У ЦРНОЈ ГОРИ ИЗБАЦУЈУ СРПСКЕ ВЕЛИКАНЕ ИЗ УЏБЕНИКА И УВОДЕ "АМЕРИЧКЕ ВЕШТИЦЕ"...

Кажу у преамбули овог новог програма из 2011. да није  прављен по „националном“ критеријуму, него по „квалитету писаца и  њихових дјела“. Али на основу чега су утврдили да је Бранко Бањевић  квалитетнији пјесник од Миодрага Павловића, Младен Ломпар од Матије  Бећковића или Никола Каваја од Драгослава Михаиловића- пита се професор Веселин Матовић.

Нисам могао да вјерујем, па рекох да провјерим – да ли су заиста из  црногорских читанки избачени Бранко Миљковић, Милорад Павић, Ј.Ј.Змај,  Оскар Давичо и многи други српски писци. Да ли је заиста нестала  Десанкина “Кравава бајка”, Бојићева “Плава гробница” и “ Стражилово”  Црњанског? Па и да овдје, у Црној Гори, не живи нити један једини  Србин, а не тридесетак одсто, па и да нико не говори српским језиком, а  говори више од четрдесет процената, велики Бранко Миљковић, рецимо,  морао би се наћи међу тим корицама.

О томе  разговарам са Веселином Матовићем, професором који је 2004.  године био један од оних који су избачени са посла јер су се противили  преименовању српског језика.

Како је у претходних десет година текла динамика избацивања српских писаца из црногорских уџбеника?

До избацивања српских писаца, односно њиховог накнадног књижења у  црногорску књижевност, дошло је у два маха: након преименовања наставног  предмета Српски језик у матерњи (српски, црногорски, бошњачки,  хрватски), 2004. и 2011, након  измјене Општег закона о образовању,   којим је црногорски језик установљен као наставни језик у црногорским  школама. При томе су, наглашавам, неки писци потпуно избачени, други су  преведени, као што рекох, у црногорску књижевност, а неки су, опет,  маргинализованни, дакле заступљени мање него у ранијим програмима.

Који су писци прво избачени, по хитном поступку? Ко је све изопштен?

Прво су, 204. избачени: Св. Сава, Доментијан, Теодосије, Орфелин,  Венцловић, затим Милован Глишић, Јанко Веселиновић, М. Бојић, Станислав  Винавер, Оскар Давичо, Бранко В. Радичевић, Скендер Куленовић, итд., и  наравно епска поезија.

А затим, 2011, деспот Стефан Лазаревић, па и В. Караџић као писац  (његова устаничка проза), Ј. Ј. Змај, Богдан Поповић, Јован Скерлић,  Сима Пандуровић, Миодраг Павловић, А. Тишма, Матија Бећковић, Драгослав  Михаиловић, Милорад Павић, Бранко Миљковић, Брана Црнчевић, Горан  Петровић…

И да све не набрајам – преко четрдесет српских писаца је избачено.  Истовремено, Св. Петра Цетињски, Његош, Стефан Митров Љубиша, Марко  Миљанов, Михаило Лалић, Радован Зоговић, Ристо Ратковић, Миодраг  Булатовић су наглашено означени као само црногорски писци. Тако да у  најновијим програмима имамо овакав однос: 81 наставна јединица у  програму за основну школу, припада писцима црногорске књижевности, а 42  српским писцима. У програму за  гимназију, заступљена су 44 црногорска, а  27 српских писаца. При томе, многим српским  писцима, који су остали у  програму, као Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Стевану Раичковићу, па и  самој Десанки, дато је много мање простора, заступљени су само са по  једном пјесмом, осим Десанке, која је заступљена и у средњој школи, али  је избачена њена Крвава бајка; као и Стражилово М. Црњанског.

Знате, ако у читанкама намијењеним српској дјеци и говорницима српског  језика нема Св. Саве, Десанкине Крваве бајке, Бојићеве Плаве гробнице,  као и Мајке Југовића, то је национална увреда. То су симболи од посебног  значаја у памћењу и емоцији српског народа, и није исто избацити њих из  читанке или неку другу пјесму, или другог књижевника.

Иво Андрић, рецимо, није избачен. Због чега?

