих криминалних рупчага у европским и светским размерама! Колико је људи само у последњих двадесет година погинуло, што у Африци, што на Блиском истоку, што на Балкану, што у бившој СФРЈ, захваљујући овој, слободно рецимо, мафијашкој организацији…“
Како су Американци упознали кума
Већина дневних листова у Србији објавила је 23. октобра 2002. године следећу вест: „…Припадници СФОР-а, у акцији изведеној 12. октобра 2002. године у фабрици Орао и шећерани Обарска у Бијељини пронашли су обимну документацију која указује да је преко београдске фирме за спољну трговину војне опреме Југоимпорт извезена већа количина војне опреме у Ирак који је под ембаргом УН. Међу пронађеним документима налазе се и компјутерски дискови са подацима о трговини југословенске фирме Југоимпорт (раније СДПР) са Ираком, као и подаци да се југословенски стручњаци налазе у Ираку где инсталирају опрему и обучавају ирачку војску да је користи. О постојању ових докумената упознати су били покојни српски премијер Зоран Ђинђић, ондашњи министар иностраних послова Горан Свилановић и председник савезне владе Драгиша Пешић, а међународни инспектори, који се баве истраживањем канала трговине и дистрибуције оружја у свету, претходних дана су разговарали са српским министром полиције Душаном Михајловићем, који је, истовремено, био и председник Управног одбора Југоимпорта.
У једном од докумената који је пронађен у ташни потпуковника Војске Републике Српске и директора маркетинга предузећа Орао Горана Сантрача, адресираном на канцеларију Министарства одбране Ирака, наводи се да Југоимпорт није могао да у потпуности изврши испоруку од 30. јуна 2002 године. У истом документу наводи се да се један део пошиљке налази у црногорској луци Бар где чека сиријску дозволу (а роба иде у Ирак!), а затим и о начину за враћање техничких експерата Југоимпорта из Багдада када се посао заврши, као и о томе да Ирачани морају да уклоне ознаке Орао са све документације за одржавање опреме. „Од Ирачана се тражи да уклоне сва упутства на српскохрватском језику из постројења у Ираку и да их врате стручњацима Југоимпорта. Захтева се и уклањање радних налога Југоимпорта, ознака Орао са свих докумената, каталога и лабораторијске опреме Орла“.
У случају инспекције Уједињених нација, Југоимпорт поручује да ће њихови стручњаци размонтирати сву опрему у року од десет дана, а Ирачанима се налаже да је сакрију, као и да спрече инспекторе да открију како су резервни делови набављени од Орла тако што ће направити нови жиг сличан жигу Орла, који ће утиснути преко постојећег оригиналног жига.
Овај документ писан је на Југоимпортовом меморандуму са датумом 25. септембар 2002. године, а потписао га је пуковник Крсто Грујовић, директор Југоимпортовог представништва у Багдаду. Према изворима, СФОР је овај документ проследио америчкој влади, на чијој се црној листи за трговину оружјем налази Ирак, а свака земља, па и Југославија, може имати за последицу озбиљне проблеме у односима са Америком и њеним најближим сарадницима, као и са Уједињеним нацијама.
Дозволе за послове са Ираком давао је бивши савезни министар за спољну трговину и високи функционер Југословенске левице, а потом и саветник у амбасади СРЈ у Багдаду, Бориша Вуковић, док је, према процедури, тадашње Савезно министарство одбране морало да одобри сваки конкретан уговор, односно посао овакве врсте.
Афера која је избила након продаје оружја и војне опреме Ираку омогућила је именовање Стевана Никчевића на место првог човека Југоимпорта, што практично значи да је Демократској странци (ДС) коначно успело да „гурне ногу“ у врата војног врха. Именовање дотадашњег помоћника савезног министра полиције Стевана Никчевића за генералног директора Јавног предузећа Југоимпорт СДПР, 5. новембра 2002. године, имало је за циљ да укаже на то да је власт у Београду одлучна да што брже „спере љагу“ са себе након свих детаља који су испливали по открићу „ирачке афере“ и улоге јединог државног монополисте, Југоимпорта, у том послу. Никчевић на ту позицију долази као човек који треба да замени генерала Јована Чековића, контроверзну личност из света трговине наоружањем и војном опремом, чије име је било синоним за гигант звани Југоимпорт.
