Завршна реч одбране пред Хашким трибуналом 15. марта 2012.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: Хвала вам, господине секретаре. Данас је четвртак, 15. март 2012. године. Поздрављам све присутне у судници, а нарочито преводиоце које нам помажу у раду, поздрављам представнике тужилаштва, као и господина Шешеља. Господине Шешељ, имате реч, можете да наставите своју завршну реч.

Др Шешељ: У свим оним небулозама које су изнели представници тужилаштва, једна се посебно истиче. Небулоза да су ван разумне сумње доказани моји злочини, злочини за које сам одговоран, ван разумне сумње. Како је то могуће? Прво, кад ми је одузето право на одбрану, одузето ми је право да изведем доказни поступак одбране, јер ми је ускраћена основна претпоставка, а то је право на исто оружје као и тужилаштво. Ја никад нисам тражио исту количину новца коју је тужилаштво потрошило за своје потребе у мом предмету. Погледајте колико је у тужилаштву запослено људи који су радили на овом мом предмету. У судници је овде наступало шест тужилаца у завршној речи. Сећате ли се ви уопште оних тужилаца који су се раније појављивали? Сећате ли се њихових имена? Ја не могу свих да се сетим: она Уерц Рецлаф, па онда она, како се зваше она што сам објавио посебну слику са њеном сликом, ево не могу да се сетим, Амандис, Дететр, ко ће их све запамтити. Сви су они пуно радно време радили у овом предмету, а ја нисам имао никога ко би радио пуно радно време. Ја сам имао неколико сарадника, имао сам већи број сарадника, негде око 25, али који су радили онолико колико су им њихове редовне обавезе дозвољавале. Ја сам задовољан њиховим радом. Они су ми својим истраживачким напорима на терену олакшали да се обрачунам са лажним сведоцима оптужбе у судници. Они су ми својим истраживачким напорима олакшали да се обрачунам са тим лажним експертима тужилаштва. Али доказни поступак одбране нисам могао да изведем, и судско веће се на то оглушило. Убеђивао ме господин Антонети, као предрасправни судија, да узмем кредит у некој српској банци да финансирам одбрану па ће ми се то надокнадити кад се донесе дефинитивна одлука о финансирању од стране трибунала. Сва срећа па се нисам у то упустио. Иначе би моји жиранти сада страдали. Морали би да продају куће, станове, да изврше самоубиство и тако. Има доста Срба који су се преварили да некоме буду жирант приликом узимања кредита, па после нису имали куд, извршили су самоубиство. Новине су много о томе писале. Ето због мене није морао нико да изврши самоубиство од мојих сарадника, јер се нисам лакомислено понео према тој иницијативи.

Онда је судско веће донело одлуку да ми се одбрана може финансирати, али од тренутка доношења одлуке. Дакле, кад је завршен већ доказни поступак оптужбе, па да ми се финансира 50 посто одбране. Да је то 50 посто уобичајене одбране за трећу категорију, од почетка процеса, од мог доласка у Хаг, то би било у реду, а суд неће ретроактивно ништа да плати. Ови из секретаријата дају неке изјаве да је то зато што нисам поднео одговарајућу документацију. Па сва је документација у трибуналу. Све оно што је требало платити мојим сарадницима, то је конкретан рад на папиру, поднесци, материјали, елаборати и тако даље. Имао сам више од 10 елабората о посебном облику одбране, што ни тужилац ни судско веће заправо нису ни разумели, јер ви имате предрасуду да је посебан облик одбране ако се неко брани алибијем, или ако се брани да није ментално био способан да управља својим поступцима. Па има много посебних облика одбране. Један од њих је и указивање на опште историјске околности догађаја о којима је реч. А ја сам уз помоћ својих сарадника, у оквиру посебног облика одбране, обрадио на основу најбоље светске научне литературе улогу Ватикана и римских папа у вековном геноциду над српским народом. Обрадио сам своје политичке говоре, интервјуе, са аспекта њихових фрагмената из којих се види да сам се увек залагао за поштовање међународног ратног права, да сам позивао добровољце да се према непријатељу односе као непријатељу само док је он наоружан, док има оружје у рукама, чим се преда, кад је у питању жена, кад је у питању дете, кад је у питању старац, да се опходи хумано и поштујући сво људско достојанство.

Овде је тужилац приказао делимични снимак са испраћаја једне групе добровољаца испред тадашњег седишта Српске радикалне странке у Охридској улици и само један фрагмент мог говора дао, а исекао, нападно исекао део говора, кад кажем: према непријатељу треба да се опходите витешки, морате да поштујете међународно право, кад је реч о ратним заробљеницима, морате племенито да се односите према женама и деци, према цивилима уопште. А српска штампа је о томе обавестила јавност. Има још доста новинара у Србији који се сећају таквих говора, и тог говора који је исекао тужилаштво.

Јесам ја у више наврата упозоравао да су могуће велике жртве, и цивилне жртве и невине жртве, ако дође до ратног обрачуна. Али немате нигде доказ да сам се залагао да се врше злочини над заробљеницима, над цивилима, нигде, никада, да сам рекао: треба их побити, треба их тући, треба их малтретирати, треба изгладњавати, треба их сместити у нељудске услове. Додуше, тужилаштво је имало велики број лажних сведока у чије је изјаве све то могло да филује. И ви сте велики број тих изјава прихватили у спис. А ваљда сте свесни да је то безвредно. Безвредно је све што је произвело тужилаштво и што вам је предало. Оно има статус додатка оптужници и ништа више. Само оно што је речено у судници може да има одговарајућу тежину, ако је прошло глат кроз унакрсно испитивање, ако није ефектно оспорено и сад, тужилашто манипулише сведоцима. Даћу вам неколико примера, пример Љубише Петковића који је био начелник ратног штаба, потпредседник Српске радикалне странке једно време, па је онда из странке искључен под сасвим специфичним оптужбама 1993. године. Њега је хашко тужилаштво, посредством своје канцеларије, позвало на разговор и уплашило га. Запретили су му да ће против њега бити покренут кривични поступак пред Хашким трибуналом, и толико су га уплашили да је он прихватао разне ствари које су му сугерисали као његов исказ. А кад погледате у целини његов исказ, опет не можете да нађете нигде ниједну оптужбу против мене, да сам се залагао за чињење ратних злочина, за кршење међународног права и тако даље, него изјаве да сам био аутократа у странци, да сам једини о свему одлучивао, да сам овакав, да сам онакав. Нема у Србији данас, ни у то време није било, политичке партије са демократскијом унутрашњом организационом структуром од Српске радикалне странке, ни данас ни раније.

Српска радикална странка има најоднегованију унутрашњу демократску структуру и систем одлучивања. То што смо ми радикални, значи да захватамо ствари у корену, да нисмо трули компромисери, да нисмо поводљиви за разним политичким идеологијама, туђинским утицајима и тако даље, и да смо бескрајно одани свом народу. Али код нас у странци аутократског понашања није било. Навели сте Љубишу да вам то потврди, и добро, потврдио је, и шта сад? Хоћете да се ја бавим у доказном поступку оповргавањем тога, па је оповргао сам Љубиша Петковић. Све што су му подносили на потпис потписивао је док није истекао рок у коме је хашко тужилаштво могло да подиже нове оптужнице. Чим је истекао тај рок, Љубиша Петковић вам је отказао сарадњу, отказао послушност, и одмах се обратио мојим сарадницима и донео им део тог снимка, пред хашким истражитељем. Ја сам то одмах објављио у књизи “Ђаволов шегрт, злочиначки римски папа Јован Павле ИИ”, одмах сам видео и да је делимично, неке ствари је и Љубиша Петковић и од нас сакрио. Љубиша Петковић је променио исказ и понудио се да буде сведок одбране, вратио се у Српску радикалну странку, постао активан, учествовао у страначким делатностима, и тако даље, и одбио да се у судници појави као сведок оптужбе.

Вођен је против њега кривични поступак за непоштовање суда, уплашио се он и тог поступка, дали су му неког адвоката из Француске, ваљда српског порекла, па је осуђен на три месеца затвора. Он јесте био на страначкој листи, али није био посланик, и није имао шанси да буде посланик јер страначка листа је 250 људи, а ми смо освојили 79 посланичких мандата. Међутим, чињеница да је издржао овде у Хашком трибуналу и да није поклекао у својој одлуци да не сведочи, па макар добио робију запрећену до 7 година, он је добио три месеца, није се ни жалио, за нас је био довољан разлог да Љубиша Петковић буде награђен. Прво упражњено место, када нам је умро један народни посланик, веома заслужан, добар правник, Драган Тасић, који је дипломирао у Монпељеу, изванредно знао и француски језик, и чија ми је помоћ била драгоцена, ми смо тај мандат доделили Љубиши Петковићу. И то је вама било чудно, ви сте били запрепашћени. А зашто вам је чудно? Љубиша Петковић је први Србин који се супротставио намерама да га доведу као лажног сведока оптужбе у хашку судницу. Видели сте га овде, 20 кила живе ваге у њему није било, али је издржао, јест био уплашен, и овде у затвору је био уплашен, и у судници је био уплашен, а после је објавио књигу са свим својим изјавама и целим својим процесом, на 500 страна. Он је лично објавио.

Он је издржао оно што није издржао један Борислав Јовић, члан председништва Југославије, и једно време председник Југославије, и учесник са мном у наводном удруженом злочиначком подухвату. Борислав Јовић је дошао да сведочи против Слободана Милошевића. Па, поставља се одмах питање са моралног аспекта зашто је дошао, што се није убио? Јер частан човек би се пре убио него што би то себи дозволио. Он као председник Председништва Југославије, наводни учесник у удруженом злочиначком подухвату, долази да сведочи против другог наводног учесника у удруженом злочиначком подухвату. Или Зоран Лилић, председник Савезне Републике Југославије, долази у хашку судницу да сведочи против Слободана Милошевића, а у време злочина који су приписани Милошевићу, није Милошевић био врховни командант војске, него Зоран Лилић. Дакле, имали смо с једне стране, неморалне креатуре, које су погазиле сопствену част и достојанство, а с друге стране имали смо једног малог човека, Љубишу Петковића, са средњом стручном спремом, бившег таксисту, који се успротивио. Е, због тога је он морао да буде награђен, а не зато што је евентуално мени сметало његово сведочење или његова изјава. Ви сте ту његову изјаву увели у спис, али она вам не вреди ништа. То што је рекао да сам лош човек или што је рекао да сам аутократа и тако даље, шта то може значити за вашу пресуду? Или што је јадан рекао да сам у свему ја доносио одлуке, и да се он ништа није питао, па нека је.

Ја стојим иза сваке одлуке о слању добровољаца на фронт. Ја се никада од тога нисам правдао, никад нисам знао да је отишла група добровољаца када је ратни штаб послао, а да ме ништа није обавестио, ја и иза тога стојим. Све што је послао ратни штаб Српске радикалне странке, ја иза тога стојим. Имали сте онда друге сведоке, нећу ја помињати сад њихова имена него ћу их поделити у одређене категорије. Имали сте још сведока које је тужилаштво покушало да уцени и присили да сведоче, и није успело, они су то одбили. Када сам поднео кривичну пријаву против Карле дел Понте и њених сарадника, одложили сте одлучивање о томе када се заврши процес, а онда сте се предомислили и одлучили, негде пре годину и по дана, да наложите секретаријату да се именује амикус курие који ће то истражити. И гле чуда невиђеног, секретар одреди Американца као амикус куриа. Што баш Американца? Што баш никога није нашао из Бангладеша, из Тајланда? Што није неког нашао из Танзаније, из Нигерије, из Аргентине? Што баш Американца? И то Американца који ће остати анониман за јавност. Зашто је он до данас анониман за јавност? Јел’ се он нечег боји? Јел’ њему прети нека опасност? Зашто је анониман? Зашто се у тајности држи његово име? Зашто се делови његовог извештаја држе у тајности, чак и од мене?

Показивао сам вам овде у судници како изгледа верзија извештаја која је мени дата, са целим страницама које су избрисане. Зашто је то тако? Зато што је тај човек радио врло прљав посао и желео је да нико у светског правничкој јавности не сазна да је он то радио, да се не обрука. То је суштина. И ви сте онда прихватили његов извештај, уз огроман број мањкавости, које је и сам господин Антонети навео у свом издвојеном мишљењу. Ја сам покушавао да нађем још нешто што би се могло замерити извештају, поред онога што је навео господин Антонети, и морам да признам да нисам нашао нешто озбиљно, све је тамо било садржано. Чак је навео и нешто од онога што мени не би пало на памет, па је онда и он гласао за тај извештај. И шта вам сад значи тај извештај? И сад тужилаштво хоће да извештај уђе у спис, ма и ја хоћу да уђе у спис. Хоћу да добијем целовит тај извештај, па макар ви целу пресуду на њему засновали. Јер тај извештај такође до краја компромитује Хашки трибунал и  компромитује велике силе, чији је инструмент Хашки трибунал. Друга категорија сведока то су сведоци који су подлегли пред притисцима и претњама, и пристали да лажно сведоче. Избрбљали тамо понешто пред хашким истражитељима, што није имало никаквог веродостојног утемељења у чињеницама, али највише заправо су потписали оно што су им истражитељи тужилаштва сугерисали, оно што су ваши истражитељи сматрали да се може уклопити у оптужницу, под претњом да ће они бити оптужени ако то не ураде. Чим је прошао рок који вам је Савет безбедности дао за подизање нових оптужница, огромна већина њих се окренула против вас. И дошли у мој тим одбране да испричају све како је било и да дају нове изјаве и да се понуде као сведоци одбране. И сад тужилаштво, у завршном претресном поднеску и у завршној речи овде датој у судници, позива се на претходне изјаве тих сведока, а готово да и не помиње ове накнадне. Дакле, оно што је писало само тужилаштво у име тих сведока, и што су ти сведоци потписали као своје, то је тачно, истинито, а оно што касније ти сведоци слободно сами кажу, е то није тачно, то је под утицајем. Па јесам ли ја некоме претио? Јесам ли ја некога потплаћивао и чиме? Зашто би они мењали тај исказ? Не само у мом предмету, него ни у једном српском предмету у Хашком трибуналу није се десило да неко убије сведока оптужбе, да га физички нападне, повреди, да му отме имовину, да му било шта друго уради. Нема таквог случаја.

Режим у Београду једва чека да пружи заштиту било коме ко би се пожалио да смо му ја или моји сарадници запретили и да смо га нечим угрозили. Имали сте једног лажног Дејана Анастасијевића, одустали сте од његовог сведочења, који је тврдио да сам преко моје супруге Јадранке наручио да му се бомба постави на прозор, и то ручна бомба кашикара. Како је то изведено, то Бог зна. Али то је толико смешно, трагикомично. Како се то кашикара поставља на прозор? То би требало неки експерти да испитају. То је, дакле, та друга категорија сведока. Трећа категорија сведока су поткупљени сведоци. Један такав примерак се појавио овде у судници, то је Горан Стопарић. Њега је инструисала првобитно Наташа Кандић, зближила се са њим, живео је у њеном стану, имао је кључ од њеног стана, и он је дао лажни исказ у коме чак стоји да сам на митингу у Шиду 1991. године, узгред, тог митинга 1991. године није ни било у Шиду, да сам ушао на фудбалско игралиште где се окупила маса грађана и поздравио их хитлеровским поздравом. То стоји у изјави коју је сачинило тужилаштво и коју је Горан Стопарић потписао. И ту је једно од мојих првих питања је било питање тог хитлеровског поздрава. Горан Стопарић у судници је рекао да то није тачно, да не зна како се то уопште нашло у његовој изјави. И многе друге ствари је негирао из своје изјаве. Само се задржао на лажима о војничком организовању четника по Србији, у јединице, у чете, у одреде, у десетине, у водове, и тако даље, што је ноторна лаж. Што цела Србија зна да је лаж. А био је користан јер ми је помогао да разјасним и неке догађаје у Херцеговини и неке догађаје у Вуковару, и тако даље. И ником ништа. Да је ово прави суд, одмах би судско веће донело одлуку да се кривично гоне припадници тужилаштва који су изјаву Горана Стопарића увели, да сам ја хитлеровским поздравом поздрављао масу грађана на наводном митингу у Шиду. Горан Стопарић је богато наплатио своје услуге Хашком трибуналу. Био је сведок и у другим процесима, и код Слободана Милошевића, добио је добар смештај у једној западној земљи, солидну количину новца да отпочне приватни бизнис, и он је, продајући душу ђаволу, себе лично материјално обезбедио. Има још случајева попут Горана Стопарића, сетите се да смо имали извештај Службе за заштиту сведока, одмах сутрадан после првог дана сведочења Горана Стопарића, да га је Наташа Кандић звала телефоном, са одређеним сугестијама, које нису експлицитно изражене али су биле јасне. То вас је служба обавестила и ником ништа.

Видите сведока 026, и он је пристао да душу прода ђаволу, лажно је сведочио у предмету Слободан Милошевић. И док је чекао на сведочење, провео је пар месеци овде у Хагу, и нема шта није извољевао. Преко 50 медицинских интервенција, што операција, што стоматолошких, протетских интервенција и тако даље, укључујући и више сеанси акупунктуре, је прошао. Све му је платио Хашки трибунал. Значи, шта му је пало на памет, да промени све зубе, да се излечи од свих могућих болести, све му је испуњавано. Кад је лажно сведочио, заједно са супругом је смештен у једној западној земљи. Међутим, тиме је постао незадовољан, нису испунили сва обећања, дали су му неки стан и скромнија месечна примања, нису поступили као у случају Горана Стопарића, и незадовољан, он се покупи са својом супругом и врати се у Србију, и то крадом се извуче из те западне земље, и пошто сте га ви преварили, револтиран, он се обрати мом тиму за помагање одбране. У његовој изјави је стајало да сам ја у Суботици дигао у ваздух римокатоличку катедралу. Као да су катедрале свемирски бродови и могу се лако лансирати у космос. И тужилаштво на томе инсистира без икакве провере. Ово што сведок каже одмах иде у изјаву, и то је то. Које то тужилаштво на свету ради без провере? Никада та катедрала није дигнута у ваздух. Јест био неки инцидент са експлозивном направом слабије снаге на њеном улазу, који је полиција врло успешно расветлила. И реч је о припадницима неке секте који су то извели. А тужилац у завршној речи помиње да је тај сведок говорио о неком састанку који сам ја држао у Срему, 1991. године, који се тицао прогона Хрвата. И тужилаштво то сматра доказом. Целу претходну изјаву тог сведока тужилаштво сматра доказом, а ви сте му ту помогли, господо судије, јер сте то све унели у спис.

Испочетка сте се борили да у спису буду само релевантни документи, чак сте мени ускраћивали право да уведем релевантне документе, јер су били апсолутно релевантни, а после сте дозволили тужилаштву да вам булдожерима разноразна документа угурају у судски спис. То сте 2010. године дозволили, нешто 2011. године, булдожерима буквално. Нит’ сте гледали та документа, нит’ сте их овлаш проучавали, нит’ сте мени омогућили у судници да се о њима изјасним. Наравно, могао сам се писмено изјаснити, и сад ћу ја да се изјашњавам о тим глупостима писмено, ма нећу. Дајте да видим како ћете ви написати пресуду на основу тих докумената, како ћете ви написати пресуду на основу прелиминарних изјава сведока које су после они јавно демантовали. Да видимо то.

Има сведока, то је ваљда четврта категорија ако ме сећање добро служи, којима је обећавано много тога од стране тужилаштва а који су потпуно преварени, који никада нису могли да оду у неку страну земљу да се тамо сместе, да поведу породицу и тако даље. Па, један од њих се овде до уласка у судницу, јел’ се сећате тог сведока, до уласка у судницу се препирао са тужилаштвом хоће ли му нешто дати или неће. И тужилаштво је после одустало од његовог сведочења, због огромне количине доказа, да му је сведочење потпуно лажно. Да је потпуне небулозе испричао. Има још један сведок, муслиман из околине Зворника од чијег сведочења је само тужилаштво одустало. Рекло је – никад се неће позивати на његове изјаве, значи и да је тужилаштво видело колико је компромитовано. То је то што нам је овде тужилаштво приредило, а судско веће дозволило да се све то дешава. Имамо много важнијих сведока муслимана и Хрвата, овде смо имали документе у судници које сам вам предочио, оригиналне хрватске документе, које сам прибавио из извора тужилаштва са ознаком тужилаштва, из којих се види да су хрватске службе безбедности припремале Хрвате сведоке против Срба у Хашком трибуналу, припремали су и сведоке који ће се појавити у мом процесу, највише у процесу Слободану Милошевићу, у процесу вуковарској тројци и тако даље. У процесу Мркшићу и осталима вођена је расправа у судници о таквим сведоцима на основу овог документа.

Имали смо много доказа да је муслиманска обавештајна агенција АИД припремала муслимане сведоке, како да сведоче у мом процесу и другим процесима оптуженим Србима. Откуда толике разлике између првобитних изјава сведока жртава о неком злочину, о неком малтретирању, шиканирању, убијању, о било чему, и изјава које су после више година дате Хашком трибуналу? У првобитним изјавама нема нигде Шешеља и шешељеваца, ни Српске радикалне странке ни наших добровољаца, а онда се после 10 година на волшебан начин појављују у изјавама које сачињава само тужилаштво, јер довољно је да тужилаштво сведоку са непријатељске стране у овоме рату довољно јасно и недвосмислено стави до знања шта је пожељан исказ, и сведок је одмах кооперативан, сведок одмах иде у том правцу и везе причу. Имали сте сведока Дабића који је дао лажну изјаву тужилаштву па се окренуо одбрани, мислио добиће нешто од одбране, што ће променити исказ и дати сасвим супротан ономе што је дао тужилаштву. Ништа није добио и онда се изгубио. Дошавши овде у судницу, рекао је да га је неко претукао два-три дана раније, и да је он то схватио као притисак како ће сведочити, а испостави се да је чистио снег, и негде се оклизнуо с крова или низ степенице, не знам ни ја сам више како се то десило, пао и остала му нека мала модрица од ударца. Па, овде нам је предочено да је он из Хага обављао телефонске разговоре, да је звао људе да га зову у Хаг и да му кажу – прети ти тај, и прети ти онај, и прети и овај не би ли накнадно нешто постигао да га тужилаштво прогласи угроженим, па да се дочепа смештаја у некој западној земљи. И када сам га овде саслушавао у судници, ништа није знао, ништа није видео – тако су ми причали, тако су ми причали, само је то био исказ. То су сведоци којима ви располажете и којима сте филовали оптужницу, доказни поступак, завршни поднесак и завршну реч.

