Зејнели: Све је исто, само мало другачије

Кандидатура за Европску унију је прошла после готово једне деценије убеђивања народа да је она на дохват руке, a сада се кренуло у кампању добијања датума за преговоре, што ће такође потрајати, али ће се народ у Србији и даље убеђивати да је све прошло у најбољем реду. Иако смо Космет поклонили народ ће се убеђивати да је он и даље наш. Или на на пример свака кућа ће бити фабрика, запослиће се на десетине хиљада радника, долази равно хиљаду инвеститора, цене су стабилне, брашно кошта 25 динара а јунетина је појефтинила. Све ће то бити део приче, нарочито предизборне, владајућег естаблишмента.

Даље што ће власт убеђивати грађане је да нам је Европска унија на дохват руке, а ове године нико у Србији не треба да брине, добићемо и датум преговора, што ће народу омогућити да коначно заиста осети благодети ЕУ, због чега се власт толико свих ових година трудила. Динар је на пример „стабилан“, плате су биле 300 евра а данас су 250, јунетина је коштала 539 а данас 640 динара, шећер је и даље 75 динара, иако он одавно кошта између 95 и 110 динара, армији незапослених пружена је шанса да се запошљавају у кућним фабрикама уз повољне кредите, килограм брашна у продавници је и даље 25 динара, иако је цена 47 динара, инфлација је под контролом. У то нас убеђују поједини страначки прваци, који никада нису ни завирили у продавнице, а на пијаце иду када треба да се сликају и да нам кажу да килограм јабука кошта 30 а не 80 динара.

Само из Италије ће доћи на хиљаде инвеститора. Једни форсирају запад, други исток, јер су их наши Европејци заборавили, иако су они сто посто уз нас. Проблем је у томе што је народ обневидео, оглувео од сталних обећања и вероватно ће гласати за исте странке, које га кљукају речима као аднтидепоресивима, које не може да купи у апотекама, уколико неко заиста не утврди да је полудео. А у овој немаштини, регресирана нафта је велики адут, да се добије ново поверење. Све ми се чини да је добра пролећна тактика. Када сам био дете, да би ухватили кокошку, гађали смо је у главу. Она је после тога губила равнотежу, а онда смо је лако усмеравали и тако завршавала у исти казан у којем смо годинама кували, а није ни било потребе да га перемо. Кокошкама, слуђеним због ударца, било је све једно, да ли је казан чист или није. Тако и народу, шета а мисли да трчи, вози се аутобусом, а сања о европском јефтином таксију и подземној железници, хоће да купи више у продавници него претходног дана, а на каси мора погнуте главе да врати нешто од купљеног, а када стигне код куће, ето на ТВ-у Динкића на митигну, који каже: „ето нисте веровали а „Јура“  је стигла, људи раде. „Јура“ је стигла јер је добила новац из буџета Србије за сваког запосленог радника, и то од наших пара, како би УРС могао да се хвали у ова два месеца,која ће вероватно бити најтежа, да је испунио свако обећање па и оно за Фијат у Крагујевцу, а „само“ промашио у вези са акцијама.

Дакле треба све преживети. На страну то што ће нас убеђивати да само у ЕУ можемо остварити просперитет, висок стандард, инвестиције, а то ће у ова два месеца чинити наши, то ће чинити и „наши пријатељи“ из свих западних земаља. Има да нам обећавају „мед и млеко“, и то их много не кошта, али да од Косова и Метохије дигнемо руке, и то је цена коју морамо да платимо. Тамо је иначе све завршено, али је задатак наших политичара да кажу како није. Тако ће Борисав Стефановић говорити да су одбрањени национални интереси Србије, да Србија има пун суверенитет и територијални интегритет у овом делу српске територије и да није све тако како неки злонамерници хоће да прикажу. На страну то што се тамо неће одржати избори, али они мора да покажу да су све учинили да избора буде. Онда ће нам Вук Јеремић говорити како ће се водити и води жестока дипломатска битка и офанзива на заштити наших националних интереса, и да за Косово неће бити места за учлањење у Савет Европе, иако и он зна да ће предлог, када је Косово у питању проћи, као од шале.

Ето, и Стефановић нас је убеђивао како ће „фуснота“ у вези са регионалним представљањем Косова значити да оно није држава и да је све по Резолуцији 1244, а већ на првом састанку у Даниловраду на табли Косова није било фусноте, а и поред тога представници наше земље су били присутни, а Стефановић је објаснио да је то био пропуст организатора. Онда су из Београда због „фусноте“ отишли Албанци, а Срби нису хтели у Сарајево, јер није било фусноте. То играње миша и мачке сасвим сам сигуран неће потрајати дуго, а неко ће морати да пресече, јер то сигурно нервира „Великог брата“. Зато је Јеремић, сада после толико времена отишао коначно у Москву, да нам пред изборе каже како је Русија наш велики пријатељ, као да ми то нисмо знали, стратешки партнер и велики ослонац. А то ће трајати до Ђурђевдана, али су Руси показали да имају велико срце, опраштају и разумеју српске муке.