Пандур који је надживео премијера
Други дан након ступања на функцију нови директор је сазвао састанак са директорима свих фабрика које се баве производњом војног програма, повезаних у систем тзв. наменске индустрије Југославије. Детаљи овог састанка нису саопштени и остало је отворено питање будућих аранжмана и услова које је новоименовани директор Никчевић понудио својим сарадницима. Данас је јасно: резултати тог састанка су такви да је одбрамбена индустрија Србије потпуно уништена!
Из изјава покојног премијера Ђинђића које је он давао и пре овог сусрета, могло се наслутити да наменска индустрија има некакву будућност у другачијим условима. Тако се и Никчевићево именовање тада умногоме доживљавало, најпре као успостављање директног утицаја покојног српског премијера на читав овај комплекс, па тек након његове смрти као „организацију кумова“. На чијем челу је био и остао Никчевић?
Иако начелно предложен као кадровско решење тадашње Савезне владе, он је био помоћник Зорана Живковића, у то време савезног министра полиције и потпредседника ДС-а, и једног од његових најближих сарадника. Према таквом погледу на ствари, Никчевић долази са задужењем да успостави „цивилну контролу власти“ над сектором који се показао као проблематичан за било какву директну контролу. Данас, цивилна контрола над наменском индустријом је остварена – она се спроводи на „законској“ основи , она је „у сигурним рукама“. Контролу врши Драган Шутановац (министар одбране) са својим кумом и помоћником за материјалне ресурсе Илијом Пилиповићем, а уз свесрдну помоћ, подршку, сугестије бившег им заједничког шефа Стевана Никчевића.
Трговина оружјем представља један од последњих бедема „недодирљивих“ војних кругова и на том трагу је могуће пратити оптужбе (на које су и режимски писани медији неколико пута до сада указивали) на могућност повезаности челних људи МО, ГШ ВС и војних безбедносних структура са пословима Југоимпорта у вези са продајом НВО (наоружања и војне опреме).
И поред разних калкулација и цифара које су се у медијима појављивале, нико још није званично објавио колико је прецизно износио годишњи промет оружја, војне опреме и технологије остварен преко ове компаније. Тако се још увек не зна о коликом новцу се заправо ради, али је логично претпоставити да то нису безначајни износи.
Иако је још у јуну 2001. године био шеф југословенске делегације на Конференцији УН о лаком наоружању у Њујорку, иако је са члановима једног дела Програма за развој УН имао неколико сусрета поводом разраде пројекта обезбеђивања државне границе (у оба случаја, ради се о иницијативама за ограничење производње односно трговине и складиштења, условно речено, лаког пешадијског оружја) Стеван Никчевић, као „бивши“ припадник Ресора државне безбедности МУП-а Србије, нема, нити је икада имао квалификације за функцију „државног оружара број један“!
Приликом уништења 23.223 комада пешадијског оружја из војних вишкова, које је иницирао НАТО преко своје агенције НАМСА (означава скраћеницу Агенција НАТО за одржавање и снабдевање и представља логистички сервис земаља чланица савеза за сервисирање војне технике, транспорт, обуку кадра, складиштење и чување муниције итд.) које је обављено за време мандата министра одбране Бориса Тадића у погонима ТРЗ Чачак, Стеван Никчевић је вртоглавом брзином почео да гради каријеру шверцера НВО (наоружања и војне опреме) у „законским“ оквирима из сенке.