Завршне речи су вам препуне прелиминарних исказа лажних сведока, и ви се понашате као да никад ти сведоци нису повукли те своје исказе, сами их демантовали или у судници били потпуно раскринкани. Као да није било унакрсног испитивања. Тужилац у међународном кривичном правосуђу не сме тако да се понаша. Тужилац је по дефиницији службеник међународне правде, његов је циљ да се сазна и докаже истина, а не да се по сваку цену, по хо рук систему докажу тезе оптужбе. Није тужилаштво постигло успех ако се прихвате тезе оптужбе на уштрб истине, па се донесе пресуда на основу лажних теза. То није успех ни међународне правде, ни судског већа ни тужилаштва. Тужилац мора да се постави тако да је његов успех ако се докаже истина, ма каква била истина, па макар истина оповргла његову оптужницу. А то господин Маркузен не разуме, ни екипа људи која са њим сарађује то не разуме. Они се понашају као плаћеници који су ратовали по афричким земљама, они имају задатак и не постављају питање да ли су на праведној страни. Они као питбул теријери јуришају кад осете крв, и не размишљају о томе што раде. Где је ту тужилац, не само у овој екипи која се појавила у овом процесу, него и у другим процесима, који има високо развијено осећање части, поштења, који ће да ствари постави са аспекта интереса међународне правде и да каже – циљ ми је да се сазна истина, и кад сазнамо истину видећемо онда које су консеквенце те истине. Смешан ми је највише господин Маркузен, сетите се лажног сведока муслимана, из околине Зворника, који је тврдио да сам ја у марту 1992. године држао митинг у Малом Зворнику. И да је тај митинг био антимуслимански, да сам дао неку изјаву, да су муслимани пагани и тако даље, и да ћемо их протерати до Анадолије и слично. Па да је после митинга у дворани Дома културе дошло до окршаја са муслиманима који су демонстрирали напољу. И шта се испоставило? Испоставило се да је митинг био две године раније, почетком августа 1990. године, испоставило се да смо ми у листу “Велика Србија” у целости објавили све говоре са митинга и питања слушалаца, испоставило се да нас је руља напала када смо изашли напоље, да су нас гађали камењем, да је двоје људи из наше странке повређено тим камењем и да су наши момци из обезбеђења дохватили неке мотке и разјурили руљу. То је било 1990. године.

Судско веће је дало задатак господину Маркузену да то испита, на основу штампе и других извештаја, да ли се тај догађај десио 1992. године, и како се десио. Господин Маркузен је овде у судници поднео извештај и рекао да нису нашли никаквог трага, има неки извештај војне службе безбедности пошто је реч о пограничној зони, да сам се ја једног дана колима појавио у Малом Зворнику на путовању за Љубовију и Бајину Башту, да су ме сачекала двојица-тројица људи из нашег локалног општинског одбора и да сам после краћег разговора са њима наставио пут. А где је митинг? Нема митинга. А нису ни могла бити два митинга са истим сценаријем, да нас руља напољу нападне камењем, да је ми разјуримо моткама и тако даље. И сад се дешава још веће чудо, господин Маркузен је и даље инсистирао да је сведочење тог сведока истинито, а ја сам га разбио на још неким детаљима. Одговарајући на мој захтев по правило 98бис, господин Маркузен више не помиње уопште тај митинг. Али гле чуда, помиње га судско веће. Већина чланова судског већа које стоји иза те одлуке. Ви сте вашу одлуку написали као да је заиста митинг био у марту 1992. године, као да је то доказано. Како могу разумне судије да донесу такав закључак? То је ван сваког разума, на страну то што су неразумне још неке тезе из ваше одлуке по правилу 98бис, а ово је најнеразумније, наравно, кад такву одлуку доносите по 98бис, не може се од вас очекивати ни разумна пресуда, и ја је не очекујем. Ма, мени је битно још да са вама окончам посао овим завршним речима овде и да све препустим суду историје који ће судити и вама и мени. Тужилаштво с тим лажним сведоцима ништа није постигло што би доказало моју евентуалну кривицу и одговорност, тужилаштво је тим лажним сведоцима само допринело да се додатно у провалију сурва било какав правни, политички, морални интегритет Хашког трибунала.

Овај процес се разликује од многих других хашких процеса, по томе што је управо ова страна манипулације лажним сведоцима максимално дошла до изражаја. Ја сам гледао у другим процесима с времена на време, како устају адвокати одбране, па очигледно лажном сведоку се представљају па га хвале, па му се додворавају, уместо да га немилосрдно растргну у судници да не зна како ће изаћи, на која врата. А ми смо имали овде лажних сведока оптужбе који нису знали шта их је снашло, који нису знали ни врата да потрефе. Метод којим се служило тужилаштво је апсолутно забрањен метод у континенталном и англосаксонском праву, метод којим сам се ја служио је апсолутно дозвољен. Чак сте ме ви ограничавали у том погледу. Унакрсно испитивање по англосаксонском праву је много немилосрдније од онога што сам ја имао могућности овде да радим, ви сте ме стално прекидали, упадали у реч, бранили лажног сведока, штитили га, оправдавали, у погодном тренутку давали паузу и тако даље.

Е сад, долазимо до категорије лажних сведока који се зову инсајдери. Највећи хашки издајник и највољенији хашки сведок је свакако била Биљана Плавшић. Тужилаштво је прво планирало да је изведе у мом процесу, а онда је одустало. Тужилаштво има документ и то је, да ли господин Маркусен или неко од његових сарадника, помињао у завршној речи, да је Биљана Плавшић позивала Жељка Ражнатовића Аркана, Мирка Јовића и мене, да упутимо добровољце у Републику Српску. То је једно писмо које сам и ја добио, ал’ никад на њега нисам одговорио и никада ми српски радикали нигде нисмо упућивали добровољце по позиву Биљане Плавшић. И никада о Биљани Плавшић нисам имао добро мишљење, неколико пута сам је срео, попричао, али сам са гнушањем одбацивао њене небулозне закључке, хипотезе, претпоставке, тврдње и тако даље. Она је била спремна да говори да су муслимани генетски оштећени, а ја сам вечито жалио што нас је несрећна трагична судбина поделила и на основу верских разлика направила раздор између Срба муслимана, Срба православаца и Срба католика.

Јутрос су ме довезли у трибунал заједно са господином Караyићем и у возилу сам подсетио господина Радована Караyића како сам га 1996. године убеђивао цели дан у његовој канцеларији на Корану, код Пала, да не кандидује Биљану Плавшић за председника Републике Српске када је он морао да се повуче из политике. Његова странка, Српска демократска странка, је кандидовала Биљану Плавшић, доказивао сам му да није нормална, да је непоуздана, да јој се не може ништа веровати, а он је мислио Биљана Плавшић је најекстремнија, она је највише експонирана у сукобу са Милошевићем, биће најпогоднија на том месту. Ма, луд човек никад не може бити поуздан. И то се одмах показало, њој су нафиловали, чак и уз учешће војводе Момчила Ђујића послали извесне људе из Америке, Милоша Прицу, Ану Митровић и још неке. Откуд то знам? Па, тог Милоша Прицу Ђујић је прво мени покушао да пошаље још 1991. године, и тај Милош Прица, у разговору са мном, одмах започиње тему да се излази на улицу, да се насиљем руши Милошевићем режим, пуца се широм српске крајине, гину људи, а он би у Београду проливао крв. И наравно, ја га одстраним, више никад нисмо контактирали. После, шаљу га Биљани Плавшић, и он узима ствар у своје руке, Биљану Плавшић инструментализује да изазове државни удар у Републици Српској, да укида легалне органе власти и Биљана Плавшић ту добија извесну подршку, највише подршку западних сила и успева у свом науму. На првим следећим изборима Биљану Плавшић је поразио радикалски кандидат за председника републике, и пошто је обавила своје прљаве послове, Биљану Плавшић чека Хашки трибунал, подигнута оптужница, и она овде долази, такозвана српска царица, жена која је охрабривала борце Републике Српске, била најекстремнија, а овде склапа погодбу са тужилаштвом, не свиђа јој се у затвору, признаје прогон, да би добила малу казну, и да пристаје да сведочи против других хашких оптуженика. Биљана Плавшић као екстремиста, претерани екстремиста чак и по мом укусу, иако мене многи сматрају екстремистом, мада ја сопствени радикализам не сматрам екстремним. Биљана Плавшић као крајњи екстремиста долази да сведочи против једног мирног Момчила Крајишника, који је увек био за политику компромиса, за политику договарања, преговарања. Довели су је да сведочи против Милошевића, дошла је већ била у Хаг, па је у последњи мах тужилаштво одустало, сматрајући да ће то бити контрапродуктивно, и одустали су од сведочења у мом предмету. То је, дакле, још гори случај у односу на Борислава Јовића и Зорана Лилића.

Други пример је Милан Бабић. Први председник републике Српске Крајине прво је ангажован од стране тужилаштва да буде сведок оптужбе у процесу Слободану Милошевићу, тужилаштво га је ставило пред дилему – или ћеш сведочити против Милошевића или ћеш и ти бити оптужен. И он се полакоми, човек слабог карактера, и прихвати да буде сведок против Милошевића, међутим када је обавио тај прљави посао и завршио сведочење, тужилаштво га превари и против њега дигне оптужницу. И онда долазе нови емисари тужилаштва – склопи са нама погодбу па ћеш проћи са релативно благом казном. И он је склопио погодбу да призна учешће у удруженом злочиначком подухвату, у прогону, а тужилаштво се сложило да му казна буде до 11 година затвора. Међутим, судско веће му изрекне 13 година, и сад обећало му је тужилаштво да ће му породицу сместити у једну страну земљу, западну земљу у којој ће он издржавати казну. Породица је доведена у ту земљу али је живела у условима кућног притвора. Породици је дозлогрдило па је тражила супруга, син ваљда и ћерка да се врате у Србију. А Бабићу долазе нове обавезе да сведочи против Крајишника, да сведочи против Милана Мартића, па после да сведочи против Јовице Станишића и Франка Симатовића и против мене. Можда би га извели и против Горана Хаyића.

У току сведочења у процесу Милану Мартићу, Милан Бабић је извршио самоубиство. Шта значи то његово самоубиство? Јел’ оно поткрепљује, евентуално, истинитост његовог сведочења? Јел’ оно поткрепљује тезе тужилаштва или их руши? Ја неупоредиво ценим више Милана Бабића у односу на Биљану Плавшић, јер је он бар у једном тренутку смогао снаге да сам себи пресуди после те моралне дисквалификације на коју је сам пристао. Милан Бабић је планиран као сведок у овом процесу, и пошто је много раније извршио самоубиство, док ја још нисам ни знао да ће он бити сведок у овом процесу, тужилаштво је покушало да у спис уведе његове раније изјаве, његов интервју, и гомилу пратећих докумената. Ви сте, господо судије, то одбили, јер није било никаквог правног основа да се то уведе у судски спис. А онда сте на поновљени, трећи или четврти захтев тужилаштва, ко зна који је био, 2010. године или 2011. године, то ипак прихватили у спис. То је онда када вам је тужилаштво булдожерима гурало документа, а ви нисте правили никакву селекцију, скоро никакву. За шта то може бити релевантно? За човека који је у очајању, у знак протеста против Хашког трибунала сам себи одузео живот, не може бити. На страну то што је формирана комисија на челу са судијом Кевином Паркером да истражи околности тог самоубиства и поднела лажни извештај. Та комисија Кевина Паркера је саопштила јавности да Милан Бабић није оставио опроштајно писмо, а ја сам чуо из мојих поверљивих извора, нећу вам рећи којих, да ли из тужилаштва, да ли из секретаријата, да је ипак постојало опроштајно писмо. И ја сам подносио поднесак, протестни, председнику суда, и рекао мојим сарадницима у јавности да кажу да постоји опроштајно писмо, и онда трибунал није имао куд, признао је да је нађено опроштајно писмо. Да ли је опроштајно писмо у целини цитирано јавности или не, е то већ не могу да проценим. То и моје могућности превазилази. Тај исти Кевин Паркер је предводио рад комисије која је утврђивала околности смрти Слободана Милошевића и поднела лажни извештај.

Слободан Милошевић се раније жалио да су му у крви нашли тешке антибиотике који се користе против лепре и туберкулозе, а који изазивају контраефекат у односу на лекове против високог крвног притиска. И то је поднео писмо преко руског амбасадора руском Министарству иностраних послова. Испало је да је Милошевић сам себе довео у ситуацију да изненада умре, а заправо Милошевић је убијен под тајанственим околностима, а у најмању руку тако што му је ускраћена адекватна и благовремена лекарска нега, јер данима је у судници говорио да му је лоше, да му је глава тешка пола тоне, а судско веће се на то није обазирало. Судско веће се с презиром према томе односило, судско веће коме је председавао судија Робинсон, у коме су био О Гон Квон и Јан Бономи. То су методе рада Хашког трибунала, и с таквом силом ја сам се овде ухватио укоштац.

Трећи карактеристичан случај лажног сведока – Мирослав Дероњић. Ја сам са њим био на истом спрату прве године када сам дошао у Хаг. Дружили смо се, разговарали, он је професор књижевности, образован човек и он ми је причао како је ухапшен. Прво су га представници Хашког трибунала неколико пута звали на разговор, он се одазивао. Оони су му стављали до знања да би могао бити оптужен, али да то још није сигурно. Он је њима одговорио – ако ме оптужите само зовите, ја ћу одмах доћи. Међутим, када је стигла оптужница, њега је ухапсио СФОР, приликом хапшења га тешко претукао, мучио и у току тог мучења су га неколико пута потапали у бачву пуну воде. Све ми је то испричао Мирослав Дероњић. Ја сам то једном покушао и овде да изнесем у судници, тад је Кармел Агиус био претпретресни судија, и он ме је спречио, искључио ми је струју.

Мирослав Дероњић је тврдио да није био умешан у ни у какав злочин око Сребренице и тако се постављао. А онда је у нагодбу ступио Момир Николић, официр безбедности Братуначке бригаде. Он је у свом исказу поменуо да је Дероњић био на неком састанку где је договарано стрељање заробљеника. Николић није уопште био присутан на том састанку, али су врата била отшкринута, па је он чуо; као код овог несрећника који тврди да је у Вуковару поред отшкринутих врата чуо шта ја говорим на састанку са гардијским официрима. И од тога није било одбране. Момир Николић потписао, тужилаштво имало први доказ против Дероњића и онда му долазе емисари са понудом да склопи нагодбу. И у његовом случају, као и у случају Милана Бабића, огромну улогу је одиграла и Вера Петровић, службени психијатар трибунала, која је по цели дан с њима проводила и својим методама им олакшавала доношење одлуке да ступе у нагодбу. И тај Мирослав Дероњић је онда спреман да измишља све и свашта против свакога. Никада нису добровољци Српске радикалне странке били у Братунцу, а он је после помињао да их је било и у Братунцу. Увек је говорио “Бели орлови”, после добровољци и ко зна шта још. Ви сте те његове исказе уврстили у спис. Они за мене немају никакав оптужујући карактер јер Братунац уопште немам у оптужници, али то сведочи о методу рада Хашког трибунала.

Ми смо имали добровољце Српске радикалне странке у Сребреници 1992. године. Године 1992. Срби су ослободили Сребреницу. Муслиманске снаге су биле потиснуте према Коњевић пољу и околним шумама, а онда је убијен Горан Зекић, српски локални предводник. Причало се да је Мирослав Дероњић умешан у његово убиство и почела је да пуца српска линија фронта након тог убиства. У противнападу муслимани су заузели Сребреницу и онда је држали све до 1995. углавном уз помоћ западних сила. Године 1992. дакле пресудио је само један тренутак и један догађај, убиство Горана Зекића, да Срби остану без Сребренице.

Имамо још неколико случајева лажних сведока на које се позивате. Реч је о умрлим људима, Зорану Тоту, ваљда нема нико од тих умрлих више на листи заштићених сведока. Можда има, нећу сва имена поменути. Али ево, Зоран Тот и Стеван Тодоровић. Коме то може бити релевантно? Један од тих заштићених сведока тврди да сам ја 1992. године био на Илијашу, Илиyи и Вогошћи, а ја пре 1994. тамо никад нисам био. Ти који су умрли пре сведочења, нису сведочили вашом кривицом. Да сам ја имао благовремено суђење, да ми је суђење почело бар годину дана након доласка у Хаг – а Карла дел Понте је то најављивала, рекла све је спремно за суђење, то је рекла у Београду у фебруару 2003. Све је спремно. Када сам поднео захтев 2004. да ми се укине притвор, кључни одговор тужилаштва је био да ми на јесен почиње процес и да зато не треба. Било је ту још аргумената. Нисам хтео да тражим гаранције од прозападног режима у Београду и тако даље, али ово је био кључни аргумент – почиње ми процес на јесен и зато не треба доносити одлуку о укидању притвора.

Има још тих мртвих сведока, ја сам их укупно 10 пронашао. Један официр тамо за Славонију, а један из Илијаша који је био у јединици Васка Видовића, муслиман, све време рата био припадник јединице. Кад су Срби морали да се повуку после Дејтонског споразума, да напусте Илијаш, он је одлучио да остане, није му се напуштала његова кућа и имање. И онда је морао да се доказује пред муслиманским властима тврдећи да је на силу био мобилисан, да је био присиљен да буде припадник те јединице и тако даље. И он вам је лажно сведочио. Да сте ви на време почели овај процес, ви бисте могли све те касније умрле сведоке да позовете. Што сте каснили, ко вам је крив. Јесам ли ја крив што сте ви каснили? Ниједан дан овај процес није каснио због мене. Нисте требали ни сада ово што је било за понедељак и уторак заказано, нисте морали да одлажете, ја сам и у понедељак био спреман да дођем. Ја сам инсистирао да операција буде одмах у петак, да бих могао да дођем у понедељак на суђење. Дакле, ниједан дан због мене није изгубљен. И сад хоћете њихове прелиминарне изјаве да употребите као доказни материјал. Коме то може да послужи као доказни материјал? Никоме. Изјаве које сте ви писали, а које су они само потписали. Да сте на време почели процес, они би се појавили у судници, прошли кроз унакрсно испитивање, па бисмо видели шта је ту тачно, шта није. Овако је бесмислено да расправљамо шта је тачно, а шта није, и нећу о томе да расправљам.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: (нема превода, 51.00 минут)

 Др Шешељ: Сада ћу говорити о оном делу оптужнице из завршне речи тужилаштва који се тиче Хртковаца. Чим је Фрањо Туђман дошао на власт у Хрватској, чим је ХДЗ преузео полуге власти долази до организованог прогона Срба, пре свега српског градског становништва. Који су ту извори? То је темељито обрадио професор Светозар Ливада. Обимну књигу је штампао о томе, а тужилаштво је једно време интензивно сарађивало са професором Ливадом. Тужилаштво ми је чак доставило својевремено материјале из једног часописа у коме су тематски обрађени разни видови прогона Срба у Хрватској. Уводник је и ту био професор Светозар Ливада. Затим, о томе говори главни Туђманов биограф Дарко Худелист. Он говори о свим овим усташоидним аспектима Туђмановог режима, Туђмановој верзији, ја га доста цитирам у мојој књизи “Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације”. Он је обрадио Туђманову сарадњу са усташком емиграцијом, са херцеговачким фратрима фрањевцима, са Римокатоличком црквом у Хрватској која му је омогућила преузимање власти, као што је својевремено омогућила и преузимање власти од стране Анте Павелића. Анте Павелић је дошао из Италије са негде два до три камиона усташа, дакле било је мање од стотину усташа, али је успео да преузме власт јер га је у томе потпомогла Римокатоличка црква преко свих својих жупа и он је преузео инфраструктуру Хрватске сељачке странке Влатка Мачека и њене одреде градске и сеоске страже.

И трећи веома озбиљан извор о прогону Срба је Стипе Шувар, који је то темељито обрадио у својој књизи “Хрватски карусел”, и у својој књизи сам дао неколико опширних цитата из Шуварове књиге. Ја бих вам то и прочитао када бих имао довољно времена на располагању, али већ размишљам да ли ћу стићи да изнесем све што сам планирао јер сам негде скоро пола времена потрошио, а не знам да ли могу рачунати на она захтевана додатна четири сата, пошто ми ништа судско веће није рекло. Србима минирају куће, Србе местимично убијају, врло често премлаћују, српску децу организовано угњетавају у основним и средњим школама, хушкају на њих њихове вршњаке Хрвате. Србе отпуштају са посла, поготово са посла у државним институцијама. Већ 1990. године долази до великог егзодуса Срба из хрватске федералне јединице. Почетком 1991. године то већ поприма неслућене размере и ми прво формирамо Кризни штаб Српске радикалне странке са задатком да тим избеглим Србима нађемо било какав смештај, да их удомимо, да им организујемо исхрану, и тако даље. То је била првобитна намена нашег кризног штаба док није почео рат, док није почела пуцњава. А кризни штаб је преименован у ратни штаб тек када је проглашено стање непосредне ратне опасности. Знате, Београд је милионски град, око милион и шесто хиљада становника, у њему је било доста празних станова, поготову станова у власништву државе, савезне државе која се распадала, а ми смо проналазили те станове и полуилегално у њих усељавали избегле српске породице. Кад кажем полуилегално, нисмо ми имали законског основа да то радимо, али ни власт се томе није супротстављала, јер је то било једно нужно привремено решење.

Када су почели оружани сукоби, онда почиње и отворени прогон Срба. Срби су масовно протерани из Грубишног поља, то су западни обронци Славоније. Срби су масовно протеривани из далматинских градова, из разних градова у Славонији, затим из Загреба, Сиска, из Вараждина и других места. Таласи избеглица стално су запљускивали Србију. Почетком 1992. године већ је било између 200 и 300 хиљада прогнаних Срба. Ту не рачунам Србе који су отишли у Босну и Херцеговину, који су отишли у западноевропске или прекоморске земље, само Србе који су избегли или који су прогнани у Србију. У таквим условима, кад је Србију запљуснула права поплава избеглица, ми одржавамо прве изборе за Савезну скупштину Савезне Републике Југославије.

Дана 27. априла 1992. је усвојен и проглашен нови Устав, а избори су заказани за крај маја. Пред собом смо имали месец дана предизборне кампање. У тој предизборној кампањи ја свакодневно држим некада и три митинга у једном дану. Врло често два, а најмање по један. И држим и тај митинг у Хртковцима. Хртковци су једно веће место коме гравитирају многа околна села. У том говору ја излажем предизборни програм Српске радикалне странке, и ви сте пред собом имали комплетан текст говора. Господин Маркузен, или неко од његових сарадника, пошто су они сви за мене исти, не могу више ни да их разликујем, каже да сам ја накнадно објавио текст тог говора, након што је подигнута хашка оптужница. Не. Ја сам то по други или трећи пут објавио када је подигнута хашка оптужница. То у једној мојој књизи, коју сам ја показао у судници, постоји објављено много година раније. Ја сам се трудио да објавим све своје политичке говоре који су снимљени и чији је снимак дошао до мене. Нисам у томе успео, наравно, јер је био огроман број тих говора, али сам зато успео скоро све телевизијске емисије, скоро све радио емисије и скоро све новинске интервјуе да прикупим и објавим, јер ја ништа што сам јавно изјавио нисам крио и немам чега да се стидим. Све оно што сам тада изјавио, изјавио бих и данас. Можда бих то мало модификовао, можда би то деловало још убедљивије него некад захваљујући накнадно нагомиланом искуству и сазревању, али вероватно не би било толико интелигентно као што је онда било, јер с годинама интелигенција код човека одумире, смањује се.