Не. Ива Андрића, као и Борислава Пекића, Мешу Селимовића и Данила Киша,  они идентификују као писце јужнословенске књижевности. Али то не важи и  за Мирослава Крлежу, на примјер. Он је, разумије се – хрватски писац.

Које је званично објашњење за овај прогон писаца по националној основи?

Они кажу у Преамбули овог новог програма из 2011, да није прављен по  „националноме“ критеријуму, него по „квалитету писаца и њихових дјела“.  На основу чега су утврдили да је Бранко Бањевић квалитетнији пјесник од  Миодрага Павловића, Младен Ломпар од Матије Бећковића, или Никола Каваја  од Драгослава Михаиловића или Жарка Команина, на основу којих  књижевноумјетничких параметара, и ко је те параметре установио, нијесу  објаснили.

Да ли је, истовремено, из уџбеника избачен неки писац из Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине или Македоније?

Да, рецимо, Иван Горан Ковачић и његова Јама! А знате зашто? Не може се  јама предавати а да се дјеци не каже ко су били они који су бацали, а ко  они који су бачени у те јаме. Из истог разлога је избачена и Стојанка  мајка Кнежопољка Скендера Куленовића.

Нијесу изабацивани само писци из Србије већ и српски писци из Црне Горе?

Е, то је посебна прича. Избачени су: краљ Никола, Жарко Команин,  Бранимир Шћепановић, Ранко Јововић, Илија Лакушић, Миодраг Трипковић, а  сви остали писци који себе виде у контексту српске књижевности су  прећутани. Тиме се, у ствари, поручује следеће: ако нема српских писаца  из Црне Горе, онда нема ни српског језика, па, разумије се – ни српског  народа на том простору. То се исто поручује и тврдњом да је главни писар  Мирослављевог јеванђеља, измишљени Варсамелеон, а то је у ствари  старогрчки назив за мирисно уље које се користило при илуминацији књига,  био Зећанин/Црногорац – ијекавац, а Григорије Рашанин /Србин – екавац.  Па због тога  оно што је преписао тај волшебни Варамелеон припада  црногорској, а оно што је писао Григорије српској књижевности. Е, па  замислите екавце и ијекавце крајем 12. вијека, ако знамо да се јат  почело замјењивати са „е“ и „и“ тек неколика вијека касније. Али тако  пише у новој читанци за први разред гимназије. Што би требало да значи  да су Црногорци одувијек били ијекавци а Срби екавци., односно да је  екавско једнако српско, а ијекавско црногорско. То је позната теза да је  српско и да је српска култура само оно што се затвара у границе данашње  Србије. У крајњем – да у Црној Гори и нема Срба, дакле, екаваца, него  имају само посрбице или Слобови Срби, како данас причају Титови  Црногорци.

Који писци су убачени у читанке, намјесто оних протјераних?

Убачени су они за које је својевремено Павле Зорић, у полемици (почетком  седамдесетих) са Милорадом Стојовићем казао: „да по квалитету свог  књижевног дјела не могу имати место ни у једној књижевности“. И десетина  потпуно непознатих, чак ни у овако малој Црној Гори. Рецимо: Слободан  Вукановић, Вук Минић, Јово Кнежевић, Спасоје Лабудовић, Бранко Бањевић,  Љубиша Ћокић, Иван Цековић, Драгана Кршенковић Брковић, Чедо Вулевић,  Сретен Перовић, Сретен Асановић, Вељко Радовић, Младен Ломпар, Стефан  Митровић, Вељко Мандић, Андреј Николаидис, Балша Брковић, Љубомир  Ђурковић, Огњен Спахић, Зоран Поповић, Блага Журић, итд. Међу њима има и  оних о којима се не могу наћи трагови ни на интернету. На примјер:  трагао сам за именом Блага Журић, заступљена у четвртом раз основне  школе као лектира, и пронашао једини податак да је својевремено као  просвјетна надзорница учествовала у додјели неке дјечје награде у  Бијелом Пољу. Касније сам сазнао и да јој је син градоначелник Бијелог  Поља. О некима нијесам ни толико нашао.

На основу којих и каквих одлука се спроводила таква образовна политика?

То је државни пројекат стварања новог црногорског идентитета и потискивања до нестајања сваког српског знамена у Црној Гори.