Након рата са НАТО, и након петооктобарских промена, Стеван Никчевић се појављује као један од тројице коминистара полиције у прелазној влади. Склоност ка трговини оружјем показивао је још у времену док је радио у РДБ-у (ресор државне безбедности) у који је ушао 1987. године. Довођењем и постављањем за своје најближе и најповерљивије сараднике Драгана Шутановца (одлазећег министра одбране) за саветника и Илије Пилиповића на место директора за америчко и западноевропско тржиште, а посебно након одласка Шутановца и Пилиповића на челне функције у Министарство одбране, Србија је постала елдорадо за разноразне трговце оружјем.
Да би све било на „законској“ основи, ЈП Југоимпорт СДПР је одвојио средства за учешће у власништву над десетак компанија у земљи и иностранству са већинским, или потпуним власништвом. Бизнис цвета „на законској основи“, а фирме ћерке су ту да буду услужне у свим привредним марифетлуцима, јер у нити једном систему контроле не подлежу контроли пословања. Поред тога, ЈП Југоимпорт СДПР је остварило сарадњу са неколико привилегованих компанија, како из земље (ЦПР Импеx, ГИМ, Булет, Евацо), тако и из ближег окружења (МДИ-Подгорица, Ален Загреб итд.), остваривши тако целокупну контролу над трансфером оружја на овим просторима. У тим и таквим делатностима немају мере. Поред баснословног пљачкања државе Србије, они без трунке савести наоружавају све непријатеље Србије и српскога народа. Тако су у претходних седам година наоружали и војску Косова.
Ко су алфа и омега шверца оружја у Србији?
Прави „босови“ шверца наоружања, и то у светским размерама, данас су (осим Никчевића, Шутановца и Пилиповића) свакако и Милорадовић, технички директор Југоимпорт СДПР, Петар Црногорац, власник и директор ЦПР Импеx; Светозар Црногорац, отац Петров, који је један од бивших директора београдског представништва такозване наменске индустрије Застава оружје, генерал-потпуковник у пензији Милан Зарић, бивши војни аташе у Бечу, иначе отац Драгана Зарића, заменика директора ЦПР Импеx; Зоран Дамјановић, директор Југоимпорт монта, садашњег МДИ Подгорица, затим пуковник у пензији Рудић, бивши начелник Управе за снабдевање у МО, и још многе јавности углавном непознате личности, које у причи о домаћем гнезду међународног шверца оружја дају сасвим нову димензију својим мафијашко-клановско-кумовско страначким односима, пре свега на линији такозване цивилне контроле производње и промета оружја. Како то функционише у њиховој организацији најбоље се види из следећег прегледа…
Наиме, Југоимпорт монт, као бивша ћерка-фирма Југоимпорт СДПР-а (садашњи МДИ), уз несебичну помоћ највиших државних и војних органа, оштетио је државу за равно 50.860.000 америчких долара! Оваква и бројне друге продаје извршаване су, наравно, мимо легалних новчаних токова, дакле „у кешу“. Од разних провизија и „уграда“, многобројним важним личностима у Србији је подигнут велелепан „животни и радни простор“.
Колико се отуђио тај центар моћи који је од шверца оружја направио регионално па чак и глобално криминално предузетништво, најбоље говори и писмо које је својевремено упутио извршни директор Југоимпорт монта Зоран Дамјановић на руке Милу Ђукановићу, тадашњем председнику Црне Горе. Из писма се јасно види да аутор „није обухваћен разменом корисних информација нити поделом плена“, него да наивно верује како „зли језици блате један поштени државни посао“. Мора да је Ђукановићу овај тужни трактат био врло смешан, јер без његовог благослова ниједан сумњиви транспорт оружја није могао да прође. Треба рећи да су сви послови од пре седам или осам година и данас „на снази“, на овај или онај начин, да је црногорски огранак СДПР и даље „лансирна рампа“ за међународни шверц оружја којим диригује труст мозгова у „београдској централи“.