Тај митинг није имао милитантни карактер. Тужилаштво каже да су на митингу били четници у црним униформама. Ма, никада нигде четници нису носили црне униформе, ни у Другом светском рату, ни у овим ратовима. Никада. Добровољци Српске радикалне странке носили су маскирне униформе, врло ретко старе војничке униформе сиво-маслинасте боје, пошто је ЈНА била и те како заинтересована за ангажовање што већег броја људи из Српске радикалне странке, јер су били најдисциплинованији, увек је из магацина давала најбоље униформе. На митингу је могло бити људи који су били обучени у делове војничке униформе. Сада, када гледам српску телевизију, па приказују емисије из неких српских села, приказују дрвосече или пољопривреднике, често се деси да неко од њих има маскирну војничку блузу или маскирне војничке панталоне. Знате, српска шајкача, као незаобилазни део српске народне ношње, настала је тек у другој половини 19. века као војничка капа. Срби су је заволели и носили у свакодневном животу, и сада је шајкача једно од српских обележја, један од српских симбола. Могуће је да су неки од учесника митинга имали делове војничке маскирне униформе на себи, али нико није био у црној униформи и нико није био са аутоматским оружјем. Било је ту страначко обезбеђење наоружано пиштољима, али ти пиштољи нису били споља видљиви. Пуштана је радикалска и четничка музика пре митинга, и то се увек пушта сат-два пре митинга, то се увек пушта. То је начин да се привуку људи на митинг.

Видели сте већ да никакви спискови Хрвата које треба протерати нису читани. Читан је само списак Хрвата који су већ отишли из Хртковаца и пријавили се Збору народне гарде, хрватској паравојној организацији коју је формирао Туђман. Њихова су имена прочитана. Ја лично нисам читао, али стојим иза тог списка. Као да јесам. Можда сам и неком приликом рекао – читао сам. Ако је читао активиста наше странке, читао сам ја. И зашто да не читам. А ви онда потежете лажне сведоке који овде у судници тврде, један од њих, да сам у свом говору тражио да се развргну сви мешовити бракови. А други опет сведок каже да сам тражио да се побију деца из мешовитих бракова. Сви сте то овде чули у судници. Кад сам поднео кривичну пријаву против тих лажних сведока, одбацили сте кривичну пријаву, можда са образложењем да ти сведоци нису били свесни да лажу. И то код вас пролази. Све оно што тужилаштво мени приписује истинито је у оној мери колико је истинита ова тврдња да сам јавно тражио да се побију деца из мешовитих бракова.

У Хртковцима долази до прилично велике размене имовине између прогнаних Срба и локалних Хрвата. Срби који су прогнани из Хрватске нису стигли да узму ништа више од кофера и путних торби, ако су могли и то. А Хрвати из Хртковаца су могли више пута да путују у Хрватску и да меркају с којим ће се Србином заменити кад процене његову имовину. Зашто хашко тужилаштво није санкционисало некога из хрватске власти због тог великог прогона Срба, а реч је о стотинама хиљада људи? Није моје да се правдам, ако сам ја починио кривично дело па да кажем и он је починио кривично дело, па њега не гоните. Не може извршилац кривичног дела на тај начин да се брани, али могу на тај начин да компромитујем хашко тужилаштво и Хашки трибунал у целости. Јер мени је важније да вас компромитујем, него да себе одбраним, и ја то веома успешно радим више од девет година јер се ви сами намештате. Ви се сами најчешће постављате на онај начин на који бих ја највише желео да се поставите, па да могу да млатим по вама из све снаге. Ви сте компромитовани зато што никада нисте процесуирали никога из Хрватске који је учествовао у прогону Срба, а тај прогон је трајао неколико година од доласка Туђмана на власт. А хоћете мене да осудите зато што сам се залагао да се бар делимична размена становништва обави.

Прво, ја сам се залагао за реторзију. Реторзија је принцип који постоји у међународном праву. Неке га државе примењују, неке га не примењују, али не можете негирати његово постојање. Реторзија значи често и одмазду, не само одговарање истом мером, него одговарање много већом мером. Где су Немци из Чешке, где су Немци из Пољске? Колико их је живело на подручју данашње Пољске? Где су Италијани са источне Јадранске обале, око 300 хиљада је протерано. Где су Немци из бивше Југославије? Дакле, реч је о једном принципу који се може с моралног аспекта оправдавати или нападати, али који постоји.

На митингу сам обећавао шта ћемо урадити ако освојимо власт, и то се јасно види из мог говора, а ви покушавате мој говор да представите као напад. Да би се применио члан 5 статута, мора постојати организован или систематски напад у ратним условима. Судско веће, чији је члан био господин Антонети, 2004. године, решавајући по мом приговору на оптужницу, донело је одлуку да се из оптужнице избаце све локације које се тичу Војводине, ако тужилаштво нема доказа да је у Војводини било оружаног сукоба. А онда се тужилаштво жалило, па је жалбено веће то вратило у оптужницу рекавши, отприлике, немам пред собом тај папир, да тек судски процес треба да докаже да ли је било или није било оружаног сукоба. А тужилаштво каже: у то време је био оружани сукоб у Хрватској, у Босни и Херцеговини, па постоји нексус између догађаја у Хртковцима и тих оружаних сукоба. То није истина. Венсовим планом оружани сукоб у Хрватској је окончан. Венсовим планом су већ били распоређени припадници УНПРОФОР-а на подручју Републике Српске Крајине. А када је реч о српским избеглицама и прогнаницима, са изузетком западне Славоније, где је дошло до великог егзодуса Срба у новембру и децембру 1991. године, сви остали прогнани Срби су били са подручја где нису вођени оружани сукоби. У Загребу није било оружаних сукоба, у Вараждину, Сиску и многим другим местима.

У Војводини није било оружаног сукоба. Ваш експерт Туненс каже да није било напада на цивилно становништво Хртковаца. А не само да је морао да постоји напад који је истог интензитета као појединачна кривична дела обухваћена чланом 5 статута, него је тај напад морао бити распрострањен или систематски. Никаквог напада није било. У недостатку било каквог напада, ви сам мој говор третирате као напад. Е, то не може. То је отпало и у пресуди Дарију Кордићу. Вербални деликт не може бити напад, а ви сад кажете – може. Ви сви можете да кажете шта хоћете, за вас нема ни морала, ни закона, ни правних принципа. Шта вам падне на памет, ви излазите с тим. Дошли сте овде као анонимуси и после овога процеса се враћате у анонимност. Овде сте зарађивали добре плате, изгледа да имате сада и пензије, право на пензију већ после четири године рада за Уједињене нације, и баш вас брига. Ви свој прљави посао обавите, зарадите доста новца и одосте. Нико вас није знао пре овога процеса, нико за вас неће знати после овог процеса.

Пошто није било тог напада, не може бити ни кривичног дела прогона. Ваши сведоци изјављују – неке су избеглице биле наоружане. И ја питам сведока, сведочио је тај преко видео линка колико се сећам – па како су носили то оружје? Па, каже, примећивали смо пиштоље у футролама око појаса. Па и ја када сам у Београду, или било где у Србији и српским земљама, носим пиштољ у футроли око појаса, без намере да било кога нападнем. Волим да носим пиштољ. Највише волим ако сам у некој опасности сам да се одбраним.

Ви се позивате на извештај лажног експерта Еве Табо. Она је, пре свега, на основу црквених докумената римокатоличке жупе у Хртковцима извлачила далекосежне закључке. Уместо да је истраживала у општини Рума податке о досељеним и одсељеним лицима, о пријављеним и одјављеним лицима и о размењеној имовини, све је то било доступно, то њу уопште није интересовало, она је само водила рачуна о ономе шта је један пијани жупник у Хртковцима тамо забележио. Има тамо велики број издатих уверења о крштењу у Римокатоличкој цркви. Свако ко је путовао у Хрватску или ко је рачунао да ће можда путовати, вадио је то уверење. Је ли неко од вас, господо судије, кад путује у иностранство, вадио уверење о свом крштењу? Претпостављам, господине Антонети и госпођо Латанци, да сте ви католици, претпостављам да је господин Хархоф протестант, нисам сигуран да знам, али отприлике, је ли вадите уверењу о крштењу да бисте путовали у иностранство? Никада то нисте вадили. А зашто су ови Хрвати из Хртковаца вадили уверење о крштењу? Зато што са југословенским пасошем уопште нису могли да уђу у Хрватску док не докажу да су римокатолици. Зато што је Хрватска проводила дискриминаторне мере и православним Србима уопште није дозвољавала да пређу граничну линију ако су имали пасош Југославије. Е, због тога су вађена та уверења. И видели смо, неки који су вадили уверење уопште нису путовали.

Да бисте ви могли да ме осудите због прогона путем депортације или принудног расељавања, морате доказати да је било депортације, да је бар један Хрват депортован. Да видимо који је Хрват депортован из Србије. Знате ли ви шта је депортација? Знате ли ви како се проводи депортација? Зар је депортација то ако је неком Хрвату било непријатно да живи поред толико српских избеглица (ја верујем да им је било непријатно у великом броју), па путује два-три пута у Хрватску да нађе неког погодног за размену имовине, јер увек боље прође у тој размени. Било је овде лажних сведока који су тврдили да су лошије прошли. Замислите сад, неколико стотина хиљада Срба прогнаних из Хрватске не могу више никако тамо да се врате, а овамо неколико стотина Хрвата који мењају имовину, и сада неко од тих Хрвата каже да је лошије прошао од Србина с којим је мењао имовину. Је ли то ван здраве памети? Одлазе Хрвати по неколико пута, меркају, а онда склапају уговор. Склапају уговор најчешће пред хрватским властима, некад и пред српским, није битно, без икакве принуде. И тек кад размене имовину онда путују, онда одлазе. Па, да ли је то депортација? Који је то правник на свету који може да каже да је то случај депортације? Ниједан озбиљан, ниједан разуман правник то не може да каже.

У Хашком трибуналу не треба рачунати, наравно, на разумне одлуке. Ја и не рачунам, а моје је да кажем јавности. Ни један једини Хрват није депортован. Десило се да је један Хрват убијен негде у том времену, мислим у јуну месецу, ако ме сећање добро служи, извесни Штефанец. Његово убиство је потпуно расветљено и види се да је из криминалних побуда и извршиоци су процесуирани. Десило се да су Римокатоличка црква и њен жупни уред опљачкани, а онда нам кључни сведок овде потврди да је извршилац пљачке био римокатоличке вере и да је због тога процесуиран. И та пљачка је била након временског распона који обухвата оптужница против мене подигнута. Дакле, који је то случај прогона? Прогон је то што се некоме није свидео мој говор. Па ево, многима се данас не свиђа мој говор у овој судници, па хоћете да кажете да ја вас прогоним? Радо бих вас прогонио кад бих имао икакву власт. Нажалост, ове моје речи не могу никако да представљају прогон. Могу да лоше делују на вашу савест, евентуално. Могу да вам буду непријатне, да вам покваре ручак данашњи. Али у суштини не могу ништа. Не може изношење мишљења, чак и најгорег могућег мишљења, представљати кривично дело. Наравно, крајем 20. века и почетком 21. века, неке међународне организације, попут Савета Европе, залажу се за гоњење говора мржње. Вођена је чувена расправа и у енглеском Дому лордова, негде крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, о том питању. Али се увек наглашава да се говор мржње не може кажњавати затвором. Постоје друге казне. Ово судско веће се позивало на законодавство комунистичке Југославије. Тамо је постојало кривично дело ширења расне и националне и верске мржње, и запрећена максимална казна десет година. А онда је деведесете године под притисцима споља, кад је укидан вербални деликт, односно кривично дело непријатељске пропаганде, и у овом кривичном делу ширења мржње казна преполовљена. Ал’ не можете ви да судите по законима бивше Југославије, поготово не по њеним комунистичким законима. Ви морате наћи упориште у међународном праву, да инкриминишете говор мржње као злочин који обухвата члан 5 правилника. А ви зато немате никаквог упоришта. Можете сами сад да конституишете правило, правну норму, и да од вас почиње то, другачије не иде.

Позивање на случај Штрајхер је потпуно промашено. Штрајхер, то се види из пресуде, непрекидно је позивао на геноцид против Јевреја и лично учествовао у геноцидним радњама, од кристалне ноћи кад су паљене синагоге па надаље. Још тад није било дефинисаног кривичног дела геноцида, али сва обележја кривичног дела које је приписано Јулијусу Штрајхеру касније су постала обележја кривичног дела геноцида по Конвенцији о геноциду. И готово. И само се, дакле, може кажњавати по међународном праву, директно и јавно позивање на геноцид. Код мене тога нема. Јер да сте игде нашли, ви бисте ми приписали то кривично дело.

Јавно и директно подстицање на кривична дела против човечности или кривична дела кршења закона и обичаја рата, не могу бити подстицајни. Сад се ја залажем за убијање. И сад одржим један говор и кажем, јавно и директно, да се залажем за убијања, за силовања, за ово, за оно. Све док не можете да докажете да се тим говорм залажем за геноцид, не могу бити санкционисан. Можете да ме мрзите, можете да ме јавно нападате, можете да кажете да сам зао, али не можете да ме казните. Немогуће је по праву, по судијској самовољи, по самовољи Хашког трибуналу, по самовољи међународних фактора чији је инструметашки трибунал може. Ту све може. Али радите ви како год хоћете. Ви судите мени, јавност суди вама. Још се не зна ко ће боље проћи. Тек ћемо видети. Пошто нисте прихватили моје елаборате са доказима о говору мржње присутним у хрватској или босанско-муслиманској јавности, то су врло обимни елаборати које сам ја после објавио у својим књигама, ви сте ме онемогућили да изводим и доказни поступак на ту тему. Иако, опет понављам, не може нико да се оправда због свог кривичног дела позивајући се да је и други чинио кривично дело. Кад је реч о вербалним деликтима, постоји јавна атмосфера у којој се дају извесне изјаве. И да видимо у тој атмосфери какве су изјаве против Срба даване по хрватским медијима и политичким скуповима. Да видимо какве су изјаве даване по муслиманским медијима и политичким скуповима. Па да видимо ко је ту био екстремнији. Да видимо шта је ту било тук на утук.

Ви сте, наравно, то избегли спречавајући ме да изведем доказни поступак одбране. И одбијајући, уз подршку судског већа, да преведете на енглески језик та два елабората. Ви сте само мој први елаборат о посебној одбрани превели на енглески језик и после вам се смучила та аргументација која је разарала фундамент ваше оптужнице. У једном тренутку неко из тужилаштва покушава да ме повеже са Остојом Сибинчићем. Ми сво овде доказали да је Остоја Сибинчић био члан Српског покрета обнове, чак локални функционер. Кад је кренула кампања у медијима које су проводиле прозападне политичке партије и неке такозване невладине организације које су заправо представљале шпијунску агентуру, онда је та кампања обухватила и Остоју Сибинчића. И Остоја Сибинчић је ухапшен негде у августу 1992. И на конференцији за штампу ја сам осудио његово хапшење. Зашто? Да је Остоја Сибинчић на основу кривичне пријаве ухапшен онда након што је можда починио неко кривично дело, све би било у реду, али он је ухапшен тек после велике и жестоке политичке кампање у медијима. Е, то није у реду. Не може заглушујућа бука коју дижу те шпијунске организације, које се називају невладиним организацијама и прозападне политичке партије да буде разлог за кривично гоњење. Ја сам својевремено на сличан начин и јавно протестовао због хапшења Алије Изетбеговића 1983. године и групе његових пријатеља, муслимана. Већ тад је Алија Изетбеговић имао написану Исламску декларацију. Али ја сам бранио његово право, да мисли глупости и да пише глупости. Међутим, кад је покушао да то проведе, као политички пројекат на уштрб српских националних интереса, онда сам му се са оружјем супротставио. Против идеја можете ратовати само другим, бољим идејама, и ничим више. Ви мене, на основу тога што сам осудио Сибинчићево хапшење по основу политичке хајке, доводите у спрегу са Сибинчићем, као да смо били сарадници у неким незаконитим радњама.

Даћу вам један пример из садашње српске праксе који показује да се тако не може закључивати. У Србији је живео неки глумац, трећеразредни глумац који се зове Жарко Лаушевић, из Црне Горе је. Једном приликом, пре више година, затекао се у Подгорици у неком кафићу где су два или три младића нешто гласније разговарала, а он је почео да се дере на њих да се утишају, да заћуте. Младићи су били револтирани, дошло је до размене неких увреда, и у једном тренутку Жарко Лаушевић потеже пиштољ, убија два младића Србина, трећег рањава, испаљује укупно 15 метака. Жарко Лаушевић који је био познат у јавности као црногорски националиста и један од оснивача Либералног савеза Црне Горе. И сад, суд га суди због прекорачења нужне одбране. А разни људи из структуре власти, и у Србији и у Црној Гори, покушавају ниподаштавати чињеницу да је он убио двојицу ненаоружаних младића. Која је то нужна одбрана са 15 метака против ненаоружаних људи? Не може бити. Чак и ова Вера Петровић, која је овде службени психијатар, и она је учествовала у давању лажних исказа, да је Жарко Лаушевић био у стању смањене урачунљивости. А шта је заправо било? Био је пијан, под дејством алкохола, а то не ослобађа кривице. И Жарко Лаушевић је осуђен ваљда на 12 година затвора, па су га једном приликом пустили да се брани са слободе, пошто је у неколико наврата процес понављан, и он је побегао у Америку. И онда, пре неколико дана, он је у бекству, за њим је расписана црвена Интерполова потерница, пре неколико дана председник Републике Србије Борис Тадић, доноси одлуку о помиловању Жарка Лаушевића. Може ли, господо судије, у вашим земљама председник републике или краљ у Данској да донесе одлуку да се помилује лице које је у бекству од закона? Не верујем. Ваљда прво треба да буде доступан закону, па да поднесе захтев за помиловање, па евентуално буде помилован. Овде је лице у бекству помиловано. А онда министар унутрашњих послова Србије, Ивица Дачић, путује у Њујорк и носи на ноге Жарку Лаушевићу српски пасош. То се десило. Могу ли ја сад из тога извући закључак? Ја могу морално и политички да осуђујем и председника републике и министра унутрашњих послова. Али могу ли ја на основу тога што се они опходе према Жарку Лаушевићу, што ниподаштавају његове злочине, што му дају помиловање и пасош и све остало, могу ли ја да закључим да је Борис Тадић био његов саучесник у убиству ових младића? Не могу. Могу ли да закључим да је Ивица Дачић био саучесник у убиству ових младића? Не могу. А како може тужилаштво на основу чињенице да сам ја бранио Остоју Сибинчића због хапшења на основу политичке харанге, да извуче закључак да је то доказ да сам ја сарађивао са Остојом Сибинчићем у истим криминалним радњама? Може, хашки тужилац може све. Што нормалан човек не може, хашки тужилац може.

Поводом тих Хртковаца ја сам објавио и књигу на 1200 страна. Ви знате да сам и кривично гоњен због непоштовања суда, због те књиге, и тако даље. И књига се налази на мом интернет сајту. И скоро 10.000 примерака те књиге је већ преузето у целости. У Хртковцима није било кривичног дела прогона, није било кривичног дела депортације, није било кривичног дела принудног расељавања. Мој говор је многима био непријатан. Па шта? Како је мени непријатно кад овде говоре представници тужилаштва, и још ми госпођа Бирсеј псује мајку, цитирајући тамо неког Хрвата који је наводно псовао моју мајку. И она то онако сочно овде понавља у судници у оригиналу. И сад кад бих ја рекао, да једна телевизијска камера забележила да је неки таксиста, познати таксиста под надимком Чомбе, излазећи из кафића, рекао човеку који је управо улазио, камера снимила, опет она Лиса Бирсеј, јебем јој мајку. То би било врло непријатно. Ви бисте ме због тога осудили. Кад је то рекла госпођа Бирсеј, нико није реаговао. Е, зато и ја то овде помињем на адекватан начин као нешто што је непримерено. Јер то није био доказ против мене никакав, што је мени неки Хрват пре 20 година у разговору с неким трећим човеком опсовао мајку. А кад се то понови овде на тај начин, шта то доказује? То само доказује безобразлук тужилаштва. Није било другог разлога да се то овде помене. Нити то мене терети нити олакшава тужилаштву посао. Само да ме повреди. Надам се да ће и госпођа Бирсеј бити повређена кад сам изнео ову чињеницу и кад то сазна. Имали сте ви још таквих бисера у вашој завршној речи.

Кажете да су добровољци Српске радикалне странке озлоглашени због бруталности и злочина. А до сада још нисте успели да идентификујете ни један једини злочин који се може на основу доказа приписати неком добровољцу Српске радикалне странке, па да се каже поименично, тај и тај добровољац учинио је то и то. Видите, господо судије, у какву контрадикцију још упада хашко тужилаштво. Они непрекидно потврђују да смо ми добровољце упућивали већ организоване у формације јачине отприлике једне чете, стотинак добровољаца. То они потврђују, то је њима доказ сад да смо ми паравојна организација. А с друге стране, труде се да докажу да су на разним локацијама биле српске снаге и понеки шешељевац, укључујући шешељевце. Па, како је то сад могуће? Ми пошаљемо добровољце у формацији једне чете, а онда се они на терену распрше у разноразне јединице и свуда их има. Где вам је ту здрава логика? Где вам је памет? Како то може?

Код наводно удруженог злочиначког подухвата, тужилаштво каже да је наш заједнички циљ, уједињење свих Срба у Великој Србији. Ма, то је само мој циљ и циљ Српске радикалне странке. Нико други тај циљ није истицао. А ми смо тај циљ вишеструко објашњавали у нашим званичним документима, навели шта он значи. Тужилаштво каже да сам водио немилосрдну и неумерену пропаганду, пропагандну кампању против Хрвата, муслимана и Албанаца. Па, што помињете овде Албанце? Шта ће вам то? Недостају вам докази па сад мало да додате, да досолите. И да сам побио милион Албанаца, ви ми не можете ништа. И шта сад? Хоћете да плачете због тога? Што ме нисте на време оптужили и за Албанце? Немилосрдна и неуморна пропагандна кампања против Хрвата и муслимана. Она јесте била неуморна, била је и немилосрдна против свих оних који угрожавају српске националне интересе. Али се овде намеће питање, ко је крив за рат. Да ли они који су насилно разбијали Југославију, или који су насиљем хтели да сачувају Југославију? Не могу они бити у истој равни. Насилно разбијање Југославије је само по себи кривично дело. И нико га не може оправдати у међународном праву. А насилни покушај чувања Југославије није кривично дело. То је уставна обавеза.