На крају ће у вези са Косовом и Метохијом морати на признају све. Депеше Викиликса су све објасниле – једно се говори и обећава у четири ока својим пријатељима са запда, а друго заблуделом народу.Тако ће нас убеђивати да није тако како су се договорили са представницима албанских власти на Косова. Лакнуло им је што су барикаде силом уклоњене, а то што је полиција државе Косово и њихова царина на граничним прелазима, „то није договор“, а наша дипломатија ће се свим дипломатским средствима изборити да то промени. А већ месецима не може ништа да се учини око царињена робе, плаћања 60 еура таксе за осигурање, мора да се има лична карта Косова, да би се неко, без обзира које националности био, уопште појавио на неком од шалтера, мора да се имају статусно неутралне регистарске ознаке.

Албанци могу са личном картом „Косово република“ да уђу у Србију, где ће добити неку потрду, или како год да се зове, што иначе није битно, и нећу све да набрајам, што је у корист Косова а на штету Србије. Укратко, и Европа и Америка, али и власти Србије и европејци, добро знају да једну државу чине језик, границе, посебна документа, царина, војска и полиција, место у међународним организацијама, структура власти, Устав и закони, који немају везе са матичном државом, и да све не набрајам. Све је решено, још су остале две ствари, да се маркирају граничне линије, које су за Борка, Вука и остале, али и за нас, јер нама тако годи, административне, а за свет међудржавне и да дође до међусобног признања. А за то је потребан сасвим мали корак, али не нама, народу, већ нашој власти која хода према Космету убрзано и то због нациоиналних интереса, а све по Резолуцији и у интересу народа, предпостављам српског народа који је тамо остао да живи, јер Албанци неће од Србије ништа, сем струје, пшенице и кукуруза, брашна, млека и уља, јуница, макарона, кекса,воде и чоколада.

Неће Србе, неће српски Устав и законе, војску и полицију, судове, просвету, царину, регистарске ознаке Србије и све што их подсећа на један „тежак период“, али то неће ни Америка и Европа,наши проверени пријатељи. И на крају, они ће нас условити да успоставимо контакте са Косовом, да признамо да Косово више није под суверенитетом Србије и да нас после тога похвале за „добар потез“ и дозволе нам да према ЕУ пружимо још један додатни корак. А држава, што јавно што тајно, иде у корак према захтевима својих пријатеља. Али о томе тек после избора, уколико садашња власт своју досадашњу успешну политику у самој земљи и на спољно политичком плану потврди народним поверењем. Нешто ће се већ смислити, наћи неки излаз , али Косово мора да у једном тренутку заокружи своју државност, а то знају они који о томе одлучују. Ако се није знало, а знало се, одлазак на Косово и боравак тамо ограничен је на 15 дана за грађане Србије, уколико имају српска документа, а већ сутрадан морају да плате казну од 35 евра.Толико о суверенитету и дипломатским напорима на очувању целовитости државе и пароле „Европа и Косово“.

А што се стицања поверења тиче, и да би се оно стекло све је кренуло убрзано да се ради. Како живим доста дуго у Суботици, овај град стално узимам за пример успешности. Уосталом и ЕУ признаје овом граду успешност. Овај град је добио и награду. Ових дана пред изборе сви су се разјурили, руше, граде, планирају, све странке обећавају, граде нешто што никада неће изградити, обећавају запослење, подземне гараже, постављају канализационе цеви, доводе воду, асфалтирају путеве, а од пет шест људи, који о свему томе говоре, грађани су замрзели екран. Зато ваљда због успешности на једној листи, конкурентских партија и коалиција, нашли су се отац и син, а на другој два брата.

Велики базен који се гради више од 15. година коначно је конзервиран, али је зато изграђен базен у једном великом насељу у овом граду. Дат је рок и он је испоштован. Злобници кажу да је у томе помогао један угледни владајући руководилац, чије породично предузеће тамо наводно има стамбену зграду, али станове и локале тешко може да прода, па је стога одлучено да се изгради нови базен за народ. Онда се народ из неких суботичких насеља побунио, јер исти, сада уз помоћ државне поште, сели неке поште у пословне просторије новоизграђене зграде.Тако град постаје успешан. Онда је почела санација Палића, поскупела је вода јер грађани Суботице морају да плаћају ни криви ни дужни кредит од око 20 милиона евра који је узет за изградњу пречистача, на којем су се појавиле рупе. Срушено је Народно позориште, зграда у центру града стара два века и почела пре пет година изградња огромне зграде.