Писмо наивног директора, добро упућеном председнику
„…Цијењени господине Предсједниче, молимо Вас да д.о.о. Југоимпорт-Монт као привредно друштво чији је један од оснивача Влада Републике Црне Горе, и мене као извршног директора, уз помоћ надлежних државних органа Црне Горе и овлашћених представника Црне Горе у органима Државне заједнице, заштитите од неоснованих прогона, блокада и опструкције које према нама врше представници Министарства одбране ДЗ СЦГ.
Опструкција коју трпимо огледа се у следећем:
1. Непотписивање уговора за испоруке са фабрикама намјенске производње у Републици Црној Гори (упркос бројним биљешкама и договорима, обезбијеђеним средствима од маја 2005. године и након 4 пута писмено исказаних потреба од стране Генералштаба ВСЦГ за производима 12 ових фабрика, Министарство одбране већ 2 године не започиње процес уговарања, чиме се доводи у питање опстанак ових фабрика и стварају услови за оправдано незадовољство запослених. Директори фабрика и д.0.0. Југоимпорт-Монт су се више пута овим поводом обраћали Министарству одбране ДЗ СЦГ и Министру економије у Влади Републике Црне Горе, међутим, без резултата.)
2. Неиздавање сагласности за транспорт средстава наоружања и војне опреме (ова пракса је започела у децембру 2005. године и тада је пуну сагласност за транспорт авионом од Аеродрома Подгорица до Багдада одбила да изда ВБА, наводно због тога што није сигурна да ће се планирани лет окончати у Багдаду. Том приликом сам обавио разговор са генералом Ацом Димитријевићем, тада помоћником министра одбране за безбедност, и у његовом кабинету био упозорен да ће нас ВБА све више притискати, како се буде ближио дан референдума (за независност Црне Горе, прим. ред.) и од њега лично сазнао да он не може више да истрпи такво понашање према Црној Гори, па и због тога престаје да обавља дужност од 01.01.2006.године. Случај са одбијањем издавања сагласности за лет поновио се и 07.04.2006. године када је у Подгорицу требало да слети авион из Софије, и за Багдад превезе муницију коју су, након добијених извозних дозвола, купили из САД (компаније ТАОС и АЕY) уплативши авансно. Писану сагласност коју је потписао начелник Генералштаба ВСЦГ, поништио је министар одбране ДЗ СЦГ уз здушну подршку свог помоћника за материјалне ресурсе пуковника Ђедовића, који је на ту позицију постављен испред Републике Црне Горе, иако је за исту робу Министарство одбране давало сагласност за летове из Београда, најмање 15 пута у задњих 6 мјесеци. Нашем авио-превознику ова сагласност је издата тек у суботу 08.04.2006. године око 14 х, након интервенције код министра одбране од стране војног Изасланика при Амбасади САД у Београду.
3. Произвођење афера и проглашавање легалног посла илегалним
Сами знате колико смо муке имали да добијемо извозни посао продаје вишкова наоружања и војне опреме са стока ВСЦГ, као једини субјект из Црне Горе у последњих 15 година. У међувремену су углавном приватне фирме из Србије извезле ове робе у вриједности од више стотина милиона УСД. Од уговорених 5,2 милиона УСД, сва средства су уплаћена на посебан рачун Буџета Републике Црне Горе за финансирање трошкова одбране и на рачун Фонда за реформе система одбране код Црногорске комерцијалне банке. Преосталих 2 милиона УСД би требало да се наплате у наредних 40 дана, ако нас не изблокира Министарство одбране. Веома смо изненађени чињеницом да надлежни државни органи Републике Црне Горе, у првом реду полиција и тужилаштво, олако насиједају на вјечито произведене и пласиране неистине типа: „оружје спремљено за продају на сивом тржишту Црне Горе“ (иако сва документација говори супротно), а до афере се стигло тако што је без нашег знања замијењено возило и возач и без проблема утоварено у касарни у Београду и пропраћено кроз цијелу Србију и Црну Гору, све до Биоча, одакле је дојављено да се наводно ради о шверцу иако смо ми тог дана звали пет високих полицијских функционера, укључујући и директора полиције, да нам помогну у пропуштању возила до Аеродрома Голубовци гђе је чекао авион ино купца…