Говори се да је мењана комплетна етничка слика, да су поуздане изјаве сведока које су укључене у спис, да сам тровао и Србе и несрбе својом кампањом мржње. И посебно, да сам се залагао за хомогену Велику Србију. Јуче сам вам то раскринкао све. И никог нисам тровао. Све што сам износио у јавности, све је засновано на чињеницама, некад историјским, некад савременим. Хоћете да кажете, некад је било претеривања. Ја тврдим да није. Увек је моја реакција на спољашњем догађају била примерена и адекватна, и врло често упозаравајућа. Ја сам се сад пребацио на неколико ових општих питања, јер бих радније сад једну паузу па да онда почнем да говорим о Сарајеву, Мостару и Невесињу, ако је могуће сад да се да пауза. Ја мислим да радимо већ пун сат.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: (немапревода)

Др Шешељ: Сад долазимо до Сарајева. На самом почетку рата имали смо велику групу добровољаца Српске радикалне странке у Сарајеву. Они су учествовали у борбама за Грбавицу 2 и за Храсно. Ту групу добровољаца предводили су Бранислав Гавриловић Брне и Срђан Гламочанин. Заиста сам ја обезбедио хеликоптер за Бранислава Гавриловића, да га превезе из Славоније за Сарајево.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: (немапревода)

Др Шешељ: Бранислав Гавриловић Брне, то нам се име често помиње, то је четнички војвода, и Срђан Гламочанин, човек који има велике ратне заслуге, али га нисам унапредио у звање четничког војводе, зато што му је отац био потпредседник Српске радикалне странке. То је онај бивши сведок оптужбе, који је касније прешао на страну одбране, Јован Гламочанин, који вам је овде сведочио, како га је Зоран Ђинђић подучавао да против мене лажно сведочи.

Тужилаштво велику пажњу поклања једном мом телефонском разговору из тог времена. Група добровољаца, њих ваљда 18, у једном тренутку су били опкољени у Храсном. Они су предњачили у тим борбама у односу на остатак српских снага. Није било добре координације, и дошли су у опасност да буду сви побијени. Бранислав Гавриловић који је рањен, зове мене телефон, и ви имате тај снимљени телефонски разговор, у коме му ја објашњавам, да сам тражио Радована Караyића, нисам га нашао, ал’ сам поручио руководству Републике Српске, да се хитно помогне добровољцима, да се извуку, чак и претио уколико се ти добровољци не извуку, па ћемо повући све добровољце са простора Босне и Херцеговине. Можда је моја претња била претерана, можда би они прискочили у помоћ и без тога, али у сваком случају, помоћ је била ефикаснија. И ви имате само тај снимљен мој телефонски разговор. Можда имате и разговор кад сам звао извесну Каћу, заправо Катарину Дучић, која је радила у агенцији Срна, која је била моја колегиница са Факултета политичких наука својевремено у Сарајеву, а добро је познавала Радована Караyића. Па сам и преко ње поручивао телефоном, захтевајући да се извуку добровољци Српске радикалне странке из окружења.

А јесте ли се запитали ви из хашког тужилаштва, зашто немате још неки мој снимљен телефонски разговор? Имате само снимљен овај разговор кад је било ургентно да се хитно зове. Знате зашто? Зато што сам ја стари антикомунистички дисидент, ветеран, који је знао како треба контактирати, и који се у телефонске разговоре није уздао. А имате опет гомилу телефонских разговора других људи које сте мени доставили, укључујући Бранислава Гавриловића и Мају Гојковић, тадашњу потпредседницу Српске радикалне странке, који себи дају одушка и преко телефона причају шта им падне на памет. Наравно, у тим разговорима нема никаквих инкриминација које се мене тичу или то није битно. А код мене не можете да нађете ниједан заправо телефонски разговор који бисте могли да употребите и као илустрацију збивања, а не разговор који би садржао извесну инкриминацију. Ја сам искусни антикомунистички ветеран, који је на време схватио шта значи прислушкивање телефонских разговора и до чега то може довести.

Међутим, није то важно за основни проблем. Имали смо још добровољаца Српске радикалне странке на подручју Сарајева. Ево, ја се, на пример, сећам групе под командом Јове Остојића, групе добровољаца која је учествовала у борбама на Пољинама, и тако даље. Ви појма о томе немате. Ви сте се концентрисали на тројицу четничких војвода, заслужних чланова Српске радикалне странке, којима ми заправо у релевантно време нисмо ни слали добровољце. Кад год бих ја долазио у Сарајево, обилазио сам јединицу Славка Алексића, састављену од добровољаца из разноразних земаља света. Ту је било Руса највише, али и Украјинаца, Бугара, Француза, Италијана, један Немац, један Јапанац, и из још неких земаља. Сваки пут сам обилазио. Славко Алексић је био изузетно храбар борац и командант, био је понос Српске радикалне странке. Нажалост, после рата, под утицајем војводе Ђујића, с којим је имао директну комуникацију, приклонио се Биљани Плавшић. И тад смо раскинули наше пријатељске односе. Остао је четнички војвода, нико му није доводио у питање то звање, али отада нисмо имали никакву комуникацију. Јер ја сам на време препознао издају Биљане Плавшић. Многи часни Срби нису. После су били разочарани, неки су и косе чупали због тога. У јединицу Славка Алексића нисмо слали добровољце. Друго, Славко Алексић је на почетку рата био члан Општинског одбора Српске демократске странке, па је онда прешао у Српску радикалну странку. Био је прво мобилисан као полицајац, а онда је формирао посебну јединицу. За име Славка Алексића не може да се веже ниједан ратни злочин, ни један једини.

Друго лице које се помиње, Бранислав Гавриловић Брне. Чули сте како је дошао на подручје Сарајева. Кад је завршена операција наших добровољаца на подручју Грбавице, и када су се добровољци вратили у Србију, Бранислав Гавриловић је остао у Сарајеву, јер он је из Сарајева. Ви имате читав низ његових телефонских разговора из Сарајева, пре почетка рата у Босни и Херцеговини. Био је заљубљен у Мају Гојковић у то време, па ти телефонски разговори имају помало и љубавни карактер. Мени сте дали гомилу тих разговора. Бранислав Гавриловић је остао у Сарајеву, у свом родном месту, и прикључио се Илиyанској бригади Војске Републике Српске, и учествовао у борбама за Игман, и окупљао одређен број добровољаца са тог подручја, можда му је долазио неко из Србије и тако даље. Али нико му није дошао кога је послао ратни штаб Српске радикалне странке. У једном тренутку он је био и страшно љут кад је, негде у мају 1992. године, Никола Поплашен постављен за привременог председника Српске радикалне странке Републике Српске, он је чак напустио Српску радикалну странку, формирао Српски слободарски покрет, тамо га регистровао, и окупио 700 чланова, то знам, јер ми је касније дао приступнице свих тих чланова. Ја се не одричем, не дистанцирам ни од једног свог сарадника, ни од једног четничког војводе, али желим да укажем на чињенице, да вашу погрешну интерпретацију овде исправим, да ваше лажи раскринкам. Бранислав Гавриловић није извршио ниједан ратни злочин. Ни из описа заробљавања Перице Коблара, види се колико је водио бригу о ратним заробљеницима, да му је чак навлачио и панцирни прслук да га неко успут не би убио, ко би га препознао као припадника муслиманских снага и тако даље. То што је после Перица Коблар лагао, да би се представио муслиманским властима у сасвим другачијем светлу, то је већ друго питање. Видели сте како се у судници овде провео Перица Коблар.

Трећа личност је Василије Видовић звани Васке. Он је био један од оснивача Српског четничког покрета у Београду. Један од првих сто и нешто потписника кад смо покушали да региструјемо Српски четнички покрет као политичку партију. Тад је имао надимак Јаро, ми смо га звали Васке. И он је отишао с једном од група добровољаца за Бенковац 1991. године. Кад сам обилазио Републику Српску Крајину у новембру 1991, обишао сам и ту јединицу у Бенковцу. И припадници те јединице су седели у оној кафани где сам разговарао са српским војницима, и где сам их убеђивао да треба да носе шлемове. Приказали сте део тог снимка. Ја после више никакав контакт нисам имао са Васком Видовићем. Кад је усвојен Венсов план, он се вратио у Илијаш, а кад је избио рат у Босни и Херцеговини, он је формирао једну јединицу од добровољаца, снаге једног вода отприлике, пола чете, имао је око 50 људи. Дао сам ја вама, господо судије, његове ратне дневнике. На силу сам вам то тамо утрапио иако нисте хтели да их уврстите у судски спис. То вам је био поклон четничког војводе Васка Видовића, а уз комплименте које вам је послао. За Васка Видовића нити сам шта чуо нити сам имао неки контакт до 1994. године. Кад сам проглашавао српске четничке војводе, у мају 1993. на Романији, нисам њега прогласио. Нисам ни знао где је тада. Ја све до 1994. године никад нисам ишао у Вогошћу, Илијаш, Рајиловац, Илиyу и Хаyиће. 1994. године, кад сам дошао да обиђем фронт у Сарајеву, на Грбавицу је дошао Василије Видовић и замолио ме да сутрадан одемо у Илијаш. Ја сам његову јединицу посетио први пут 1994. године. А након тога га накнадно прогласио српским четничким војводом. Када сам видео јединицу, кад сам видео да су људи који су се учланили у Српску радикалну странку, да су веома храбри, све време рата су углавном провели на положајима у Чекрчићима. Чекрчићи су једно истурено село од Илијаша према Високом на једном узвишењу које је имало изванредан стратешки значај, и с обзиром да је тамо била распоређена јединциа Васка Видовића, никад муслимани те положаје нису могли да освоје. И никада нису од Високог могли да се пробију према Илијашу. Никада ми у јединицу Васка Видовића нисмо слали добровољце из Београда, нити је он тражио. Слали смо на друга места, слали смо масовно на Нишићку висораван, на пример, према Олову. Ту су били осетљиви српски положаји а прилично ненасељено подручје, па није било довољно српских бораца, па су ишли масовно и наши добровољци, доста их је тамо и погинуло, ишле су и друге јединице војске Републике Српске. Следећи пут у Илијашу сам био 1995. године, тада је Василијв Видовић већ био четнички војвода.

Опет сам обишао све српске положаје у Илијашу, Рајловцу, на Илиyи и у Хаyићима. На повратку према Палама, на Пољинама, возио сам се у возилу Василија Видовића, он је био за воланом а ја на месту до возача. То је онај yип са пластичном лобањом на хауби. Са мном су још у ауту били Томислав Николић, овај садашњи западњачки агент у чијем врбовању је учествовала и француска обавештајна служба, био је и Никола Поплашен и један наш добровољац из Бијељине који је био у пратњи. На Пољинама, са муслиманских положаја су нас гађали маљутком. Вероватно су муслимани одабрали најбољег стрелца, најбољег руковаоца маљутком, али њему је у тренутку рука задрхтала, није погодила наше возило, погодио је испод пута, испод предњег десног точка yипа. Поред мене се дигао стуб земље и ватре, yип је био мало оштећен, предњи фар је био оштећен, жмигавац. Василије Видовић је за тренутак стао, ја сам му рекао – вози даље и убрзо смо изашли из зоне где су нас муслимани могли добацити. Ето, то је та срећна околност или за вас несрећна, за све српске непријатеље несрећна, да за длаку нисмо изгубили живот. Зашто вам то све сада говорим? Да би вам показао да се изванредно добро сећам свих детаља а да сте ви били крајње неозбиљни у приказивању одређене фактрографије, одређених чињеница.

Василију Видовићу не може да се припише ниједан ратни злочин. Ви сте говорили о извесним злочинима у Љешеву и повезивали то са чињеницом да је његова јединица учествовала у борбама за Љешево. Али ниједан припадник његове јединице није био на месту тог злочина. Имали сте сведока који је случајно преживео стрељање муслимана. Ниједном речју није поменуо ни Видовића ни његове борце. Имали сте једног лажног сведока, Сафета Сејдића, који је био српски борац ромске националности, дужио је најсавременији митраљез М-84, такозвани сејач смрти. Истакао се у борбама, стекао популарност у српској војсци, али после Дејтонског споразума и повлачења Срба остао да живи на подручју Илијаша и тамо прошао праву тортуру од стране муслиманских власти, новоуспостављених. И део муслиманског становништва и он се овде појавио као лажни сведок. Сећате ли се највеће лажи коју је он овде изрекао – да је видео на положајима према Нишићкој висоравни сасвим одређеног дана Радована Караyића, Ратка Младића и мене. Па сам ја од тога збијао шалу, као јавио ми Радован Караyић да тог дана није могао бити тамо јер је био у Београду, што и новински извештаји потврђују, а да ми је јавио Ратко Младић да није могао бити тамо јер Војска Републике Српске не би дозволила те тако три истакнуте и важне личности да се у истом моменту нађу на истом месту на дохвату непријатељске ватре. Ви сте све то прогутали као истину. Можда сте учествовали и у креирању те лажи – а то је могло лако да се провери. Ја, када сам ишао на Нишићку висораван, нисам ишао из правца Илијаша, него са Романије. Обилазио сам целу линију фронта према Олову. Чак био у родној кући српског владике Лонгина. Његову мајку, још је била жива, тамо затекао. Дакле, ниједна од тих ваших лажи нема никакво реално упориште. Што се тиче Николе Поплашена, он је ваш сарадник, он је вама тајно давао изјаву, он никога из Српске радикалне странке није обавестио да је разговарао са хашким истражитељима и да вам је дао изјаву. У тој изјави се неповољно о мени изражавао, али није дао основа ни за какву инкриминацију. Ми смо га после искључили из Српске радикалне странке. Искључили смо га док још нисмо знали да је ваш сарадник. Зато што је правио непринципијелне договоре, са локалним структурама власти у Бањалуци, да би његов кум постао директор фабрике дувана у Бањалуци. Интересе Српске радикалне странке томе подређивао. Што га нисте довели да овде сведочи? Сведочио је у процесу Крајишнику. Шта ви мени приписујете оно што је евентуално он радио? Он није био добровољац Српске радикалне странке, јесте проглашен за српског четничког војводу, али тек негде 1995. године. Знате на основу чега, на основу тога што је већ тада био професор Универзитета у Бањалуци и у једном моменту када су муслимани из Бихаћа крајем 1994, почетком 1995, провалили српске положаје, заузели велики део територије, што је на челу, на брзину створеног студентског одреда, ишао у интервенцију и што се тај одред истакао у борбама које су тамо вођене – то је био разлог да он буде проглашен за српског четничког војводу. Наравно, било је код мене ту и политичких мотива, пошто је он председник странке за Републику Српску, као што је било и политичких мотива да Томислав Николић буде проглашен за четничког војводу, мада се није нешто нарочито истицао у борбама. Јесте био добровољац месец-два дана у источној Славонији, али није ту било неких посебних ратних заслуга, па би се могло рећи да је више по политичкој основи то постао, а имали смо ми преседан и у Другом светском рату. Војвода Јевђевић никада није био командант, он је био политичар али је проглашен за српског четничког војводу, па ме је то мотивисало да и у овом случају тако поступим – реч је о Доброславу Јевђевићу.

Приписујете ми новине “Западна Србија”. Што нисте Николу Поплашена питали за те новине? То је излазило под његовом контролом а не под мојом. Изашло је свега 11 бројева, после је то укинуто. Што не упоредите ту “Западну Србију” са “Великом Србијом”, да видите колике су разлике. Ако сте нашли карикатуру која би могла да изазове верску нетрпељивост у тим новинама, што се не питате како таквих карикатура никада није било у “Великој Србији”? Где је моје име у заглављу “Западне Србије”? Каква је моја органска веза с тим? Кажете да су то новине под мојом контролом, какав безобразлук с ваше стране.

У Сарајеву нема ниједног злочина који се може везати за добровољце Српске радикалне странке, или нисте успели ништа ни да докажете на том плану. Све вам је разбијено у парампарчад. Спорадично су се неки злочини дешавали, а што их нисте истражили? Нису добровољци Српске радикалне странке могли да изводе ратне заробљенике на прве линије фронта да копају ровове. Што нисте установили ко је то радио? Ко има овлашћења да то ради? Ко је то могао да уради? Или да нам приписујете Плањину, кућу, или тамо неки, како се то зове, већ сам и заборавио, нема то никакве везе с нама. Да видимо мало Мостар и Невесиње.

У завршној речи кажете да је генерал Перишић разорио Мостар а да су добровољци Српске радикалне странке, да је једна јединица добровољаца под командом Оливера Дениса Барета, била под командом Момчила Перишића. Прво, Мостар тада уопште није био разорен, шта год да је Момчило Перишић гађао артиљеријом. Постоје бројна сведочења и докази, да је прво упозоравао хрватску страну радијом, да ће гађати тај и тај војни циљ, и да упозорава цивилно становништво да би на време могло да се склони из тог краја – то је чињеница. Док је тамо био Перишић, он је чврсто држао део Мостара, леву обалу Неретве. Када се повукла ЈНА, дошло је до пада линије фронта. За групу добровољаца на чијем челу је био Оливер, нико не може да каже ништа лоше, па ни ваши лажни сведоци нису могли да се сете тога. Него налазе неке појединачне наводне шешељевце, једнога који је данима, сваки дан, сатима оштрио бајонет за аутоматску пушку и сличне глупости. Оливер Денис је 25. маја са мном био у Подгорици и тамо је рањен када је на мене бачена ручна бомба. И он је био у непосредној билизини, и он је био много израњаван и по ногама и по доњем делу стомака. Ја сам вам донео књигу “Подгорички атентат” из које сте могли да сагледате комплетан судски процес, изјаве свих рањених, свих очевидаца, пресуду извесном Адему Шаботићу, муслиману који је осуђен на 15 година затвора због атентата и одлежао казну. Све сте то имали. Дакле, тој јединици добровољаца ништа ружно не може да се припише. Шта се даље дешава?

Крајем маја се повлачи ЈНА из Мостара. Остају јединице новоуспостављене Војске Републике Српске. А онда избија муслиманска побуна у позадини на Подвележју. Ти су муслимани били лојални српским властима, чак су од ЈНА добили значајну количину наоружања, ради своје личне и групне безбедности и ЈНА је имала поверења према њима. Када се повукла ЈНА, они изненада нападају Србе слеђа. Убијају једног српског официра и тада пуцају све линије фронта на Неретви. Падају велика српска села: Клепци, Тасовчићи, Пребиловци, то су српска села која су преживела стравичне усташке злочине у Другом светском рату, а преживела и у овом рату. У овом рату више тамо није остало Срба, што је побијено, што је морало да побегне.

Ми смо тада у Херцеговини имали више стотина добровољаца под командом Бранислава Вакића, у области Бобани. То је једна широка област у требињској општини која се граничи са дурборачком општином. Ту је велики број српских села, православних, два католичка села и још у једном, већински православном, живела су три католичка рода у Кијеву Долу. Међутим, сва су та села била прилично ненасељена. Након што су комунисти 70-их година укинули железничку пругу од Чапљине до Дубровника, људи ту нису видели никакву перспективу, па су се исељавали или у Дубровник или у Требиње, а неки и много даље. Дакле, веома пространа област, без значајнијег становништва, коју је требало бранити и због тога је Божидар Вучуревић тражио добровољце из Србије и због тога је тамо дошло више стотина добровољаца Српске радикалне странке. Чувши да падају линије фронтова на Неретви, Бранислав Вакић, са 19 добровољаца, одлази у Невесиње, јавља се пуковнику Новици Глушићу, команданту Невесињске бригаде, и нуди помоћ. Глушић каже: “Не могу ја да чекам да се ви вратите и да доведете све те добровољце, ви што сте дошли, крените у борбу ако хоћете да помогнете”. И Вакић креће у борбу и од њих 20 четворо је погинуло. Све је то у судници испричао крунски сведок оптужбе Горан Стопарић, који је тамо био и тамо је рањен. Многе детаље ја нисам знао, од њега сам први пут овде чуо. Е сад, десило се да један добровољац из Вакићеве групе, био је командир чете или командир вода, споречкао се нешто са Вакићем, посвађао и напустио јединицу и отишао на Борачко језеро где је погинуо. Ви на основу њега једног доносите закључак да смо имали добровољце Српске радикалне странке на Борачком језеру. Није истина, слагали сте. Имали смо само ових 20 добровољаца под командом Вакићевом на подручју Невесиња. Од њих је четворо погинуло, а двоје или троје рањено. Приписујете ми злочине код Залика, заправо код Врапчића. Сутина и Залик су надомак Врапчића. Тамо никада нисмо имали добровољце. А само тужилаштво ми даје документа Кантоналог суда у Мостару, оптужницу, да ли је била и пресуда или само оптужница, има ли смо то овде у судници, где се види да је против 20 или 30 људи вођен кривични поступак и да ту нема нико из Србије. Сви су мештани, а сада је неко изјавио од тих лажних сведока: “Ма било сигурно и шешељеваца”. И тужилаштво каже – били шешељеваци. Па, дајте једног идентификујте. Дајте идентификујте тог фамозног Врањанца за кога кажете да је минирао католичку цркву у Невесињу. Дајте, нађите тог. Како нико од нас не зна за тог Врањанца, како Вакић не зна за њега? Ја немам намеру да се ту ограђујем од било кога, али сам вам износио чињенице.

На првим изборима, по паду комунистичке диктатуре у Невесињу, Српски покрет обнове је освојио власт. Када сам долазио у Невесиње, 1991. године, нисам посећивао општину јер сам знао да су тамо припадници Српског покрета обнове. Прошао сам кроз Невесиње, прошетао градом, отишао до првих линија фронта, јер је 1991. године тамо већ био фронт, пошто су се Хрвати побунили у западној Херцеговини. Тамо је још 1991. године било војних дејстава.

Ви ми приписујете Арсена Граховца. Уз сво поштовање према њему, јер је погинуо у борбама, и уз незнање да ли је крив за нешто или није, нећу у то ни да улазим, поднео сам вам документ да је Арсен Граховац био општински одборник Српског покрета обнове. За мене је расправа по његовом питању завршена.

Ви налазите телевизијски снимак да је у време уличних барикада 1991. године неко изјавио да признаје само команду Милана Мартића и моју. То је смешно, а уједно и жалосно. Па, могао је да изјави било шта. И ништа. Готово. Изјавио, па шта? Па јесте, био је командант тамо, ево, овај каже. Па, јесте ли ви нормални? Нисте.

Арсен Граховац је био на челу одреда Карађорђе. Не могу да кажем ништа лоше ни о том одреду. Али, тај се одред борио у саставу Коњичке лаке бригаде под командом Боре Антеља. У ту бригаду је Српски покрет обнове из Србије слао такозвану Српску гарду. Имали сте овде председника Месног одбора Српског покрета обнове из Хртковаца, Алексу Ејића, који је потврдио да је тамо био као припадник Српске гарде.

Тамо су се десили неки злочини. Имали смо две младе жене, муслиманке чија су деца побијена, чији су мужеви побијени а оне саме су биле заточене на Борачком језеру и тамо су дуже време, годину-две дана колико је све то трајало, сексуално искоришћаване. Оне су се појавиле овде у судници и оне су помогле мојој одбрани. Помогле су да разјаснимо неке ствари. Иако се некој од њих учинило да су били шешељевци и Црвене беретке на Борачком језеру, испоставило се да су те Црвене беретке извиђачка јединица Коњичке лаке бригаде и ништа више.