Шта мислите о тези да, ипак, треба имати у виду период деведесетих, када  је у црногорске уџбенике, по декрету Београда, убачен велики број  српских писаца, науштрб, рецимо, хрватских, тако да и није чудно што  сада долази до неке врсте редукције, враћања на пређашње стање.

Свака теза о неким реципроцитетима је бесмислена. А ова је још и  нетачна. Програми из 1992, рађени су добрим дијелом на основу оног  злосрећног програма из времена тзв. Шуварове реформе. С друге стране,  тада је учињен напор да се настава из свих предмета, па и књижевности,   колико-толико растерете, тако да је дошло до смањења броја писаца у  програмима, а посебно оних изразито идеолошких, хоћу рећи,  партијскокомунистичких, који су углавном пјевали о Титу и партији.  Међутим, сви кључни хрватски писци су задржани: Матош. Цесарић, В.  Парун, Назор, Ујевић, Крлежа, Маринковић,  Ковачић…, дубровачка  књижевност: Гундулић, Држић, Менчетић, Ханибал Луцић…

Тада је, по инерцији из Шуварове реформе, ушао извјестан број писаца из  Црне Горе, Јеврем Брковић, нпр., којих до тада није било у програмима.

Александар Чогурић, члан Комисије за израду нових програма и један од  аутора ових нових читанки, данас прича како у програмима у Србији нема  црногорских писаца, заборављајући да у Црној Гори живи 43 посто  говорника српског језика и 30 посто Срба, а колико је говорника тзв.  црногорског у Србији? С друге стране, и да их је далеко више и да се  против њих тамо врши најтежи погром, треба ли за то да буду кажњени  говорници српског језика и Срби у Црној Гори. Ни у америчким читанкама  нема ниједан црногорски писац, али америчких писаца у црногорским  читанкама има готово колико и српских. Бесмислена је, понављам, прича о  реципроцитетима.

Ко је најодговорнији за читав процес?

Разумије се, актуелна власт и онај дио црногорске интелигенције који  годинама служи као њена трансмисија и држи све културне институције у  својим рукама. Као и они писци и други ствараоци који се држе максиме:  Боље лав на селу него миш у граду“.

Како би најкраће описали стање у нашем образовном систему када је ријеч о наставном програм за језик и књижевност?

Ради се о типично прозелитистичком процесу, односно намјери власти да  злоупотребом образовног процеса (школских програма и уџбеника, а и на  разне друге начине) будуће генерације према вриједности које се не  темеље на историјском, културном и духовном насљеђу створеном на српском  језику и у српско-православном цивилизацијском контексту, с циљем  њихове постепене језичке, културне и националне преидентификације.

Тренутно у црногорским школама имамо четири језика у настави, два  правописа, два писма, два наставна програма, двије врсте уџбеника. Један  број наставника ради по програмима за матерњи, други по програмима за  црногорски језик, а трећи – смијешано. Један број ученика предмет зове  матерњи, други црногорски, неко и српски, језик, а један број, онај који  ће се најбоље снаћи у овој држави, и не долази на часове.

Да ли је постојао отпор код професора док су се наметале такве одлуке ? Колико је био изражен?

Одупрло се озбиљно 27 професора (26 из Никшића и један из Херцег Новог),  и они су сви изгубили посао још 2004. Опире се још понеко. Међутим,  прошлог љета Министарство просвјете је организовало тросатне викенд  курсеве за наставу црногорског језика. Сви професори српског и сви  наставници разредне наставе су морали присуствовати и примити сертификат  да су оспособљени да предају тај језик. Знам само за троје-четворо који  то нијесу прихватили.

Како изгледа један такав курс?

Не знам, заиста, нијесам присуствовао. Па, можете замислити како изгледа  када ђаци уче своје бивше професоре да је било неисправно све оно што  су им они некада прецртавали у писменим задацима.

Какав је квалитет садашњих читанки? Шта се дјеци нуди?

Па из овога што је речено може се извести закључак. Нуди им се Хари  Потер и Господар прстенова и друга бјелосвјетска и домаћа књижевна  бижутерија. Не, рецимо Тарас Буљба или Цанкарев Слуга Јернеј, у коме би  се много шта из данашње Црне Горе могло препознати.