Такође, оптужба да је „оружје у Мојковцу лагеровано за препродају на сивом тржишту“ (иако су у питању троношци за пушкомитраљезе, који никако не могу бити злоупотријебљени а који су у складу са уговорима складиштени)… Са Аеродрома Голубовци отпремљено је 16 тона оружја умјесто три тоне колико је пријављено“ (иако је сва документација достављена МУП-у и Царини гласила на 16 тона). Овакво поступање, уз сталне истражне радње које се над нама спроводе, онемогућава нас да радимо оно због чега смо основани и доприносимо успјешном пословању фабрика намјенске производње у Црној Гори и проналажењу стратешких партнера који би кроз докапитализацију извршили конверзију војног програма у овим фабрикама у тржишни. Поред тога спријечени смо да учествујемо на тендерима који се припремају ових дана, тако да смо били принуђени да Вам се обратимо на овај начин, иако знамо да имате превише обавеза у борби за коначно заокруживање дуго чекане независности Црне Горе.
С поштовањем, Зоран Дамјановић…“
Ред је да се човеку одговори…
Убрзо након Дамјановићевог писма, Мило Ђукановић, са владичанских висина, тражи од тадашњег заменика министра одбране СЦГ Вукашина Мараша да му достави „цјеловиту информацију“ о овом случају. Наравно, са циљем да све буде „како Бог заповеда“, и да онима који „прате ситуацију“ буде јасно да је он горе, далеко од некаквог шверца оружја…
Мараш, наравно, одлично разуме начин размишљања Мила Ђукановића, па му шаље очекивани одговор…
„…Господине Председниче, у вези вашег захтева од 05. маја 2006. године за достављањем целовите информације поводом обраћања извршног директора Д.0.0. „Југоимпорт-МОНТ“, у прилогу акта достављам Вам „Информацију о извозу наоружања“ и сарадњи са „Југоимпорт-МОНТ-ом“, инт. бр. 1650-1 од 10.05.2006. године, коју је по мом налогу израдио Сектор за материјалне ресурсе Министарства одбране. Информација коју је израдио Сектор за материјалне ресурсе Министарства одбране даје одговоре на део питања која се тичу уговарања, околности на поступак давања сагласности за транспорт и извоз наоружања и војне опреме, али из њима знаних разлога, у информацији нису обрадили суштинска питања из овог уговора која су спорна, због чега ја са њом нисам задовољан. Господине Председниче, у намери да обезбедим што квалитетнији Ваш увид у целину проблема, укључићу и неке своје коментаре са најбољом намером да што целовитије сагледате ову проблематику. Није спорно да догађаји у државној заједници у целини имају своје утицаје и на односе у Министарству одбране и генерално говорећи озбиљне блокаде и опструкције према иницијативама које су долазиле из Р. Црне Горе о чему сам Вам послао информацију. У жељи да Вам ову Информацију учиним што приближнијом изнећу нека моја запажања…
На расписани тендер (08.11.2004. године), којим је одобрена продаја средстава наоружања и војне опреме са стока Војске СЦГ, предузеће „Југоимпорт-МОНТ“ на понуду се није јавило до одређеног рока (18.01.2005, године), иако им је понуда писмено достављена. Накнадно, након проналаска стратешког партнера, директор „Југоимпорт-МОНТ-а“ се 22.02.2005. године обратио Министарству одбране са захтевом да им се одобри уговарање вишкова средстава наоружања непосредном погодбом. Приликом отварања свих приспелих понуда, комисија је констатовала да је понуда предузећа „Југоимпорт-МОНТ“ на трећем месту, са ценом која је за око 1.600.000,00 УСД мања од првог понуђача.