Постављен је костур и све је стало а када ће се завршити, нико не може са сигурношћу да каже, а Оливер Дулић сматра да сада када смо кандидати у ЕУ да ЕУ помогне изградњу народног позоришта, да се новац добије из европских фондова. А у будућем позоришту, у вишенационалној и толерантној Суботици, свако ће имати своје позориште, када оно једног дана буде предато народу. Мађари своју салу, Срби своју и Хрвати своју. Онда је обећано да ће се уложити 15 милиона евра у изградњу Суботичкје депоније. Онда је у овом граду некоме пало на памет, а то се афирмише сада пред Ђурђевдан, да коначно треба да се изгради подземна гаража у центру Суботице, а да се простор изнад гараже уреди како би се народ окупљао на концертима, манифестацијама и другим забавама. Онда је дошао Британски амбасадор и убедио локалне челнике да је Суботица добар пример како један град може активно да привуче стране инвеститоре и смањује незапосленост. Градоначелник је говорио да је основни задатак локалне самоуправе да привуче нове инвестиције и отвори нова радна места, а уз то пао је и договор да се уради заједничка стратегија, а очекује се да ускоро дође и економски аташе и све буде договорено…

Ускоро ће бити субвенција за сто радних места, затим ће се појавити конкурс за јавне радове, где ће посао наћи 40 незапослених, а биће субвенција за кредите за нова запошљавања. И у све то треба поверовати у граду у којем има близу 20 хиљада незапослених, највише самоубиустава, одакле млади беже у иностранство, где прокишњава кров опште болнице, где је избио пожар у фискултурној сали, која је недавно реновирана као и болница. И у којем има више од 40 страних банака, где је банкротирала фабрика хлеба и где се некада моћна индустрија свела на паролу „биће нових инвестиција“, а оне се виде у приградским и другим насељима, где се асфалтурају улице, постављају цеви за водовод и канализацију.

Суботица је град, која је о свом трошку, сада пред Ђурђевдан, после толико година преселила фабрику азотних ђубрива изграђену у центру насеља, а да нико није питао, ко је и када дао дозволу да се она тамо гради и загађује средину и трује народ. И вероватно да би се спремно дочекао Ђурђеввдан. А тој спремности, како су објавиле локалне новине у граду, треба да помогне и лично Мађарски премијер Виктор Орбан, који је прихватио позив СВМ, односно Пастора, да учествује у изборној кампањи СВМ. Пастор је поводом тога изјавио како ће то бити значајна подршка због блискости ставова Орбановог Фидеса, на чији рад и потезе озбиљне замерке има и ЕУ. Сада треба очекивати да Хрватским странкама помогне учешћем у изборној кампањи премијер Хрватске, а српским Ештонова или Филе, јер је незгодно да се тражи Руска подршка, а истовремено сасвим је сигурно да ће Мађарска дозволити да на митингу подршке, Србима у Мађарској и успут Косметским Србима, и изборима у овој Покрајини у Сегедину на пример говори Мирко Цветковић. Мало сутра, а у Србији све може, иако то никада и нигде није забележено. Једино на Косову, где је Сали Бериша говорио на митингу против Србије и српског хегемонизма и стварању Велике Албаније.

Толико о успесима и светлој будућности која нас чека. А она, како сада ствари стоје, неће бити ружичаста. Начекаће се овај народ, ако себи дозволи да се понови 2008. година. Европа није више доминантна у предизборним паролама. Једни траже преокрет, други, боље сутра, трећи јаке регионе, како би наводно Србија била јака, иако се у томе крије на пример жеља да се влада, бар неким градом, само да се појединци одрже на власти, затим неки стављају Србију у први план, што је потпуно исправно, а неки пак неће никако ЕУ, што је у неку руку такође исправно.

Шта је све било у ове четири године мандата коалиције на челу са ДС-ом то смо видели. На народу је да оцени и да свој глас Србији. Све зависи од избора и воље народа и веровања у оних стотине хиљада нових радних места, на хиљаде инвеститиора, акције, регионе, ЕУ, изгубљеног Косова, фусноте, избора на Космету, корупције, тајкуна, огромног богаства, приватизације, НАТО, Америке или Русије, за Војводину, Санџак, Влашку,  југ Србије у Србији, или задовољења са Београдом. Све зависи од покрета руке.

_______________
Извор: Видовдан