Имали сте тамо неки документ који је потписао Крсто Савић, шеф полиције у Невесињу, којим он покушава нешто тамо да пребаци на шешељевце. Тај Крсто Савић је у јавности најпознатији по томе што је слеђа убио четничког војводу Радована Радовића у јануару 1998. године, што је побегао у Бањалуку и што је дуго био недоступан закону. Он је накнадно ухапшен и суђено му је у Сарајеву, не знам на колико је осуђен јер је то пред судом Босне и Херцеговине. Ви тај његов документ уносите у спис здраво за готово. Зашто га нисте позвали овде? Он би био најпогоднији сведок оптужбе као шеф полиције у Невесињу, да се разјасни шта је било и како је било. Истина вам није одговарала јер ви нећете да се сазна истина, ви хоћете да се ствари што више замагле а онда се у магли најлакше лови, па ко шта шчепа. Ви сте овог пута извукли јадац, што би рекао српски народ. Због тога вам се овај процес разбио о главу. И то је један од разлога зашто је овај судски процес велика и снажна компромитација Хашког трибунала.

Извели сте овде своје сведоке који су заправо помогли одбрану. Имали сте сведока у кога сте полагали велике наде, а који је потврдио да је јединица Оливера Дениса Барета у Мостару била дисциплинована и није за њу везивао никакав злочин, који је потврдио да је јединица Радована Радовића била дисциплинована и за њу није везивао никакав злочин. А како је Радован Радовић постао четнички војвода негде 1993. или 1994. године? Ја сам био у посети Херцеговини. Радован Радовић, који је већ имао јединицу снаге јаче од једне чете, скоро батаљона, јединицу која се звала Добровољци Радовић или Гарда Радовић, дошао је и приступио Српској радикалној странци. Пошто су за њега сви у Херцеговини говорили да је велики борац, командант врло храбар и врло способан, ја сам га прогласио за српског четничког војводу. Заједно са њим сам обилазио положаје његове јединице на Подвележју. Тамо су забележили да сам пуцао из тешког митраљеза, а један ваш лажни сведок је рекао да сам тукао по Мостару, па се испоставило да с тог места до Мостара има више од 30 километара а да је између велико брдо. Нажалост, до Мостара нисам успео дохватити из тешког митраљеза, али сам можда успео до муслиманских положаја. Бар се надам.

Дакле, то би била скоро цела истина о збивањима у Херцеговини. Имали смо ми тамо још група добровољаца. Имали смо у Калиновику једну већу групу добровољаца, а опет је тамо командант био Оливер Денис Барет и мислим 1994. године, у једном дану, да смо имали велике губитке, укупно десет добровољаца је погинуло у јуришу. До погибије је дошло услед слабе синхронизације дејстава разних српских јединица. Добровољци Српске радикалне странке су предњачили, дакле, брже су се појавили на почетним линијама за напад него остале јединице, кренули у јуриш. Муслимани су сва своја дејства на њих концентрисали и укупно је десеторо погинуло. Ви нисте ни приметили да смо имали добровољце у Калиновику. Имали смо и у многим другим местима. Али нигде се за добровољце Српске радикалне странке не може везати ниједан злочин. Можда је било извесног страха код муслиманског и хрватског становништва од добровољаца Српске радикалне странке, од српских четника. А тај страх се темељи на предрасудама које су деценијама комунисти развијали поводом четника као наводних злочинаца у Другом светском рату.

Тужилаштво каже да су четници екстремисти и да сам сам ја протежирао екстремисте и екстремистичку војну организацију или квазивојну организацију или екстремистичке традиције. Ма, нису четници у Другом светском рату били екстремисти. Екстремисти су били комунисти. Нажалост, вољом великих сила пре свега, комунистички екстремисти су се дочепали власти, побивши око 200.000 људи. Не могу ја да браним све четнике у Другом светском рату. Ја знам за злочин четничких јединица војводе Павла Ђуришића у Фочи. Али знам да је том злочину претходио велики злочин муслиманских формација, муслиманских усташа над српским цивилима. Знам за један једини злочин и нико ми никада није могао рећи за други, који је почињен над Хрватима. Реч је о Дугом пољу где је јединица ограниченог броја људи, око 120, Манета Локвића побила око стотину Хрвата, католика. И то су два једина злочина озбиљнијег карактера над муслиманима или Хрватима које су четници починили током Другог светског рата. Ја никад нисам чуо за неки трећи, и не може нико да га пронађе, ни онај ко највише мрзи четнике. А комунистички злочини су безбројни. Комунисти се по својим злочинима не могу само са усташама мерити јер су усташки злочини по броју жртава пет пута већи од комунистичких. Укупно су усташе убиле око милион људи, од тога 700.000 само у Јасеновцу, а комунисти према подацима Владимира Дедијера, знаменитог југословенског историчара, око 200.000 људи, укључујући оне убијене током самог рата и прве две поратне године кад су масовно стрељали највише по Србији, од града до града стрељали су све што није било по вољи новој комунистичкој власти.

То су историјске чињенице. Имате велики проблем с чињеницама, јер ви покушавате да се борите против чињеница. Ви покушавате да чињенице замените лажима, сврсисходним лажима, лажима које мене терете и свака та лаж вам се распрснула као мехур од сапунице. Говорите да сам својим изјавама тукао као хаубицом и да су несрби убијани у време мојих конференција и митинга. Па, ви заиста нисте нормални. Ја држим конференцију за штампу Српске радикалне странке у Београду, а тих дана неко је негде извршио злочин у околини Зворника или на неком другом месту. И ви те две ствари повезујете. То сте отворено урадили у завршној речи. То је ван здраве памети. Говорите о разним групама шешељеваца, о шешељевцима појединцима који су наводно негде нешто направили, а нисте у стању да их идентификујете. Ја вам тврдим да после 26. априла никад није било добровољаца Српске радикалне странке на подручју Зворника, а ви проналазите појединачне шешељевце на разним локацијама стварних или измишљених злочина. Кажем ово да бих се оградио јер се вама никад не може веровати. Кад кажете да се негде десио злочин, не може вам се веровати на реч. Можда јесте а можда није, јер сте у стању свашта да измислите, свашта да напакујете, јер за вас су морал и право неспојиви. У цивилизованом свету морал и право не могу да иду једно без другога, још од античке Грчке и старог Рима инсистира се на повезаности права и морала. Међутим, то код вас доводи до дивергентних кретања. Право и морал, уместо да су блиски, све се више удаљују, јер за вас може бити правно само оно што је неморално. За вас је правно оно што је квазиправно. Ви треба да заступате међународну правду, а ви заправо показујете, демонстрирате овде у пракси каква не сме да буде међународна правда. Ви овде у пракси показујете да сте заправо инструмент једне мрачне политике, да сте инструмент мрачних сила, са једним подлим и подмуклим задатком да напакостите српском народу, а у мом конкретном случају да ме елиминишете са политичке сцене на било који начин. Да ли осуђујућом пресудом или убиством, није вама важно. Вашим газдама није важно. Можда ви и не знате шта све ваше газде смерају. Ви сте пуки инструмент глобализма или мондијализма као новог светског поретка. А тај нови светски поредак своју тоталитарну природу је доказао и овде у Хашком трибуналу у великом броју процеса, своју тоталитарну природу. Методологија којом се служите је тоталитарна. Знамо је из Хитлеровог времена, знамо је из Стаљиновог времена, а само сте је сада усавршили. Хитлер и Стаљин су били поштенији од Американаца и других глобалиста. Они су наступали отвореније. Код вас је то све прикривеније, али су вам циљеви исти. Мени је веома драго што ми се пружила прилика да раскринкам вашу природу, ваше циљеве, позадину вашег деловања и пре свега ваше газде и инспираторе. Ја мислим да би за данас могли да прекинемо јер се осећам прилично уморно.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: У реду, мислим да сте до сада искористили неких 6 сати и 30 минута, не 6 сати и 20 минута. Дакле, идуће недеље преостаје вам још 3 сата и 40 минута. Као што вам је познато наставићемо са радом у уторак у 14 и 15, као и у среду али од девет ујутро. У међувремену свима желим пријатан викенд. Видимо се у понедељак. Молим да сви устану.

Завршна реч одбране пред Хашким трибуналом 14. мартa 2012.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: Захваљујем се секретару. Данас је среда 14. март, поздрављам све присутне овде, пре свега заступнике тужилаштва и господина Шешеља. Прво ћу вам рећи нешто о томе шта је урадила преводилачка служба, везано за превод доказног предмета П-58. То је доказни предмет који је преводилачка служба поново прегледала, и изгледа да војници који певају у том видео снимку кажу следеће: “Биће меса, биће меса, клаћемо Хрвате.” То је све што може да се чује на том видео снимку. Ја сам установио да је та песма знатно дужа, али у том видео снимку се чује само ово што сам сада навео. И после те песме има коментатор који каже следеће: “Нередовне снаге су славиле по улицама у којима су се борили и певали антихрватске песме”. Дакле, то је све што стоји у том видео снимку. Пошто се нисмо састали овде претходних дана, онда ћемо заседати данас и сутра ујутру и онда поново следеће недеље у уторак 20. марта у 2 и 15, и уколико буде потребно, уколико тада не завршимо, наставићемо и наредног дана. У среду 21. у 9 ујутру. То је све што сам ја имао да кажем, а сада ви имате реч, господине Шешељ, ваша завршна реч, изволите.

Др Шешељ: Господо судије, овде смо три дана слушали гомилу… Да почнем?

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: Да, изволите.

Др Шешељ: Господо судије пуна три дана овде смо слушали гомилу несувислих речи и реченица, и глупости које је изнело тужилаштво, покушавајући да реализује у завршници свој прљави задатак. Задатак који није проистекао из нормалног виђења интереса, правде и служења правди, него задатак који је проистекао из налога западних обавештајних служби које командују овим трибуналом. Овај суд није легалан, није ни регуларан, овај суд је упоставио ненадлежни орган Уједињених нација, Савет безбедности, овај суд није ни формиран да би постигао правду, да би чувао правду, овај суд је формиран да би био средство у рукама Савета безбедности којим тај орган Уједињених нација успоставља и чува мир, дакле, у старту већ знамо да овде о правди не може бити говора. Ово је политички инструмент, чак и војни инструмент, овај суд замењује америчку коњицу, замењује америчку Шесту флоту. Уместо да пошаље Америка Шесту флоту, да нас по Србији тамо похвата, и одведе у Гвантанамо и суди пред својим војним комисијама, она је претходно помогла да се у Београду постави један квислиншки прозападни режим након 5. октобра 2000. године, а онда да тај режим почне редом хапсити српске политичке, војне и полицијске прваке због њиховог учешћа у рату и супротстављања политици америчке хегемоније и доминације. Мене није требало на тај начин гонити, ја сам више пута изразио жељу да се овде појавим. Десет година сам ја настојао да се дочепам Хашког трибунала. То ми је била животна жеља, и ја сам веома задовољан оним што сам овде постигао, јер оно што ће остати овде, то су трансткрипти суђења, то неће бити ваша лична виђења самог процеса, нити ваша пресуда. Вашој пресуди једног дана ће се људи вероватно смејати, још ће се више смејати овој оптужници и завршној речи тужиоца, али остаје транскрипт процеса, остаје то чудо невиђено које се дешавало у судници. И због тога је вредело живети.

Наравно, иако сам ја желео да се овде појавим, ипак није моја жеља превагнула, него је превагнула воља политичких фактора. Карла дел Понте у својој књизи отворено признаје да јој је Зоран Ђинђић рекао приликом последњег сусрета: “Води Шешеља и више га не враћај”. Имао је Зоран Ђинђић и ранијих сусрета са Карлом дел Понте, и други политичари тог издајничког прозападног режима у Београду. Није само Ђинђић тражио да ме елиминишу из српског политичког живота, то су тражили многи други, али Ђинђићев захтев је био најупечатљивији и зато га је Карла дел Понте обрадила на један веома упечатљив начин. Флоренс Артман, бивши портпарол Карле дел Понте, у својој књизи објашњава колико су западне обавештајне службе умешане у рад овог трибунала и она ту посебно потенцира америчку и британску обавештајну службу, и заиста су умешани. То смо знали раније и пре изласка њене књиге, а кад се књига појавила, онда је то поготову било очигледно. Подизање оптужнице против мене више од девет година било је мотивисано настојањима да будем елиминисан из српског политичког живота за сва времена, да се у међувремену уништи Српска радикална странка, или преотме. Дакле, да се преотме на тај начин, што то више неће бити она иста странка, него ће се преусмерити на колосек прозападних политичких партија, које насупрот интересима српског народа служе Америци, Енглеској, Француској, Немачкој и целој Европској унији, Ватикану, и тако даље. И показало се да све иде у том правцу, пуне четири године овде се водила борба хоћу ли уопште имати право да се браним или не, јер све је било замишљено да ми наметну неког адвоката, да ли из Енглеске, да ли из Холандије, из било које земље, који ће глумити да ме брани, а уз чију ће помоћ тужилаштво да нафилује судски спис огромном количином такозваних доказних материјала, и суђење не би дуго ни трајало, јер би тужилац и бранилац били на истој страни. Тако је тужилаштво замишљало да уведе све те своје папире на исти онај начин на који је успело 2010. године да уведе. Јер и ви, господо судије, када сте видели да против мене нема никаквих доказа, онда сте масовно уводили у судски спис документе које сте раније одбијали као доказе, на пример, разне изјаве Милана Бабића, документа уз његову изјаву, па Мирослава Дероњића, па ко зна кога све још, има ту још неких заштићених имена па да не направим грешку, да ми не сркнавите ову завршну реч преласком на затворену седницу, или накнадним интервенцијама у снимак. То је суштина. Морао сам да ризикујем живот да бих се изборио за елементарно право. Херман Геринг није имао таквих проблема, Рудолф Хес није имао таквих проблема, ниједан Хитлеров доглавник није имао таквих проблема, они су могли и сами да се бране и да ангажују било ког адвоката под капом небеском. Нико није постављао услове да то буде адвокат са листе трибунала, да зна енглески или француски језик, да зна ово, да зна оно.

Овај трибунал је још гори од Нирнбершког трибунала, јер Нирнбершки трибунал, иако није био међународни суд у правом смислу речи, него заједнички преки војни суд победничких сила, коме ни Југославија није могла да приступи, иако је спадала у победничке силе антихитлеровске коалиције, судио је пораженима. Да је то био прави међународни суд, он би судио обема странама, он би судио хитлеровским главешинама за геноцид над Јеврејима, за изазивање агресивног рата, за злочине против човечности, за кршење ратног права, и тако даље. Али би судио и Американцима и Енглезима за бомбардовање Дрездена, Келна, читавог низа дугих цивилних насеља по Немачкој, где није било никакве војне потребе, цивили су убијани из обести. Судио би сличан међународни суд Американцима за бацање атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Е сад, исправљајући ту грешку Нирнбершког трибунала, Хашки трибунал оптужује 80 одсто Срба и процесуира, а двадесетак одсто свих осталих. И Хрвата, и муслимана, и Албанаца, и Македонаца и тако даље. Дакле, он би сад да се покаже као непристрасан правосудни фактор, али унапред одређује ко су главни кривци у овоме рату, и кад је реч о Србима, суде се највише личности политичке, војне и полицијске хијерархије, а кад је реч о овим осталим, углавном другорангиране или трећеразредне личности. А да не говорим када је реч о казнама, Срби зачас добију доживотну робију, вишедеценијске казне, а око муслимана, на пример, ви међусобно водите врло оштре расправе хоће ли неки муслимански генерал добити две и по или три године затвора. А у првом степену добије три, па му жалбено веће смањи на две и по. То је природа овога суда.

Након што сам изборио право да се сам браним, почела је битка да ми се испуне све остале процесне претпоставке, јер тужилаштво ништа није радило на предмету, оно је очекивали да ће глат да све заврши без моје одбране и кад је требало да ми достави сав материјал, и оптужујући и ослобађајући, на српском језику и на папиру, то ништа није урађено до почетка процеса, односно делимично је урађено. Процес је почео а да тужилаштво није испунило све своје обавезе, чак ни обавезе обелодањивања имена заштићених сведока која су морала бити обелодањена месец дана пре почетка процеса, па сте ви, господо судије, донели одлуку да се почетак процеса не рачуна од 7. новембра, од дана подношења уводне речи тужилаштва, него од неког датума у децембру када се појавио први сведок. Из суда, у званичним актима трибунала каже се да је мој процес почео 7. новембра, а за љубав врло мале процедуралне користи ви сте донели одлуку да то не почиње уводном речју тужилаштва него појавом првог сведока, односно, како су га они назвали, експерта Обершала.

И видели смо у документу који је објавио Викиликс, да западне обавештајне службе и те како воде рачуна о мом процесу, па на састанку из децембра 2006. године на коме су учествовали амерички подсекретар Министарства одбране Ерик Еделман, врхунски обавештајац у пратњи ДКП-а, изасланика одбране, заменика помоћника секретара за одбрану Министарства одбране Данијела Фатом, и политичким службеником, нашли су се 1. децембра у Јелисејској палати са МГМ, еквивалентним француским националним саветником безбедности. МГМ је био у пратњи Доминика Бочеа, саветника председника Ширака за блиски исток, адмирала Едварда Галијада, председниковог војног саветника, и саветника за стратешке послове Лоренца Вилија. Да ли сам презиме баш добро прочитао, нисам сигуран. Ко је тај фамозни МГМ? То је Морис Гордо-Монтањ, кључни човек у француској служби безбедности, саветник ратног злочинца Жака Ширака. Ви знате да је Жак Ширак због ратних злочина у Београду осуђен на 20 година затвора. То је максимална казна коју је српски суд могао да му изрекне за његове злочине. Морис Гордо-Монтањ, према записнику са тог састанка и извештају који је достављен у Вашингтон, каже да треба да учине све што је у њиховој моћи да се спречи моја победа на српским изборима. То је 1. децембар 2006. године, ја још штрајкујем глађу, мој штрајк је трајао до 8. децембра, и чак сам био убеђен да ће ме пустити да умрем, а онда се појавило саопштење руског министарства иностраних послова, врло оштро саопштење, и после тога су се одмах ствари промениле. Сви моји захтеви су експресно прихваћени, чак ја сам нисам ни писао поднесак у вези с тим, него је дошао управник затвора да ми његова служба на енглеском језику састави поднесак и сви захтеви да се промени комплетно судско веће, да се одбаце наметнути адвокати, да нема ни стенд-бај адвоката, да ми се региструју правни саветници, да ми нормализује посете моје супруге Јадранке, да ми се сви материјали доставе на српском језику на папиру, и шта сам још тражио, не могу се баш свега ни сетити. То је децембар 2006. године.

Почиње процес и мој је утисак да се судско веће и тужилаштво надало да ће са аспекта интереса главних инспиратора тог процеса све тећи успешно. Међутим први вештак оптужбе Обершал доживљава нокаут у судници, други вештак оптужбе Туненс, радник тужилаштва, запослен у тужилаштву, доживљава нокаут у судници, трећи експерт тужилаштва Ив Томић доживљава нокаут у судници, неколико кључних сведока оптужбе врло неславно се проводе у судници. И шта се онда дешава? Онда долази до организованог одуговлачења процеса. Тужилаштво је до краја 2007. године сигурно могло да изведе све сведоке. Међутим, синхронизованим напорима тужилаштва и судског већа то је унедоглед пролонгирано, чак чега се сетило тужилаштво, да захтева изузеће судије Хархофа, јер је тамо у Данској као члан неке невладине организације саслушавао извесног сведока оптужбе, па ето, као он је сад ту, чисте се. Само да се добије на времену. Ја сам то одмах прозрео и отворено рекао, па је онда господин Мандис тражио да се направи пауза у суђењу како би тужилаштво са мном обавило разговоре, ја сам сазнао шта су они хтели. Нудили су да се нагодимо око 10 година затвора и да убрзо одмах будем пуштен после те нагодбе и да се тако процес прекрати. Ја сам овде у судници рекао – са тужилаштвом немам о чему да разговарам. И не морам да вас подсећам како је то све ишло килаво до 2008. године. Када су видели да не могу да ме тако лако победе у судници, када су видели да популарност Српске радикалне странке у Србији нагло расте, онда су западне обавештајне службе кренуле да изнутра разбијају странку, и ту је опет један истакнути француски обавештајац играо кључну улогу. Било је ту и америчких и британских и немачких обавештајаца па смо видели из депеша Викиликса шта они мисле интимно о Томиславу Николићу. Кажу – авет прошлости, купио универзитетску диплому, и тако даље, а овамо када се сретну са њим, онда га тапшу по рамену – ти си добар, ти си паметан, треба да се отарасиш Шешеља и да кренеш новим путем. На Александра Вучића они можда још рачунају за одређене послове, а Томислава Николића су потпуно отписали. Тај француски обавештајац зове се Арно Данжан, сада је члан Европског парламента на листи странке ратног злочинца Николе Саркозија. Зашто ратног злочинца? Због бомбардовања Либије. Арно Данжан је један од главних заштитника највећег мафијашког боса на Балкану, Станка Суботића званог Цане Жабац. Он му пружа заштиту и рачуна да ће уз његову помоћ да постигне неке политичке ефекте у Београду, јер садашњи режим, без обзира што је изразито прозападни, без обзира што често прихвата захтеве западних сила на уштрб интереса српског народа, није спреман баш до краја да изда, и зато они праве алтернативу која ће прихватити све. Нећете ви да прихватити независност Косова, хоће Томислав Николић и Александар Вучић, нећете ви то да урадите, хоће њих двојица, нећете ово, хоће њих двојица.

То је та игра која се игра, и Арно Данжан је иначе познат по прљавим пословима на Балкану, деловао је као шпијун на подручју Босне и Херцеговине, Хрватске, Косова и Метохије и Црне Горе. Па се онда 2002. године придружио француском министарству спољних послова, па су га послали да буде једно време саветник Хавијера Солане, па је опет 2005. године постао, као обавештајац, саветник за југоисточну Европу француског министра спољних послова, да би 2011. године био изабран за посланика у Европском парламенту. Многе новине су о томе писале, па на пример лист “Време” 6. августа 2009. године, да је Арно Данжан омиљени пријатељ Мила Ђукановића и Станка Суботића, ви знате ко је Мило Ђукановић, такође велики мафијашки бос који је на власти у Црној Гори више од 20 године, талијански судови воде против њега низ истрага због шверца цигарета, и не могу још ништа јер га штити председничка, односно премијерска функција. Арно Данжан је омогућио Суботићу да се, упркос потерници Интерпола, несметано креће Француском, организовао сусрет Ђукановића и председника Француске Николе Саркозија и Арно Данжан је свесрдно помогао да Томислав Николић, како пише “Време”, растури Српску радикалну странку, а све време је одржавао присне контакте и са Чедомиром Јовановићем и Бебом Поповићем, као и са Хашимом Тачијем. Арно Данжан је 1994. године био шеф француске обавештајне агенције у Сарајеву и директно је умешан у организацију злочина у Сребреници, и главни извршиоци злочина Доминик Петрушић, и Милорад Пеле(…), командант 10. диверзантског одреда уопште се не процесуирају, а процесуирају се људи који су или делимично умешани или никакве везе са тим нису имали, а велики злочин је припремљен, како то видимо из књига неких муслиманских актера ратне драме, велики злочин је припреман у (?) организацији Американаца, да дође до убијања сребреничких муслимана, бар 5.000, како је Клинтон рекао Изетбеговићу, па да то буде повод за бомбардовање Срба.