Након одржане непосредне погодбе у надлежној управи Министарства одбране, а на захтев предузећа „Маг етрол“ чија је понуда била најповољнија, одржан је састанак на коме су директор овог предузећа господин Емин Еминовић и представник ино купца господин Милован Мићовић изнели тврдње да им се прети смрћу због учествовања на овом тендеру (службена забелешка у надлежној управи министарства). Након тога одржан је састанак између директора „Маг етрола“ и „Југоимпорт- МОНТ-а“ и предузеће „Маг етрол“ је одлучило да продају средстава наоружања и војне опреме која су њему додељена препусти „Југоимпорт-МОНТ-у“.
У међувремену, директор „Југоимпорт-МОНТ-а“ предузима мере и радње преко појединаца у овом министарству, као и у институцијама државне заједнице, преко којих ће обезбедити легалитет добијања овог посла, образлажући то „најширим интересима државне заједнице“. Тако је министар одбране господин Првослав Давинић, Врховном савету одбране доставио Информацију, пов. бр. 112-107 од 29.03.2005. године, којом предлаже да се овом предузећу да посао, а Врховни савет одбране је на 22. седници одржаној 30.03.2005. године, донео Закључак: „ВСО подржава предузете активности Министарства одбране на продаји имовине, опреме и наоружања, у циљу подизања укупног финансијског и материјалног потенцијала Војске“. На основу предузетих радњи и поступака предузеће „Југоимпорт- МОНТ“ је са Министарством одбране 07.04.2005. године закључио комисиони уговор о извозу средстава наоружања и војне опреме, са обавезом да се уговорена средства преузму до 22.01.2007. године. Управа за снабдевање која је испред Министарства одбране склопила уговор, није предузела законом прописане мере према фирми „Маг етрол“, која је самоиницијативно изашла из надметања и која је победила на тендеру. За реализацију напред наведеног уговора, надлежна управа Министарства одбране 11.04.2005. године доставила ми је нацрт Одлуке о распореду и коришћењу новчаних средстава остварених продајом вишкова средстава наоружања и војне опреме, на начин да се средства у износу од 5.252.500 УСД након наплате од комисионара „Југоимпорт- МОНТ-а“ уплате на рачун Подгоричке банке, на располагање и коришћење Министарству финансија Републике Црне Горе. Достављени нацрт Одлуке нисам био у могућности да потпишем зато што су средства наоружања и војне опреме која су предмет продаје имовина Републике Србије.
Из наведених разлога није донета инструкција за плаћање, већ је предузеће „Југоимпорт-МОНТ“ у складу са одредбама уговора самостално извршило уплате на начин како је то дато у достављеној информацији. Последица недоношења инструкције за плаћање је немогућност склапања уговора са предузећима наменске индустрије у Р. Црној Гори. Закљученим уговором између Министарства одбране и „Југоимпорт- МОНТ-а“ дефинисање начин и место испоруке, што подразумева да ово предузеће преузима наоружање у складишту Војске (у конкретном случају: складиште Кнежевац – Београд), где престају све обавезе Министарства одбране и Војске Србије и Црне Горе.
Даља одговорност за транспорт оружја од складишта до царинарнице, односно аеродрома, у надлежности је комисионара – предузећа „Југоимпорт-МОНТ“ и МУП-а Р. Србије и Р. Црне Горе. Међутим, у реализацији овог уговора појединци из Министарства одбране су ненадлежно у 11 случајева издавали потврду за транспорт наоружања са образложењем да је то за потребе снабдевања јединица Војске у Р. Црној Гори, што је неистинито и због чега је против појединих официра покренут поступак утврђивања одговорности.
Господине Председниче, из изнетих чињеница да се закључити да су у поступку уговарања и реализације извоза наоружања и војне опреме преко предузећа „Југоимпорт-МОНТ“ учињени бројни пропусти од стране одговорних лица у Министарству одбране и Војсци Србије и Црне Горе. Министар одбране господин Зоран Станковић упознао се са свим чињеницама везаним за овај уговор и према мом сазнању намеран је да донесе одлуку да се даља реализација уговора обустави (до сада реализовано око 63 одсто уговора). Обзиром на велику осетљивост питања у овом уговору, мишљења сам да се на највишем државном нивоу (Врховном савету одбране), постигне договор и разреше спорни проблеми.
