Нема нам дана у календару без светског дана нечега. Волео бих да постоји и Дан чачкалице, али у значењу – да су и гладни обедовали.

23.03.2012. ФБ Мошо Одаловић, Глас Српске

Светски дан поезије згодна је манифестациона забава разноликих обележавања. Немам намеру да осетљивима жалостим дух, ал’ данас ће “Фејсбук” одрадити своје: у славу поезије до усијања. Колико ли ће се добрих стихова, песама понудити на увид!

Рекао је ово у интервјуу за “Глас “Српске” угледни српски књижевник Мошо Одаловић, аутор бројних награђених књига за дјецу и одрасле.

– У нашем песништву обављена је примопредаја поетике различних времена. Загрмели су нови, свежи гласови, аутентичним стихотворењем до блиставих тренутака чисте поезије. Ових дана, да издвојим, ишчитах нове књиге награђених песника  (Дисовом и Меше Селимовића наградом) Драгана Данилова Јовановића и Дејана Aлексића.  Баснословно! Као да лепотом језика поезија саму себе проноси и прославља. Осећао сам се свечано – каже Одаловић.

* ГЛAС: Какав је, по Вашем мишљењу, положај савремене српске поезије, али и српског пјесника?

ОДAЛОВИЋ: Имам уверљиву илустрацију, а премного казује. Недавно, добром издавачу, иначе другару од узајамног уважавања, препоручујем рукопис сјајног писца… Још не споменух име, а овај сачека: – Само немој, молим те, да је поезија! Није згодно о овоме у Светском дану поезије, ал’ тако бива. Песник је остављен себи самоме, а у високотиражном безобразлуку (перверзал-пресу) боље се сналазе брзописци и небриге. Погледајмо у библиотекама, на позајмним одељењима, чије и какве књиге обнављају тираже.

* ГЛAС: Aутор сте бројних пјесничких збирки за дјецу. Сматрате ли да је поезија за најмлађе занемарена?

ОДAЛОВИЋ: “Писати за децу исто је што и за одрасле, само мало теже” – говорила би Десанка. Да, али све што је за децу мајушно је и крхко, као шара, као џиџа, као песмица… Увек ме сецне промишљање угледног професора Кашанина да “Нема и не може бити великих песника за децу!” То давно, давно утувих, а увек ме сецне као знак стоп! Сви смо могли да одрастемо без чипса и кока-коле, ал’ без Змај Јовине певаније, мало теже. Или, узмимо једног славног Ршума, чијих песама још увек, у суседним државама, отцепљеницама, знају напамет више но из својих антологија, опет ће неко рећи и за Змајеву и за Ршумову песму “песмица”. У том значењу има нечасног вредновања, иако зналци језика говоре да нам је дечја литература једна од бољих у Европи.

* ГЛAС: Колико још живи дијете у Вама, које проговара кроз стихове које пишете за најмлађе?

ОДAЛОВИЋ: Кад ме надахнуће уклони из спољног света, лако и радосно пишем. У два-три замаха годишње по руковет и – ето мени књиге. Наравно, постоји и посебна отежица. У буквалном значењу, ја сам лампино дете, а обраћам се компјутерским нараштајима. Дете је, својом узлетном енергијом, лоптица-скочица, а у мени стална зебња – хоћу ли доскочити колико оно одскочи!? Савремена педагогија обавештава ме да дете није оно што видимо, већ то што видимо плус пет година, ваљда због мултимедијалних натрпавања информацијама. Прикупљам сличице у ретровизору сопственог детињства, а омаловажићу млађе читаоце ако то чиним као неговатељица, ако песму испирам камилицом или пакујем у памперс. Песма се води до савршене јасноће, иначе – песник губи право на накнадну реплику појашњавања. Речи су умилно стадо под пуним песниковим (пастирским) надзором. У бољих песника опрезност је већа.

* ГЛAС: Многи угледни пјесници су Ваши пријатељи, неки од њих више нису међу живима. Кога сте се сјетили прво на Међународни дан поезије и можете ли написати неку анегдоту
или присјећање на сусрет с њим?

ОДAЛОВИЋ: Не само данас, већ свакодневно, присетим се Душка Трифуновића. Због свега што је радио, због дара и стваралачког жара, волим рећи Тајфуновић. У интензивном дружењу, накупило се обиље анегдота, ал’ останимо у следу приче о слављењу поезије. Осврће се тако на светске токове песништва, па вели: – Ма, који Јапанци, стари мој, каква хаику и 17 слогова… ја имам од 17 слова: ко пре зре, тај пре мре! Пребројим, тачно 17, а животом тако истинито. Данас, кад се тога присети, сневеселим се; није ли себи самоме махнуо…

Република Српска

* ГЛAС: Ваше књиге објављиване су и у “Гласу Српске”. Колико пратите књижевностваралаштво у Републици Српској?

ОДAЛОВИЋ: Не разлучујем стваралаштво у Републици Српској и Србији. Све то је у истој отаџбини која се зове матерњи језик, као најтрајнија царевина. Имам драгих другара, поузданих пријатеља, у Српској, ал’ не бих из лепе учтивости да набрајам; то подлеже неумесном рангирању.