Наравно, ја не оправдавам никога ко је учестововао у злочину са српске стране, али злочин је Србима у целини подметнут. Један од оних који су подметнули тај злочин Србима је Арно Данжан. Он је био и у преговорима у Рамбујеу, па је онда био један од главних саветника Бернара Кушнера, сећамо се тог злочинца Бернара Кушнера још из оне шпијунске организације Лекари без граница. Па је био гувернер Косова и Метохије, па је био и француски министар иностраних послова. Дакле, још један истакнути француски обавештајац који по свим расположивим подацима ради против мене и против Српске радикалне странке, а као посланик у Европском парламенту оштро је напао Дика Мартија поводом његовог извештаја о организованом криминалу на Косову и Метохији и пресађивању органа са заточених Срба купцима широм света. О томе је истрагу започела Карла дел Понте, па, како се сама жали, била онемогућена, па је Дик Марти поднео један упечатљив извештај, и Арно Данжан га је најоштрије напао у Европском парламенту. Тај Арно Данжан је један од главних креатора покушаја пуча у Српској радикалној странци, али без обзира што сам ја толике године овде у притвору, био сам способнији од Арно Данжана и од Морис Гордо-Мотања па сам успео да та њихова настојања сузбијем, путем савеза телефонских снага. То што је процес по тужилаштво кренуо траљаво и пошто су западне силе виделе да не могу да очекују од процеса неке повољне резултате, крећу атаци на моје здравље. Ја сам био релативно здрав човек, имао сам астму и крвни притисак сам држао успешно под контролом, не са неким тешким лековима. Са леком Привазил плус који спада у те блаже и врло је често у употреби у Србији.

Почиње прво напад на јетру и чим сам то видео, ја сам подигао велику галаму. Ја сам знао, у судару са мрачним силама само велика галама у јавности може да ме спасе, ништа више. И пошто сам подигао ту галаму, одустало се од даљег напада на јетру. Јетра се сама опоравила, а онда су кренули на срце. И већ три године атакују на моје срце. Оно још издржава, ко зна колико ће. Неће још дуго, али издржава. Издржаће ваљда довољно да ја завршим ову завршну реч. Како се то постиже, ја то не знам. Али су крајње смешна и бљутава настојања и неких лекара и судског већа да се то прикаже као ефекат моје наводне гојазности. Ја имам изванредне крве судове, као младић. Два пута су ми вршили, како се то зове, артериографију или коронографију. Никада нисам имао повишен шећер, никад нисам имао повишен један холестерол, никада нисам имао повишене триглицериде. Шта је разлог? Електрика. Како се производи та електрика која ми угрожава срце? Електронским путем. Мени је то изгледало фантастично, иако сам одмах на то помислио, све до ноћи између четвртка 8. и петка 9. марта, прошле недеље заправо. Уградили су ми још у јануару месецу такозвани Ај-Си-Ди, унутрашњи поткожни дефрибилатор и он није функционисао како треба, то се видело одмах. Међутим, у ноћи између 8. и 9. марта тај дефрибилатор је просто полудео. Ја сам се претходно осећао добро, пробудио сам се у току ноћи, гледао сам и неки филм, и у 4 сата и 15 минута осетио први електрошок, устао сам одмах, својим апаратом измерио пулс. Пулс је био скоро нормалан, 75, дебфрибилатор је програмиран да изазива електрошокове тек ако пулс пређе преко 200, дакле, кад долазим у животну опасност, онда он треба тим електрошоковима да спречи напрасну смрт. Међутим, није било разлога за његово дејство. У 5 и 30, нови електрошок, јачи од претходног, и сваки следећи је био све јачи и јачи, ја сам тада притиснуо дугме на аларму који су ми дали да стоји поред мог кревета, поред узглавља, аларм није радио, устао сам притиснуо аларм поред врата који има сваки робијаш, тај аларм такође није радио. Сва срећа па сам, заслугом и господина Антонетија, изборио се за двоструку ћелију, две ћелије су повезане. Отишао сам у ту другу ћелију притиснуо аларм, и он је реаговао. Онај ко ми је искључио прва два аларма није се сетио овог трећег и дошла је стража. У 15 минута, између 5 и 30 и 5 и 45 имао сам четири електрошока, који су ме бацали по ћелији. Знате како изгледа тај електрошок? Као кад прелазите улицу на непрописном месту па вас удари трамвај у пуној брзини, и ви се само мало придигнете и удари вас други трамвај, и тако шест пута. Тако изгледају ти електрошокови. Последњи је био у 6 сати и 30 минута. Стража је позвала лекара који је дошао за 40 минута. Лекар, када је видео о чему се ради, звао је одмах хитну помоћ и одвезли су ме у Лајден. Ја сам помислио хоће ли ми неко веровати да сам те шокове имао из чиста мира. Долазим тамо, први кардиолог одмах то налази у меморији мог Ај-Си-Ди уређаја и изброји тачно шест. Долази после виша медицинска сестра која ујутру у 8 сати прегледа извештаје ваљда свих носилаца Ај-Си-Ди-ја, и каже – Ја сам то одмах видела и да вас нису довезли, ја бих одмах звала да вас довезу. Али сви се чуде како је то могуће. Како је могуће да је тај Ај-Си-Ди био неисправан, и морала је нова операција тога дана и нису у почетку имали места, па су планирали за понедељак и уторак, па да се не би поновили електрошокови, ипак су ме некако уденули у распоред и то обавили у петак. Много сам лекара питао да ли знају за још неки случај да је Ај-Си-Ди уређај полудео из чиста мира почео да производи електрошокове. Сви су ми одговорили да никад нису чули за то. Ово је неко произвео споља.

И ово је био покушај убиства. Никако другачије то не може да се објасни. То је толико о политичкој позадини овог процеса и намерама главних креатора. Главни креатори су замислили да ме убију заправо негде између завршне речи и саопштавања пресуде. Кад ће то бити и на који начин, видећемо. Овај покушај је био неуспешан, али не одустају они тако лако, поготову сада у време предизборне кампање када сви показатељи стављају до знања да рејтинг Српске радикалне странке нагло расте и да ће Српска радикална странка имати врло добре резултате на тим изборима 6. маја.

Да сад кренемо на оно што је тужилаштво изнело у својој завршној речи. Ја сам имао намеру да вама овде презентујем нека документа и неке књиге, чак и видео снимке, међутим од свега сам одустао, јер немам могућности да радим, немам никаквог помоћника, тако да ћу се у својој завршној речи концентрисати само на ономе што је рекло тужилаштво. Остало можда и није нарочито интересантно. Тужилац Маркузен почиње тезом да сам се тачно пре 20 година, 5. марта 1992. године, зарекао да је Српска радикална странка спремна да се свим средствима супротстави независности Босне и Херцеговине и да сам запретио, у случају проглашења независности, да ће потећи реке крви. И ово је сад за њега кључна теза, кључни аргумент, кључни доказ да сам ја просто желео ратне злочине, да сам их призивао и касније потпомагао, подстицао, или сам извршио. Па, како је било могуће отцепљење Босне и Херцеговине проглашњем независности без сагласности српског народа? И Босна и Херцеговина и Хрватска, и све федералне јединице бивше Југославије нису конституисане на демократски начин. Првобитна Југославија је била унитарна држава, јесте једним противуставним актом тадашња власт негде 1939. године, ваљда, договорила са Хрватима издвајање једног дела територије у такозвану хрватску аутономију која ће се звати Бановина Хрватска. То су урадили принц регент Павле Карађорђевић и председник његове владе Драгиша Цветковић у споразуму са хрватским предводником Влатком Мачеком. То је било потпуно противуставно и није никад прошло кроз парламент.

Дакле, та унитарна Југославија, вољом комуниста у току и након Другог светског рата, претвара се у Федерацију, и комунисти сасвим произвољно одређују федералне јединице, шест, измишљају нове нације, македонску, хајде, можемо рећи Македонци су веома слични нама Србима, веома блиски, али можда баш нису потпуно исто што и Срби, али измишљају црногорску нацију, па 20 година после рата, муслиманску нацију. Замислите, ви сада у Француској имате и поприличан број и Француза муслимана, када би они у једном тренутку рекли, е нисмо ми више Французи, сада смо ми посебна муслиманска нација, или у Италији то да се деси, или у Данској. То би вама било смешно, Југославији је било трагично. Хрватска федерална јединица је конституисана вољом комуниста, без икакве демократске процедуре, али су и комунисти дали гаранције да је та федерална јединица, како су они рекли, и држава хрватског народа и српског народа који живи у Хрватској. Јер када је такозвана војна граница под Аустро-Угарском 1881. године припојена Хрватској и Славонији, Срби су добили гаранцију да су конститутивни народ равноправан са Хрватима. Шта је то значило? Да Хрвати својом бројношћу никада не могу, по кључним статусним питањима, да надгласају Србе. Хрватска није могла да прогласи независност без сагласности политичких представника српског народа који у њој живи.

У Босни и Херцеговини је то још било јасније, у Босни и Херцеговини ниједан од тих конститутивних фактора није имао апсолутну већину, имали су Срби пре Другог светског рата док над њима није извршен геноцид, после Другог светског рата више нису имали. Босна и Херцеговина је конституисана као федерална јединица Срба, Хрвата и муслимана. И само њиховом сагласношћу могао је да се мења статус Босне и Херцеговине, што значи да нису могли Хрвати и муслимани да се договоре да прегласају Србе, а то се десило. И какав бисмо ми Срби били народ да се томе нисмо супротставили? А били смо довољно поштени да унапред кажемо: “Немате право да укинете Србима статус конститутивног народа. Ако то једнострано укинете, изазваћете рат. Изазваћете реке крви”. И десиле су се реке крви и то није зато што сам ја много видовит човек, то је свако нормалан свако озбиљан могао да предвиди. Ми Срби нећемо, ви хоћете да се отцепите, ми нећемо. И шта сад? Сад ћете ви нас да прегласате. Па, немате право да нас прегласате. Е, онда када је конституисана Босна и Херцеговина као федерална јединица добили смо гаранцију да нико никада не може да нас прегласа. Када је конституисана Хрватска као федерална јединица, добили смо гаранцију да нас Србе не може нико никад да прегласа у погледу државног статуса Хрватске. Сад то одједном не важи. Јер ће европска заједница, касније Европска унија рећи другачије, јер ће Американци рећи другачије. Јер ће онај међународни хохшаплер Бадинтер рећи другачије, и његова комисија. Е, па не може. Срби су морали томе да се супротставе, и када је било стани-пани, да се оружјем супротставе. И супротстављање је било успешно.

Супротстављајући се, Срби су створили Републику Српску Крајину и Републику Српску. Јер су рекли – ако ви хоћете да се отцепљујете, идите слободно, али без нас, без наших територија. Е сада, када избије рат, природна је појава да свако жели да заузме што већу површину територија. То се у сваком рату дешава. Ту се више не прави рачуница – е овде нас има 50 одсто, е овде нас има испод 50 одсто, него се ствар решава оружјем па оставља преговорима после рата хоће ли се нека корекција вршити. А онда су Американци одлучили да униште Републику Српску Крајину, да протерају српски народ из њених западних делова, то су све Американци урадили. Хрвати су ту били само извршиоци америчке воље. Америчка позната агенција Ај-Ем-Ар-Ај, јел’ сам добро рекао, која окупља пензионисане адмирале, генерале, више официре и која директно сарађује са америчким министарством одбране. Они су уништили прво српски систем веза, онеспособили српску авијацију, изазвали пометњу и није било тешко окупирати Републику Српску Крајину. А то не може бити трајна дуговечна окупација. Једног дана Република Српска Крајина ће поново бити слободна, а моја је улога да оставим аманет да она мора једног дана опет бити слободна.

У Босни и Херцеговини муслимани су свакако били главне жртве, и на време смо их упозоравали: Запад држи страну Хрватима, а вас ће само искористити као топовско месо против Срба. Међутим, муслимани су кренули у тај рат и тај рат је довео до многих жртава на све три стране, а вероватно највише међу муслиманима. То што је Босна и Херцеговина, како каже господин Маркузен, прогласила независност, то је било потпуно нелегално, и зато је моја претња била заправо упозорење. Нажалост, упозорење се обистинило, и у хрватској федералној јединици се упозорење обистинило.

Е сад, за кога је све то била језива стварност? Била је за многе обичне мале људе који су се затекли на тешким местима и страдали. Али, нисам ја крив што су они страдали зато што сам упозоравао – тећи ће реке крви, него онај ко је знао да ће да потеку реке крви, а ипак је кренуо у проглашење независности. А кад је угрожен један део српског народа, било који, сви ми остали Срби смо дужни да му помогнемо. Замислите, господине Антонети, да неко изненада угрози Французе у Квебеку – цела би се Француска дигла на ноге и не би то дозволила. Како ми Срби онда да дозволимо да неко угрози нашу браћу на подручју Хрватске или босанско-херцеговачке федералне јединице. Скрштених руку нисмо могли да останемо, морали смо да се боримо и да им помогнемо. Колико смо били успешни у тој борби, то је друго питање.

Е сад, још један проблем, који је овде веома важан. Ко је у том процесу распада Југославије први почео да убија и прогони? Чим је Туђман дошао на власт, његов режим је почео да прогони Србе, да их отпушта са посла, да их присиљава да потписују изјаве лојалности, да ваде такозвану домовницу (то је сасвим нови документ, који раније није постојао) и да их на друге начине понижава. Срби су већ 1990. године почели да беже са подручја хрватске федералне јединице, из већих хрватских градова попут Загреба и Вараждина и осталих, и из Сплита наравно. Прва убиства која су се десила била су извршена над Србима, и то над градским Србима који нису учествовали ни у каквом отпору, ни у каквој борби.

Друго, Туђман је одмах почео да враћа старе усташке симболе. О Туђману смо све знали: да је био Титов генерал, а да се после повезао са усташком емиграцијом, чак је за министра одбране Хрватске довео водећег усташког емигранта Гојка Шушка. Чули сте ваљда за Гојка Шушка – годинама је био водећи лидер усташке емиграције. Туђман се више пута експонирао лично и директно као обожавалац и следбеник Павелићевог наследника Макса Лубурића. Макс Лубурић је био главни усташки лидер након убиства Анте Павелића, а Анту Павелића је убио један српски четник у Аргентини, ранио га, па је после неколико месеци умро на лечењу у Шпанији. И сад тај Туђман, који се експонирао својим везама са усташком емиграцијом, својим везама са римокатоличком црквом, посебно са херцеговачким фратрима фрањевцима, чији је центар Широки Бријег у Босни и Херцеговини, главни центар усташког покрета кроз стотину година. У Хрватском сабору се појавио посланик који излази за говорницу, диже руку у знак фашистичког поздрава и узвикује “Про патрија”. Да ли је то онда повампирена усташка звер? Јесте. Ја сам био потпуно у праву када сам на то упозоравао, повампирила се усташка звер.

Онда ми тужилаштво замера што сам већину Хрвата поистоветио са усташама, са Туђмановим режимом и тако даље. Истина је, на првим изборима Туђман није добио подршку већине Хрвата, мислим свега 48 посто, али захваљујући изборном систему освојио је власт. Међутим, касније је уживао огромну подршку и помоћ скоро целог народа, док није обавио прљаве послове. Кад је обавио прљаве послове и кад су Американци и Европска унија гарантовали Хрватској да ће остати та жељена територијална целокупност, е онда се ствари окрећу против Туђмана. Туђман више није погодан. Компромитован је, треба га скинути, треба га најурити. Његова смрт је то све претекла. Долази до промена чак и у његовој партији, на чело долази Санадер који почиње детуђманизацију, али заглави после у корупционашким аферама.

Овај протеже француског шпијуна, Томислав Николић, дао је интервју почетком 2008. године сарајевском листу “Дан”, муслиманском листу, у коме је изјавио да хоће да буде српски Санадер. Мислио је да ја никада нећу видети те новине. А ја овде био на истом спрату са муслиманским генералом Расимом Делићем, били смо у коректним односима. Он је волео да чита књиге као и ја, па смо књиге размењивали, размењивали новине, и он ми је дао тај сарајевски муслимански лист у коме сам прочитао интервју Томислава Николића и тако дефинитивно разјаснио каква је његова политичка улога и за чије он интересе обавља прљаве послове.

Туђман се експонирао на још неколико начина. Чувена је његова књига “Беспућа повјесне збиљности”, коју је објавио пред крај осамдесетих година. У мојој књизи “Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације”, коју сам вам на време дао, можете да видите, опширно сам цитирао неке делове из Туђманове књиге. Туђман се отворено и јавно у тој књизи залаже за геноцид и као на кључно упориште позива се на Библију, на Стари завет, и показује тамо како је Бог уништавао читаве народе, и жене и децу, ако стану на пут његовом вољеном Израиљу. Туђман оправдава геноцид као средство које треба у једном тренутку искористити, а после ствари нормализовати. Туђман је на сличан начин решио проблем Срба у Хрватској. Ако их је по попису било 12 посто пре рата, он их је свео на испод пет посто, сматрајући да на тај начин они више немају нека нарочита колективна права, да могу бити на обичном статусу националне мањине.

Дакле, у мојим речима, у мојим говорима 1990. и 1991. године уопште није било претеривања. Ја сам износио истину и упозоравао. Међутим, овде има нешто друго што је смешно и морам да кажем да сте и ви, господо судије, у вашој одлуци по правилу 98бис, а и господин Антонети у свом издвојеном мишљењу, дали подлогу тужилаштву за такво понашање, позивајући се на моје говоре из периода који није обухваћен оптужницом, из 1990. и 1991. године, или после 1993. године, или сте се позивали на моје говоре који нису ни поменути у оптужници. Само су три моја говора поменута у оптужници. То је измишљени говор у Вуковару, измишљени говор у Малом Зворнику и говор у Хртковцима, који није измишљен али сте га имали пред собом у целини. Па, онда се сада позивате на још неке говоре. Запрепашћујете ме! Ви сте, господине Антонети, у Француској познати као одличан правник. Жак Вержес вас је веома хвалио. Како ви можете и да помислите да нека инкриминација која није ни поменута у оптужници, може после да се појави, или ако је нека будала у некој ранијој хашкој или руандској пресуди закључила да не морају да се наведу сви говори, а да се изрекне пресуда поводом њих, да се за тим поведете.

Не можете ви донети пресуду низашта што није наведено у оптужници. Биће кривичног дела мора бити јасно представљено у оптужници. Радња извршења кривичног дела мора бити детаљно описана, јер ја морам знати од чега се браним. Ја сам се бранио од два измишљена и једног стварног говора, а ви сада наводите и неке друге говоре. Те друге говоре можете заједно, и тужилаштво и судско веће, мачку о реп да обесите. Пишите нову оптужницу, заказујте нови процес, али то не може. То што сте 2010. и 2011. као симплон-експресом утрпали у судски спис, то никаквог значаја нема. Ја многе од тих докумената ни до данас нисам прочитао, и кад бих стигао да их прочитам? Ви сте тамо навели гомилу докумената која нису поменута у судници. Може да се документ уврсти у спис без посредства сведока вица воце, а мора тај документ бити поменут у судници – то је тај и тај документ којим се казује то и то, па онда ја одговарам – тим документом се не доказује то и то, него представља ово и ово. Овако се тумачи право студентима прве године Правног факултета, а ви сте навикли да у Хашком трибуналу све може. Шта год коме падне на памет, све може да се проведе.

Још једна ствар која је веома важна да се каже у уводу завршне речи: ваше позивање на предмет Нахимана. Никада ми нисте доставили ту пресуду, ја сам морао сам да финансирам њено превођење на српски језик. У предмету Нахимана суђено је тројици људи, чини ми се да их беше тројица, због јавног и директног позивања на геноцид. Једино код кривичног дела геноцида, по Конвенцији о геноциду, кажњиво је и само јавно и директно позивање на геноцид, мада геноцид можда није ни покушан. Само што кажете: позивам вас да уништите ту етничку, расну, верску групу, то је већ кажњиво по Конвенцији о геноциду, али то се односи само на кривично дело геноцида као злочина над злочинима. То не може да се односи ни на Женевске конвенције, то не може да се односи на кршење правила и обичаја рата, то не може да се односи ни на злочине против човечности. Код свих других облика подстицања, подстицање мора пружити битан допринос извршењу кривичног дела. Не мора подстицање бити незамењив фактор кривичног дела, можда би се кривично дело извршило и без подстицања, али ако је већ дошло до подстицања, онда то подстицање мора бити битан допринос извршењу. А овде би тужилаштво да мој говор из центра Београда повеже са неким злочином који се десио у Козлуку или неком другом селу у зворничкој општини, јер су ту негде из истог периода. Е, то не може бити подстицање.

Какве су још глупости направиле судије у тој другостепеној пресуди у предмету Нахимана. Осудили су на високе затворске казне због директног и јавног позивања на геноцид. А онда кажу, због истих радњи то није само позивање на геноцид, него и позивање на истребљење. Па чекајте, која је принципијелна разлика између геноцида и истребљења? У броју људи. Све остало је заједничко. Ако је већ нешто проглашено геноцидом, не може се уједно проглашавати још неким кривичним делом, па рећи – то је убиство као облик прогона, па рећи да је то прогон сам по себи и тако даље. Ако се неко осуди за геноцид, онда је то довољно, онда ту нема других кривичних дела. Замислите сада – неко убије човека ножем. Зада му три ударца, па једним му ударцем окрзне руку, другим ударцем га погоди у пределу стомака, а трећим ударцем у срце. Које је то кривично дело? То је кривично дело убиства. Сад каквог убиства, то је друго питање, је ли убиства намах, је ли планираног убиства, је ли убиства из користољубља и тако даље. А замислите сад судско веће које би рекло: то је кривично дело убиства и кривично дело тешке телесне повреде и кривично дело лакше телесне повреде! Таквом судском већу би се цели свет смејао. И ако је Нахимана са овим својим компањонима осуђен за геноцид, за јавно и директно подстрекавање на геноцид, нема више за шта друго да му се суди. Али, нажалост, и у овом трибуналу и у трибуналу за Руанду, а жалбена већа су заједничка скоро, много је неуких, необразованих људи и међу судијама и међу тужиоцима и све те ствари могу да пролазе. Можда имам проблем што сам прочитао скоро све хашке пресуде и што сам прочитао две-три пресуде Међународног суда за Руанду, и што нисам попут оних преплашених адвоката који највише воде рачуна да се не замере секретаријату, тужилаштву или судском већу, да не изгубе угодну апанажу, па пуштају да им све прође. Код мене не може све да прође. Ја ћу све да кажем, ја ћу да вас погодим тамо где вас највише боли. Мене ваша пресуда уопште не интересује, и то сам вам стотину пута рекао. Свака ваша пресуда за мене је доживотна, и шта онда мене брига ваша пресуда.

