СрРб

Драган Симовић

Тамо где је Пупак

Мајке Земље;

где се Земља

везује са Небом –

сребрним

и златним нитима

Светлости Стриборије –

тамо бејаше давно обитавао,

Народ низведен из Пра Рода,

а посвећен у све тајне

Земље и Неба.

И тај Народ –

дошав Одозго –

имађаше Бога Свебоха,

чије се име –

СрРб!

само шапатом,

и једва чујно,

у тишини

казиваше.

СрРб се на Небу

пројави

 као Жар;

на Земљи се

указа

као Оагњ Жив!

Оно што је

обдан Горе,

то је обноћ

било Доле.

А и Горе,

као Доле,

биваше, гле,

Жрњ про Жвира,

у Срдцу од СрРба!

И после Вечног Дана,

и после Вечите Ноћи –

а у освит ПраскоЗорја –

СрРбови Потомци

прозваше се

именом

Својега Бога!

СрРби!

СрРби Стриборјани!

посташе, и осташе,

кроз векове –

Срби!