С поштовањем, Вукашин Мараш…“
Хронологија и друге околности
Да би све било јасније, шверц оружја (као уосталом и нафте, цигарета и свега што је било курентно и што је створило државну мафију у Србији, али и другим земљама некадашње Југославије), у овом случају се тицао најужег круга људи. Време у коме се све дешава, дакле половином претходне деценије, уочи распада државне заједнице са Црном Гором, било је идеално за разне неконтролисане транспорте оружја и опреме. Још није примењено ништа из планиране сукцесије (расподеле наслеђене заједничке имовине), и све је функционисало као у распаду традиционалних кућних заједница: ко је шта зграбио, било је његово. Али, на томе се није завршило. Седам година касније и даље постоји иста клика на челу СДПР-а у Београду, и даље постоји некадашњи огранак ове фирме у Подгорици, и даље са аеродрома у Голубовцу полећу авиони са контингентима оружја у правцу познатом само малом броју људи у обе државе… Тако се и десило да Војска Косова буде наоружана а да народ и у Србији и у Црној Гори о томе не зна ништа. То што већ годинама раде Никчевић, Шутановац, Пилиповић, али и њихови „комитенти“ у региону, па и у свету (углавном тамо где су диктаторски режими и грађански ратови), само је једна слика у витражу мрачне данашњице: на глобалној сцени су отуђени центри огољене силе, барони војне индустрије, који заправо управљају животима милиона.
Домаћа банда шверцера оружјем себе тако и доживљава. Изнад њих нема власти!
Мртвац и гробар на сахрани војног потенцијала
Приликом уништења 23.223 комада пешадијског оружја из војних вишкова, које је иницирао НАТО преко своје агенције НАМСА (означава скраћеницу Агенција НАТО за одржавање и снабдевање, и представља логистички сервис земаља чланица савеза за сервисирање војне технике, транспорт, обуку кадра, складиштење и чување муниције итд.), а обављено је за време мандата министра одбране Бориса Тадића у погонима ТРЗ Чачак, Стеван Никчевић је вртоглавом брзином почео да гради каријеру шверцера НВО (наоружања и војне опреме) у „законским оквирима“ из сенке.
Ало, овде твој страшни суд!
Недуго после спроведеног поступка такозване непосредне погодбе о продаји војне опреме и наоружања америчком купцу (у надлежној управи Министарства одбране), испоставило се да је понуда предузећа Маг етрол била знатно повољнија од понуде коју је дао други учесник на тендеру, црногорски огранак СДПР-а, Југоимпорт монт.
Али, чим је представник Маг етрола дошао кући, зазвонио му је телефон и стигла је претња да одступи од тог посла, иначе… Непосредно потом, Маг етрол је одлучило да продају средстава наоружања и војне опреме која су њему додељена препусти Југоимпорт монту.
Иначе, у сличним ситуацијама пракса у Министарству одбране, и раније и сада, подразумева да долазак странака на „непосредну погодбу“ буде у различитим терминима! Како би уцене „својеглавих“ боље функционисале, а мућке несметано текле…
(Наставиће се)
Категорије:ДЕШАВА СЕ..., Други пишу, Мишљење















Ovi monstrumi su zasluzili da im se i seme i pleme zatre,nebi li se kasnije i oni povampirili,sa novcem koje ja na takav nacin stecen i njima ostavljen.Dali ce ove kriminalce stici zasluzena kazna,ili ce ostatak zivota uzivati u luksuzu i uz drzavnu penziju,a njih ce nasleditibraca po delu,ostaje da se vidi .
Свиђа ми сеСвиђа ми се