Тужилаштво наврат-нанос износи своје тезе, елаборише одређене локације злочина и на почетку господин Маркузен одмах почиње са Зворником. Ја нећу улазити у све те појединости, о томе смо доста расправљали и када су се појединачни сведоци појављивали у судници. Оно што је битно морам само да поновим. Добровољци Српске радикалне странке су учествовали у ослобађању Зворника. Зашто ослобађању? Зато што су претходно Зворник заузеле муслиманске паравојне снаге, до зуба наоружане, које су разделиле оружје територијалне одбране и локалне полицијске станице, и унутар муслиманских снага био је велики број зворничких криминалаца. Они су прво заузели Зворник и Срби су морали да беже из града главом без обзира. Нису Срби бежали тако што су носили своју имовину са собом, него једоставно, ако је ко дете у наручју понео. Бежали су на другу страну Дрине да би се спасили. А онда је дошло до српског противудара. Ја сам веома поносан што су добровољци Српске радикалне странке учествовали у том противудару. Противудар је извела ЈНА, команда Оперативне групе Дрина, која је била смештена на Гучеву, у чијем саставу је најозбиљнија била тенковска бригада која је из Јастребарског, код Загреба, стигла на подручје Зворника и чији је командант био пуковник Тачић. ЈНА није имала довољно војника. Подигнута је територијална одбрана на подручју Зворника, подигнута је територијална одбрана са десне стране Дрине, дакле у Србији, у Лозници, Малом Зворнику и још неким околним општинама, и подигнут је резервни састав полиције. И томе се прикључила јединица од стотинак добровољаца Српске радикалне странке, под командом лозничког судије Драгана Цветиновића. Било је и других припадника Српске радикалне странке који су учествовали у борбама, али не у оквиру ове јединице добровољаца, неки су отишли тамо самоиницијативно. Реч је о радикалима из Малог Зворника, видели сте неки су и сведочили о томе, а било је оних који су мобилисани директно у ЈНА, као Зоран Суботић, који је једно време био постављен и за команданта Територијалне одбране у тек ослобођеном Зворнику. Та јединица је учествовала у борбама све до пада Кула Града, и ви тамо имате званичног трага о шешељевцима до 26. априла, када је пао Кула Град. Драган Цветиновић се тада враћа са својом јединицом и он наставља да ради као судија у Лозници, и ја сам га годину дана касније прогласио за српског четничког војводу због заслуга у ослобађању Зворника. Можда је било неких појединаца из те јединице који су самоиницијативно остали, вероватно онај Славковић коме је суђено у Београду, да је био у тој јединици и да је остао тамо.

После 26. априла тамо се формирају потпуно нове јединице, на лицу места, “Игор Марковић”, касније “Жуте осе”, јединица Пиварског, која је била веома мала, мање од десет људи и била је везана за полицију, јединица Нишког, који је сам у изјави рекао да је аркановац, Гогићева група, који је такође био аркановац, и тако даље. Можда је Гогић био у јединици код Цветиновића до 26. априла, али Цветиновића касније нема. У једном тренутку сам и ја помислио да је можда и Мирослав Вуковић Челе тамо био командант, после сам видео његову изјаву. Он се посвађао са Љубишом Петковићем и није отишао са добровољцима и отишао је тамо да ради у обезбеђењу неке фабрике. А онда је заједно са мном био у Подгорици, када је извршен атентат. Кад је нас 62 тамо рањено, он је био један од оних који су највише израњавани. И данас има гомилу гелера по ногама, по доњем делу стомака. Он не може после 25. маја нигде да буде у Зворнику, а ви тамо наводите неког Челу кога су ваљда звали војвода и кажете – он је Челе. Једно је Чело, а друго Челе. Нико тог вашег Челу није тамо идентификовао као Мирослава Вуковића. Још вам сведоци кажу: носио је на ногама патике које носе старе жене. Те патике се зову зепе. Цели српски народ зна шта су зепе. То су платнене патике које заиста носе старије жене јер су топле, некад се носе по кући, некад по дворишту, а нека старија жена изађе и у град у њима. И ви сад тог Челу проглашавате четничким војводом. Замислите четничког војводу у зепама! Четнички војвода у зепама! На страну тамо што олако многе проглашавате четничким војводама, нико осим мене четнички војвода није био пре маја 1993. године.

Кажете да сте доказали ван разумне сумње злочине у оптужници. Ма, нисте их доказали јер они нису озбиљно ни оспоравани. Ја нисам имао могућности да се озбиљно упуштам у то да ли су се заиста неки злочини десили или не. Судско веће ми је ускратило право на финансирање одбране. Помоћ коју сам имао била је веома ограничена, ја нисам могао тиме да се бавим. Могао сам у оној мери у којој ми је тужилаштво, некад вољно, некад невољно, некад и грешком дало извесну количину докумената, па да видим да се негде нешто заиста десило и да видим на који се начин десило.

У Зворнику је био Аркан, то смо потпуно разјаснили. Прво, имали смо сведока који је рекао да је по наговору Биљане Плавшић Аркану плаћено да учествује у ослобађању Зворника и да је Аркан дошао са 20 или 30 људи свега и да је сам кренуо у борбу из правца Каракаја, и да је имао неколико погинулих територијалица. Добио је по носу и морао је да устукне. Тек поподне ЈНА креће у борбу заједно са добровољцима Српске радикалне странке. Злочини који су се десили у Зворнику приписани су Аркану, злочини до 26. априла. Нема нигде ниједне индиције да је неки добровољац Српске радикалне странке извршио злочин. ЈНА шаље своје патологе са Војно-медицинске академије да обаве претходне истражне радње поводом тих злочина. Овде сте имали експерта Зорана Станковића који је то описивао. ЈНА је хтела да процесуира те злочине. Међутим, под ултиматумом 19. маја морала је да се повуче из Босне и Херцеговине. Злочини су остали непроцесуирани.

Коме ви то можете приписати? Ви бисте то приписали мени. Кажете, по трећој категорији удруженог злочиначког подухвата. Па, по тој категорији и ви можете бити, и тужилаштво и судско веће, оптужени за кривично дело покушаја мог убиства, на пример. Ви сте својом вољом пристали да учествујете у удруженом злочиначком подухвату чији је циљ моја елиминација из српског политичког живота. Међутим, ви сте сматрали да се то може обавити судским процесом, без проливања крви и да ћете постићи максималне резултате. Међутим, неки од учесника у том вашем удруженом злочиначком подухвату, а то су америчка, британска или француска обавештајна служба, у ноћи између 8. и 9. марта ове године, покушавају моје убиство. Могло је и да успе то убиство. Ви нисте знали да они спремају то убиство, али знали сте ко су они и какви су и могли сте да предвидите да је моје убиство с њихове стране логична и предвидива претпоставка о којој сте морали водити рачуна и зато сте одговорни по трећој категорији удруженог злочиначког подухвата. Ја волим ствари да доводим до апсурда. Кад се ствари овако доведу до апсурда оне су кристално јасне, кристално чисте, нема више недоумица. Ја сам крив што је Аркан негде извршио злочине?!

Ето, кренуо сам од Зворника, мада је редослед могао бити другачији, само зато што је господин Маркузен кренуо од Зворника. Међутим, радије бих кренуо од Вуковара. Сада ћемо још мало па имати паузу, јесам ли у праву? Хајде да још кажем неколико речи онда о Зворнику, па ћу после паузе кренути од Вуковара.

У Зворнику је било злочина крајем маја и у току јуна месеца, али у Зворнику је настао хаос, потпуно безвлашће. У једном тренутку “Жуте осе” су ухапсиле Брану Грујића, председника општине, и везаног га водиле кроз град. Кад је дошло до хаоса? Када су 15. маја муслимани у Тузли напали колону припадника ЈНА, где је побијено око 150 војника, тако су новине известиле. Кад су побијени ти војници, онда је дошло до ерупције мржње и на српској страни, а поготову када је огроман број српских избеглица покуљао из Тузле и околних места. Они су дошли на подручје Зворника, нису имали где друго. И ти Срби самом својом појавом врше притисак на локалне муслимане. Није било потребно ни да се неко мрко погледа и да се опсује, ни да се запрети, ништа. Сама чињеница да су дошли у толиком броју, протерани из својих домова, била је узнемирујућа за локалне муслимане. Многи су напустили, отишли у правцу Тузле, они који нису хтели да се боре отишли су преко Србије за Мађарску, предвођени Фадилом Бањановићем, кога смо такође имали овде у судници. Умро је неки дан, чуо сам. Нису хтели да се боре, па ко веле да се извуку, одоше у иностранство. Е сад, што је Зворник остао без власти, што није имао ко да контролише укупну ситуацију, ко ту може бити крив. Када се негде изненада створи стање анархије, и ту долази до злочина, некада и до монструозних, патолошких злочина. А ви често накнадно сугеришете сведоцима да су и шешељевци учествовали у тим злочинима.

Имамо чињеницу да се у претходним изјавама које су ти оштећени муслимани давали муслиманским властима, нигде не помиње моје име, нигде шешељевци, нигде Српска радикална странка. Накнадно ви убацујете шешељевце у изјаве које сте им сами писали. Јер све изјаве које су овде поднесене посредством тужилаштва су изјаве које нису писали сведоци, него је писало тужилаштво и прилагођавало својим потребама, а сведоци често нису имали појма шта потписују. Јер човек који нема никакве школе, има четири разреда основне школе, па чак има и средњу школу, па чак има и факултет, не може баш да разуме шта је функција сваке од реченица које сте му убацили у изјаву, па му се нешто чини бенигно, а после, кад схвати шта је потписао, онда је спреман да се одрекне свог потписа.

Ви сте, дакле, нешто што се дешавало у Зворнику покушали мени да припишете, а ниједан добровољац Српске радикалне странке до 26. априла низашта нигде није оптужен ни осумњичен. Ако је Славковић био међу добровољцима па остао након њиховог повлачења, па нисам му ја дадиља. Па да сам му отац или мајка, он је пунолетан, па немам власт над њим. И сад, ако је Стојан Пиварски, на пример, раније био негде добровољац Српске радикалне странке, па онда у Зворник отишао самоиницијативно с малом групом људи из Руме, па не могу ја размишљати где је он, и шта је он, и шта ради и тако даље. Ја нисам ни чуо за њега да је био у Зворнику док то нисам видео у овим документима које сте ми дали. И што је најважније, и тиме ћу овај сегмент завршити, ви сте мени доставили гомилу изворних докумената о структури српских оружаних снага у Зворнику након 26. априла до краја јуна или почетка јула, поименичне спискове свих тих војника и полицајаца, и нигде нема никакве ознаке да је реч о добровољцима Српске радикалне странке, да је реч о шешељевцима и тако даље. Свака јединица има неки назив, а ниједна нема назив шешељевци. Поименичне спискове сте ми дали, ушли су у спис. И шта ћу ја, да за сваког од тих људи размишљам је ли нешто урадио или није. Па, не могу. А исмејавате чак и чињеницу, кад је Жућина група ухапшена, што сам то подржао на конференцији за штампу у Београду, па кажете – хтео сам да се оградим од њих. Још кажете, што лажете, крајње перфидно лажете, да сам Жућу из Зворника преселио у Скелане. Жућа никад није био у Скеланима, а у Скеланима смо дуго времена имали јаке јединице добровољаца Српске радикалне странке, јер од Скелана је водио фронт према Сребреници.

Позивате се и на мој митинг од 28. маја у Београду, то је предизборни митинг, завршни, где сам рекао: “Остало је још да се очисти лева страна Дрине и да се пробије коридор према Бањалуци и кључне ствари су завршене”. Па, шта значи уопште реч “очистити” у војној терминологији, шта значи у тим нашим говорима и тако даље? Никада та реч није значила очистити цивиле. Муслимани су имали још три јака упоришта на левој обали Дрине: Сребреницу, Жепу и Горажде, и моје је залагање било да се очисте та три упоришта, да више не могу да угрожавају Дрину, да не могу да угрожавају хидроцентрале на Дрини или брану црвеног муља, чије би рушење изазвало стравичну еколошку катастрофу. И да су ме послушали, да су Сребреница, Жепа и Горажде одмах били ослобођени, не бисмо после имали толико проблема и перипетија са западним силама и не би стигао Савет безбедности Уједињених нација да прогласи заштићене зоне. Где год ме неко није послушао, испоставило се да је погрешио. А ја могу само до краја живота да жалим што нисам био на таквој функцији или на таквом положају где би морали да ме слушају. Е, то ми је недостајало. Јер, да су морали да ме слушају, многе би се ствари другачије завршиле и не би Срби доживели тако страшан пораз.

Хоћемо ли сада паузу?

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: Добро. Идемо сада на паузу од 20 минута. Настављамо са радом за 20 минута.

Секретар: Молим устаните.

 (После паузе)

 Секретар: Молим устаните. Изволите сести.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: Расправа се наставља. Пауза је била мало дужа зато јер нам је доктор рекао да би паузе требале трајати 30 минута, сваких сат и петнаест минута. Зато смо испоштовали то упутство, пауза је трајала 30 минута. А сада ви, господине Шешељ, можете наставити.

Др Шешељ: Најавио сам да ћу се сада осврнути на питање Вуковара. Тужилаштво у овом правом галиматијасу теза и противтеза, контрадикторних изјава, инсистира да сам ја био главни командант добровољаца Српског четничког покрета и Српске радикалне странке, да сам се тако лично представљао и тако даље.

Овде смо доказали да постоје најмање две фазе у упућивању добровољаца Српске радикалне странке на ратиште. Прва је фаза пре уласка ЈНА у оружани сукоб. То је, дакле, фаза у којој смо слали добровољце Српске радикалне странке да штите српска села у Славонији. Ја сам заиста тада био командант. Више власти од мене ту није било. То смо морали да радимо илегално у односу на режим у Београду, кријући се од режима, а једном смо и разјаснили како су наши добровољци добијали оружје уз помоћ пензионисаног генерала Душана Пекића, легендарног ратног партизанског команданта са Кордуна, који је био и високи функционер Савеза бораца Југославије и који је имао велики утицај у Генералштабу ЈНА. Поред њега, на подручју Славоније био је ангажован и генерал Радојица Ненезић, и још неколико генерала и високих официра. Сви су били пензионери, али сви су били у стању да допринесу организационим напорима и да пронађу оружје. Да бисмо прикрили прави извор оружја, ми смо често прибегавали мистификацији: те оружје је одавде, те оружје је оданде. Једном сам изјавио за јавност да смо оружје добили преко Мађарске, па је у Мађарској вођена истрага, права пометња је тамо завладала. Шта ме брига, ја пустим ту пропагандну буву и нека се Мађари онда око ње бакћу. То је био начин да се сакрије извор из кога смо добијали оружје. И добијали смо оружје које је ЈНА отписало, које је требало да буде уништено, а то су амерички аутомати “томпсон” из Другог светског рата, то су пушке М-48, то су руски аутомати “шпагин”, такође из Другог светског рата, и то су аутомати М-56. То је углавном оружје које смо успевали да набавимо добровољцима. И глупости су помињати било какве друге изворе. На пример, па мени је права посластица да напакостим МУП-у у том времену, Служби државне безбедности и тако даље. Али, откуд то њима. Нису они то имали. То је имала ЈНА, која је преузела из складишта територијалних одбрана република и покрајина и спремала се да то уништи. И уместо да се то уништи, генерал Душан Пекић је успео да то нама испоручи, и тамо је чак у књигама проведено да је уништено, колико ја знам. Ми смо са тим бранили славонска села.

У вашој оптужници нема ниједне инкриминације, нигде нисте навели да се десио неки злочин. И шта сад хоћете? То је било и пре 1. августа, и после 1. августа, а видели сте и оно циркуларно писмо којим се повлаче све те самосталне групе добровољаца које су упућиване у српска села, то је негде било у августу или почетком септембра, јер у септембру смо се већ договорили да наши добровољци иду искључиво у јединице ЈНА и да их ЈНА распоређује тамо где су најпотребнији. То је суштина.

Тужилаштво каже да су добровољци Српске радикалне странке у Борову селу, 2. маја, у заседи дочекали хрватске полицајце и побили поприличан број, ваљда 12. Као, убили смо их. Па, победили смо их. Добровољце сам ја лично послао у Борово село на позив Вукашина Шошкоћанина, команданта Територијалне одбране Борова села, јер су сматрали да су сувише изложени хрватским нападима и да им је потребна помоћ у одбрани. Добровољци су били смештени у Дому културе у центру Борова села. Било је инцидентних ситуација око села, а онда су вођени преговори са хрватским властима и договорен је престанак непријатељстава и договорено је уклањање барикада са путева. Срби су уклонили све барикаде, а добровољци су 2. маја једноставно били без оружја у рукама, опуштени, неки су још спавали када су Хрвати аутобусима пуним редовних и резервних полицајаца упали у Борово село.

Искочивши из аутобуса, одмах су отворили ватру. Прва жртва у том окршају је био Србин а не Хрват. Убијен је Војислав Милић на улазу у Дом културе док је седео на степеништу, и није имао оружје уза се. И чудне ли коинциденције, једини он није био добровољац Српске радикалне странке, он је био добровољац “Душана Силног”. То је јединица коју је формирала Српска народна обнова, касније су се прозвали “Бели орлови”. Он је један једини био. Мирко Јовић је после давао изјаве да има 700 његових добровољаца у Борову селу и тако даље. То су глупости. Било је 16 добровољаца Српске радикалне странке. Чим су чули пуцњаву, докопали су се оружја, узвратили ватру и победили. Становници Борова села били су на пољима. То је била сезона пољских радова, мислим окопавања кукуруза и тако даље, чак и сетве, то је 2. мај, и кад су чули пуцњаву и они су потрчали да се дограбе оружја. Тако су Хрвати поражени. Били су опкољени, па онда су кумили, молили да дође ЈНА да их избави из окружења. И дошла је оклопна јединица ЈНА, пружила им заштиту и извела их из Борова села. Чим је дошла јединица ЈНА, Срби су престали да пуцају.

По нашим евиденцијама, убијено је много више од 12 хрватских полицајаца, а после смо закључили да је реч о Курдима плаћеницима и да њих Хрвати уопште нису приказивали у својим ратним губицима. Њих једноставно закопају на непознато место и никоме не пријављују. Имали смо на Овчари седам страних плаћеника, вероватно Курда, који никада нису идентификовани. То сте видели кад је овде био онај хрватски експерт, како се зваше, није битно, који је потврдио да седам жртава никад није идентификовано. Давор Стриновић се звао.

Дакле, у Борову селу су имали велику победу, и на ту победу смо и данас поносни. Нису наши добровољци нападали хрватско село и тамо убијали Хрвате, него су наши добровољци бранили српско село, и у борби, подвлачим, у борби убили 12 хрватских полицајаца. Видите, Срби иначе нису нападали хрватска села у то време. Срби су само водили рачуна да одбране своја села, и нису признавали хрватско напуштање Југославије, нису признавали да им хрватска власт одузме статус конститутивног народа и нису пристајали да хрватска шаховница, која је их је подсећала на усташки Павелићев режим, постане ознака на униформи полицајаца. Нису пристајали. И шта сад? Сад су Срби злочинци што су се бранили.

Кад смо договорили са ЈНА, кад је ЈНА ушла у борбу, тад, ту негде почиње и временски распон оптужнице која је против мене подигнута. Дакле, од 1. августа, а све оно што сте ми приписали пре 1. августа, окачите мачку о реп. Свака инкриминација пре 1. августа не може бити обухваћена оптужницом и не може се на њој заснивати пресуда. Можете из тога извлачити закључак колико сам ја лош човек. Као да ја не знам да ви сматрате да сам ја најгори човек на свету, или један од најгорих. Шта ме то брига. Ја сам на то поносан. Не дај Боже да ме похвалите, не дај Боже да о мени имате добро мишљење, е онда би то био проблем.

Ја сам још 1984. године осуђен на осам година затвора због истих мојих идеја, јер сам тражио да се укине вештачка муслиманска нација, јер сам тражио да се укине вештачка црногорска нација, јер сам тражио да се смањи број федералних јединица у Југославији. И тражио сам да се обори култ личности комунистичког диктатора Тита. То је суштина мог текста који ми је заплењен у рукопису и због кога сам добио осам година затвора. Мислите да је казна могла да ме поколеба? Много је тежи био затвор у Зеници него овај овде у Шевенингену, па ме није поколебао, него ме је учврстио у мојим ставовима. И ту постоји континуитет. И ви као судско веће и тужилаштво са своје стране, кад тражите моје раније говоре као упориште за ваше тезе, што не почнете од 1984? Што не почнете од 1981. године када сам се отворено побунио против комунистичког режима? Па можете почети и пре 1981, јер сам био неки локални полудисидент и до тада. То је мој животни пут. Он је у континуитету. Ни ваша га пресуда не може зауставити. Ја сам на то поносан. Јер и кад бих се поново родио, ја бих опет кренуо тим путем.

Кад смо договорили са ЈНА да упућујемо добровољце у њихове јединице, или јединице територијалне одбране које су у саставу ЈНА (јер где год је ЈНА учествовала у борбама, она је преузимала команду и над комплетном територијалном одбраном, и тако је било по тадашњим законима), ми смо поступали по својој грађанској дужности. Нисмо ми стварали удружени злочиначки подухват да спречимо Хрватску и Босну и Херцеговину да се отцепе, него је хрватско руководство и муслиманско-хрватско руководство Босне и Херцеговине ушло у удружени злочиначки подухват како би те две федералне јединице отцепили од Југославије упркос српском настојању; а знали су да ће то довести до оружаних сукоба, знали су да ће то довести до грађанског рата и да је грађански рат један од најкрвавијих ратова и да у грађанским ратовима увек највише цивила страда. Све су то знали. И да ће се појавити опет и авети прошлости и све остало. Па и ја сам на и указивао, претио, упозоравао, молио; можете широк дијапазон мојих настојања да прикажете у том погледу. Али сам хтео да се избегне тај рат.

На великом митингу у Бањалуци, у новембру 1991. године, ја сам у току двочасовног говора непрекидно упозоравао муслимане да не улазе у обрачун са Србима, да не отцепљују Босну и Херцеговину, да не покушавају са својим сепаратистичким плановима и пластично дочарао шта ће се десити у супротном. И десило се. И шта сад? Ја сам крив што сам то предвидео. Што сам упозоравао да ће до тога доћи? Ја сам крив што сам позивао Србе да бране своја права? Па ја сам на то поносан. Ја јесам крив, али у вашим очима. Јер ви сте српски непријатељи. Ваше су земље бомбардовале Србију и српски народ, а ми нисмо имали могућност да вам узвратимо. Можда ћемо једног дана имати могућност, па ћемо се сетити шта сте ви нама радили 1995. и 1999, па ћемо узвратити. Није то немогуће. Свашта је у историји могуће. А никад то нећемо заборавити.

У Славонији смо и даље имали велики број добровољаца. И то не само у Оперативној групи Југ. Оптужницом је обухваћен само простор Оперативне групе Југ, чију је окосницу представљала Моторизована гардијска бригада. Ми смо имали неколико група добровољаца и у Оперативној групи Север, чију је окосницу представљао Новосадски корпус. Имали смо групу добровољаца на Трпињској цести, имали смо у Тењи и на још неким местима.

Ви сте оптужницом обухватили само сектор Југ. Али стално потенцирате: те били смо у Ердуту, те слали смо у Арканов центар за обуку добровољце и тако. У септембру, октобру, новембру, Аркан у Ердуту није имао никакав центар за обуку. У Ердуту је био центар за обуку територијалне одбране Српске аутономне области Славоније, Барање и Западног Срема. Командант територијалне одбране је био Радован Стојчић Баyа, који је касније постао генерал полиције у Србији. Он је отишао као добровољац у Славонију и тамо је постављен за команданта територијалне одбране. О постављењу команданата територијалне одбране увелико се питала ЈНА.

Радован Стојчић Баyа је био под командом Новосадског корпуса ЈНА. Први командант Новосадског корпуса у току рата био је генерал Братић. Генерал Братић је погинуо у борбама, погодила га је хрватска граната и онда је на место команданта дошао генерал Андрија Биорчевић. Андрија Биорчевић је умро пре више година, па могу отворено да помињем имена. Мој принцип је и даље: кад год некоме можете да напакостите или да га пријавите садашњим властима у Србији, да га прогоните, ја онда име не помињем, било да је реч о заслужним људима, било да је реч о људима који су чинили лоша дела. И ја сам био у Ердуту. И примио ме тамо Радован Стојчић Баyа веома лепо. Имали смо неколико група добровољаца који су прошли његов центар за обуку, али не кроз Арканов центар за обуку. Аркан преузима Ердут тек кад се ЈНА повукла са територије Републике Српске Крајине. Онда он у Ердуту гради своју базу, онда почиње да се бави бизнисом, извози храстову грађу, прави винарије, отвара бензинске пумпе, шта је све радио, то је сад друга ствар.

Нисте успели да нађете ниједно кривично дело које су добровољци Српске радикалне странке починили на подручју дејства Новосадског корпуса, односно на подручју Оперативне групе Север. И сад покушавате нешто на подручју Оперативне групе Југ. Првог октобра 1991. године проглашено је стање непосредне ратне опасности. То стање непосредне ратне опасности је одређене обавезе конституисало за све субјекте политичког система, и организације и појединце. По законима СФРЈ који су наслеђени и који су још имали правно дејство, свака друштвена организација, свака политичка организација имала је своје место и улогу у одбрани земље. А уставна обавеза је била свих грађана и организација да се боре свим средствима за очување територијалне целокупности у Југославији. И ми смо учествовали у борби да се сачува та целокупност. Не зато што сам ја лично желео да се Југославија сачува – ја сам одавно био начисто да је стварање Југославије била огромна грешка српског народа, да нам је Југославија донела само зло и несрећу – али сам знао у том моменту да је веома неповољна констелација међународних снага и да једино борбом за очување Југославије можемо да заштитимо српске националне интересе. Једино то може бити снажна правно-политичка полуга с којом ћемо деловати.

И почињемо да упућујемо добровољце у састав Гардијске бригаде. Гардијска бригада је затекла у Вуковару три јединице територијалне одбране. Једна јединица, то је јединица којом је командовао Станко Вујановић, је доживела огромне губитке у некој борби и била десеткована. Опстала је јединица којом је командовао Вујовић, и била је у зачетку формирања јединица Лева Суподерица, за чијег је команданта постављен резервни капетан Милан Ланчужанин Камени. Ви га одмах ту проглашавате за војводу. Он тад није био војвода. Он је за војводу проглашен 1993. године. А ја сам га први пут упознао кад сам негде у октобру 1991. први пут дошао у Вуковар, у Оперативну групу Југ. Никад га раније нисам видео. И није био члан Српске радикалне странке. У току рата је био један од оснивача Српског четничког покрета у Вуковару заједно са Слободаном Катићем, па је после рата постао и члан Српске радикалне странке. Моторизована гардијска бригада и њен штаб су одлучили да се добровољци Српске радикалне странке упуте у одред Лева Суподерица. Тај одред је у једном тренутку имао више од 400 бораца, можда и 500 у једном моменту, не бих се сад могао заклети. Главнину добровољаца су чинили добровољци Српске радикалне странке, али нису сви били из Српске радикалне странке, мада ви покушавате то да тако дочарате. Не може. Не може неко ком је све време рата носио црвену петокраку на својој војничкој капи бити добровољац Српске радикалне странке. То је апсолутно немогуће. Ја, као први јавно декларисани антикомунистички дисидент (ни Ђилас се никад није до краја живота декларисао као антикомуниста, а ја јесам); ја као први јавно декларисани антикомунистички дисидент у бившој Југославији, како бих могао да дозволим да се међу добровољцима Српске радикалне странке појави у својству нашег добровољца неко ко има црвену петокраку на својој капи. То је апсолутно немогуће. А ту црвену петокраку је све време носио на пример Предраг Милојевић Кинез. Али се Кинез после рата одрекао те петокраке и постао члан Српске радикалне странке. Али док је носио петокраку, није могао да буде.

Ви сте инсистирали да је извесни Топола био члан те јединице, припадник те јединице Лева Суподерица. И ваш први сведок оптужбе Горан Стопарић је овде у судници (а сећате се, њега је инструисала директно Наташа Кандић, имао је кључ од њеног стана, код ње живео док се припремао да сведочи и у овом и у неким другим предметима, па је онда у једној западној земљи добио смештај, отворио приватни бизнис. Лепо сте га наградили за његова лажна сведочења. Али нисте према свима тако поступили, па сте имали расуло међу сведоцима оптужбе. Неке сте лепо награђивали, а неке сте преварили па су остали без ичега, па се окренули против вас). Горан Стопарић је овде потврдио да је Топола био члан јединице, припадник јединице, да је био недисциплинован и да га је Камени одстранио из јединице и да је након тога луњао по Вуковару неконтролисано.

Био је овде један лажни сведок под шифром 051. Он је тврдио да је Топола већ тада у Вуковару био војвода. Тај лажни сведок је измислио свој наводни сукоб са Тополом, и како се он њему стално обраћао са “војвода”. И како је Топола убијао, а тај 051 хтео да спречи убијање. А онда када смо показали Тополину фотографију том лажном сведоку 051, он је потврдио да је реч о Тополи. А Топола у униформи војне полиције с црвеном петокраком. Четнички војвода у униформи војне полиције са петокраком. Каквог ли апсурда!

Први пут кад сам дошао у Вуковар, примио ме и генерал Мркшић, тад је био пуковник. Прво сам свратио код њега у штаб у Негославцима, а онда сам отишао на прве линије фронта и навече се опет вратио у Негославце и тамо ми је Мркшић приредио војничку вечеру. Ту је био потпуковник, касније генерал Панић, и још једна група официра Гардијске бригаде. Војничка вечера се састојала од војничког пасуља са кобасицом, да не мислите да су то биле неке јагњеће бригаде. И наравно, остали смо два-три сата у разговору. Касно у ноћ ја сам се вратио за Београд.

Други пут сам био у Вуковару вероватно 8. новембра, можда дан пре, дан касније, уопште није битно. Вероватно је то био 8. новембар. Тад уопште нисам свраћао код Мркшића, ишао сам само по првим линијама фронта, спавао сам преко ноћи на првој линији фронта, а у току ноћи спавао у кући Милана Ланчужанина Каменог. У току ноћи авион пољопривредне авијације, хрватски авион, бацио је на ту кућу пун бојлер експлозива. Кућу је промашио, експлозив је негде пао у двориште и експлодирао. Са мном је био Миле Албијанић, председник једне српске организације са Косова и Метохије из Приштине. Он је устао из кревета, више целу ноћ није могао ока да склопи а ја сам се само окренуо на другу страну и наставио да спавам. Ујутру сам се прао у дворишту, умивао го до појаса, и сликао ме чувени српски фоторепортер Томислав Петерник. Фотографије је објавио у београдском НИН-у.

Дакле, све време сам био на првим борбеним линијама. А ви сте прво измислили да сам држао састанак са официрима у кући Станка Вујановића, па сте довели лажног сведока, ваљда 027 беше, да то потврди. Па је он по сећањима, пре свега на основу своје бележнице изнео да сам био на том састанку и да сам између осталог рекао да ниједан усташа не сме жив да изађе из Вуковара и тиме дао налог да се усташе побију. Али тог састанка није било. А видело се да је другачијом оловком тај лажни сведок дописивао тај део са наводном мојом изјавом. По нечијим инструкцијама. Чијим? Генерала Александра Васиљевића, зна се по чијим. И тај лажни сведок је дисквалификован у предмету Мркшић и остали. Установили су да је непоуздан. Међутим, тамо је непоуздан, овде је поуздан. Пресуда Мркшићу, Шљиванчанину и Радићу не зна за такав састанак на коме сам ја давао налоге официрима Гардијске бригаде да се убијају заробљеници, под изговором да се убијају усташе. На страну то што ја никад ништа лепо нисам могао да кажем о усташама и што бих ја најрадије да све усташе буду мртве. Можда сам негде у Београду или негде у Зајечару, или негде у Лесковцу, или у Врању изјавио тако нешто, али нисам никакав састанак држао у Вуковару. Кад вам је то пало по питању састанка, онда сте извели два-три сведока који су измишљали митинге на улицама Вуковара, на којима сам говорио “не сме ниједан усташа жив изаћи”. Па како да се одрже митинзи у Вуковару кад стално туче хрватска минобацачка ватра са Митнице и хрватска артиљерија из Нуштра? Митница је предео Вуковара, главно упориште хрватских снага, а Нуштар је село ван Вуковара у околини Винковаца где је била стационирана хрватска артиљерија из које су тукли и топовима и хаубицама. И сад ја држим митинге под артиљеријском ватром! Како може тужилаштво толико глупо да буде? Шта то значи: митинге под артиљеријском ватром. Није могло више од пет да нас буде у једној групи кад смо обилазили прву линију. А обишао сам све прве линије. Чак сам на једној првој линији пуцао у правцу хрватских положаја, из аутоматске пушке. Нисам видео да ли сам неког погодио а волео бих да јесам. Али то се обично у рату не види.

Е сад, што се тиче тих злочина у “Велепромету”, апсолутно никакве везе не могу имати ни са Српском радикалном странком ни са одредом Лева Суподерица. “Велепромет” је држала војна полиција. Тамо је био тај сабирни центар за заробљенике. Тамо је било складиште опреме, муниције и шта ја знам. Никакве везе наши добровољци с тим нису могли имати. А не знам ни да ли је тамо било злочина, јер су изјаве разних сведока врло контрадикторне по том питању. Онај злочин који се сигурно десио, је злочин на Овчари. А ви као тужилаштво, уместо да расветлите тај злочин, ви сте све време настојали да га додатно заташкате. То је тај проблем. Ви сте лажно представљали организаторе и извршиоце тог злочина.

Прво, кад се десио злочин? Вуковар је пао 18. новембра, а злочин се десио у ноћи између 20. и 21. новембра, дакле, три дана након пада Вуковара. Маса добровољаца се већ вратила назад. Имали сте овде изјаве возача аутобуса који су враћали добровољце. Одред Лева Суподерица је сведен на мање од 40 припадника, углавном мештана, ту је још остао ваљда Горан Стопарић, остао је Слободан Катић – он се и оженио у Вуковару, тамо постао четнички командант места, тако су га прогласили, остао је Марко Љубоја, остали су још неки, али Лева Суподерица је, у тренутку када је Мркшић издао наредбу о њеном прекомандовању, имала мање од 40 бораца. И то су ваши сведоци овде изнели. Није то моја теза, него то је податак који сам ја први пут од њих чуо.

Шта се дешава у ослобођеном Вуковару? Прво, војна служба безбедности се дочепала велике количине новца из Вуковарске банке, највише је то било у девизама, и тај новац је предат генералу Александру Васиљевићу. Александар Васиљевић је у Вуковару био навече 20. новембра и остао скоро целу ноћ. Био је заједно са својим замеником, тадашњим пуковником Туманов. Туманов је ваљда после такође постао генерал. Довели су са собом пуковника Богдана Вујића, пуковника Славка Томића и пуковника Богољуба Кијановића. Реч је о тројици увелико пензионисаних пуковника, који су реактивирани из пензије без икаквих папира, само су навукли униформе, припасали пиштоље и кренули за Вуковар, са задатком да изврше селекцију заробљеника. А зашто би они тамо вршили селекцију заробљеника, кад је до тад стално селекција заробљеника вршена у Сремској Митровици, где је у делу затвора формиран заробљенички логор. Они су заправо дошли да организују стрељање заробљеника по налогу Александра Васиљевића. У Вуковарску болницу 20. навече још нико није ушао из ЈНА. Вуковарска болница је била опкољена. Ту је било нешто наоружаних Хрвата, било је нешто рањеника, било је нешто фолираната који су се обмотавали разним завојима да би глумили рањенике и тако. Онда је Весна Босанац дошла у Негославце у команду, и заједно са овим официрима безбедности направила селекцију. Она је тачно знала ко је у Вуковарској болници. И направљена је селекција да би се издвојило 200 оних који ће бити стрељани. Са киме је све постигао договор Александар Васиљевић да се изврши то стрељање? Са неким хрватским обавештајним службама, сигурно. Јер после злочина у Госпићу, Хрватима је био неопходан неки велики српски злочин над њиховим становништвом, како би то убрзало процес признавања Хрватске. И извршена је селекција, на Овчару је доведено 207 заробљеника. Кад су ти спискови поново проверени и сравњени, видело се да има вишак седам, и тих седам је одабрано и ослобођено. Међу њима: Емил Чакалић, Драгутин Бергхофер, Вилим Карловић и још неки. Тачно 200 је стрељано, прецизно. Све време присутни официри. А ви то покушавате да припишете Горану Хаyићу. Ја сам с Гораном Хаyићем у сукобу био више од 10 година и износио о њему лоше мишљење и тако даље. Тек овде кад се појавио, ми смо наше односе поправили и они су коректни, док нам их управа затвора по налогу тужилаштва није прекинула.

Тужилаштво се уплашило да ја не испричам све детаље Горану Хаyићу око те вуковарске операције и питања злочина на Овчари, јер они остају при старој верзији, да је ЈНА предала заробљенике цивилној власти. То је измишљотина. Никад цивилна власт није преузела заробљенике. Јесте тражила на седници владе у “Велепромету” ујутру 20. новембра да јој се предају заробљеници, да би им било суђено у Вуковару. На тој седници владе били су им Богдан Вујић, био је тадашњи потпуковник Панић, касније генерал, био је и Аркан и шта ја знам. Али предаја никад није извршена. И сад секретаријат издаје налог адвокату Горана Хаyића да упозори свог клијента да су му забрањени сви контакти са мном. А мени нико ништа не говори. Ја сам раније имао забрањене контакте годину дана са Слободаном Милошевићем, то је прва година мог боравка овде, па не само што је укинута та одлука, него сам после пресељен на спрат да будем годину дана заједно са Милошевићем. Ваљда су очекивали да ћемо се посвађати и да ће из тога извући неку корист, а Милошевић и ја смо тек овде постали пријатељи. Никад раније нисмо били пријатељи. Мени уопште није саопштено, а имао сам забрану контаката са Радованом Караyићем, која је писмено издата, и кад сам надигао дреку овде у судници, онда је та забрана повучена. Никад ја званично нисам обавештен да имам забрану контаката са Гораном Хаyићем док нису дошли моји правни саветници, негде крајем фебруара. Сместили су нас у једну просторију за посете. Горан Хаyић је у великој сали имао породичну посету. Ја сам хтео да се поздравим са њим, са члановима његове породице, међутим, скочила је стража са свих страна, спречила ме да уђем тамо и онда су мене и моје саветнике цели дан држали закључане и морали смо да притискамо посебно дугме ако смо желели да одемо у тоалет или до аутомата да купимо нешто од освежавајућих пића у дневном боравку. Ја тек тада сазнајем да имам рестрикцију у погледу контаката са Гораном Хаyићем. Јер ви хоћете да судите Горану Хаyићу, под тезом да је његова влада преузела заробљенике и да је његова влада стрељала заробљенике. А он никакве везе с тим није имао. Ви хоћете да заштитите Александра Васиљевића.

Кажете – учествовали шешељевци у стрељању. Лажете. У Београду је било суђење неким стварним а неким измишљеним извршиоцима злочина на Овчари. Оптужен је био Милан Ланчужанин Камени, Предраг Милојевић Кинез, Цеца, сад му се тренутно имена не могу сетити, и нисам био у могућности да то све припремам, јер од почетка децембра месеца ја заправо ништа не могу да радим. И гледање телевизије ми је некада напорно, али не жалим се због тога, јер ви сте хтели да ја останем без одбране. Био је суђен Марко Љубоја и био је суђен Слободан Катић. Слободан Катић и Марко Љубоја као добровољци Српске радикалне странке одмах су ослобођени. Камени и Цеца су осуђени били, ваљда на по 20 година, али на поновљеном суђењу отпале су све инкриминације за убиства, па су осуђени на по пет или шест година затвора због физичког малтретирања ратних заробљеника. А Предраг Милојевић Кинез је опет осуђен на 20 година. То је онај што је носио петокраку, а после је постао и члан Српске радикалне странке, па да не мислите да га се одричем. Био је изванредан борац. Сметала ми је та његова петокрака у току рата. Он је осуђен на 20 година, јер је један лажни сведок, учесник злочина, који је признао своје учешће у злочину, који се појавио и у овом предмету, тврдио да је Кинез на самој јами, како се то каже оним гангстерским жаргоном, оверавао злочине. Дакле, пуцао из пиштоља магнум у главу онима који су се још мицали, који нису били потпуно мртви. А Давор Стриновић нам је овде показао да ниједна чаура није пронађена и ниједно зрно пиштоља магнум на лицу места. Они су тачно идентификовали по чаурама и по мецима које је оружје употребљавано. И ено га Предраг Милојевић Кинез и данас робија због лажног сведочења заштићених сведока који су и у Србији остали без казне, и чак један од њих прима плату из буyета. Ето каква је ваша правда и какви су ваши притисци на садашњи режим у Србији. А Александра Васиљевића глава није заболела.

Видите сад, господо судије. Сећате се вероватно колико сам ја пута све ово објашњавао у судници саслушавајући разне сведоке. Није важно ако се не сећате. Двадесетог фебруара ове године, то је дакле пре 20 дана, ја добијам од тужилаштва потврду 670, обелодањивање докумената по правилу 68(1), у којој ми достављају из хрватских извора податке који су људи главни кривци за злочине на Овчари: пирамиду одговорности за масакр на Овчари. Па Хрвати кажу, на првом месту: Александар Васиљевић, шеф КОС-а, дана 19. 11. 1991. после подне долази у Негославце. Ноћ на 19. и 20. обавља се разврставање. У Хагу и Београду био сведок тужиоца за Овчару. Па се онда каже, под 2: Богдан Вујић, Васиљевићев пријатељ из мировине, активиран у рујну 1991. То рујан, то вам је август. Искусни контраобавештајац, специјалиста за разврставање непријатеља и прављење листа, долази с њим истог поподнева из Београда, па онда наводе још неколико официра нижег ранга. Дакле, и они све знају. Знају они и за улогу Весне Босанац, која вам је овде продефиловала кроз судницу а нисте ми дозволили да је испитам, јер сте је провели кроз 92бис, а ја такве не испитујем. Ја сам испитивао само оне који су сведочили уживо. Јер то сведочење на основу изјава које је сачинило тужилаштво нигде у цивилизованом свету не може да прође. То само овде пролази, у Хашком трибуналу и додатни је доказ чињенице да ово није никакав регуларни суд. Свет признаје само сведочење уживо, а не сведочење путем изјава које тужилаштво спрема.

Видите даље, тужилаштво тврди да је на мом састанку са официрима безбедности био и тадашњи мајор Веселин Шљиванчанин. Па није био ниједан официр. Није био никакав састанак у кући Станка Вујановића. Са Шљиванчанином сам се ја срео у Вуковару, али ми се ни овде у затвору нисмо подносили, јер Шљиванчанин је и данас заклети титоиста и изјашњава се као припадник ове измишљене црногорске нације, а за мене је највећа издаја у историји српског народа формирање вештачке црногорске нације. А те 1991. године, још су ми биле свеже успомене на 4. мај и митинг Српске радикалне странке пред Титовим музејом у Београду. Ми смо митинг назвали “Јуриш на Кућу цвећа”, а оне будале из Генералштаба мислиле да ћемо ми стварно да јуришамо. Лично је Веселин Шљиванчанин распоређивао митраљеска гнезда око Титовог гроба, да би нас покосили ако случајно кренемо на јуриш. Ја сам то и тада знао. Пазите, ми уредно пријавили полицији тај митинг и рекли да ће митинг бити миран, да ће трајати толико и толико, очекујемо толико и толико људи; организовали смо редарску службу, организовали смо прву помоћ, организовали смо цистерну са водом; завршићемо до тада и тада, а они митраљеска гнезда, а на околне солитере још поставили снајперисте. Кад сам се срео са Шљиванчанином, све сам то имао у виду. Додуше, с њим сам се руковао, разменили смо две-три конвенционалне речи и разишли се. Шљиванчанин је тада носио ручну радио станицу моторолу и довикивао се са хрватским командантом Јастребом. И то је мој једини сусрет са Шљиванчанином у Вуковару. На улици две-три речи и готово. Не могу сад да га нападам на сред вуковарских улица што је правио митраљеска гнезда око Титовог гроба, али не могу то ни да му заборавим. А ви тврдите да сам држао састанак са њим и групом официра, да сам их инструисао да стрељају ратне заробљенике. Каква лудост!

Кад је ослобођен Вуковар, прво је успостављена војна власт, јер влада Српске аутономне области Славоније, Барање и Западног Срема није била у стању да преузме Вуковар под своју ингеренцију. Нисмо имали ни кадрова, нити су били организационо слободни, и читав низ других проблема се појављивао.

За команданта Вуковара постављен је пуковник Војиновић. Пре него што је био командант Вуковара, пуковник Војиновић, као командант 80. моторизоване бригаде, био је командант места које је обухватало три села, што је укључивало и Овчару и тај простор јаме Грабова. Пре него што је почело стрељање, његова војна полиција обезбеђивала је Овчару. Он је повукао војну полицију, и онда је кренуло стрељање, након што су официри безбедности средили спискове, издвојили ових седам који су били вишак и кренуло стрељање. У току дана је велика јама ископана, војним ровокопачем, по Васиљевићевом налогу. Уместо да оптужите потпуковника, касније пуковника Војиновића као команданта места, за то стрељање, ви га доводите у судницу да сведочи против мене. Није он мене ништа теретио. Он се одбранашки ту постављао, углавном као – ништа он не зна. Међутим, ни мени нисте дозволили да га испитам, јер сте и њега провели кроз 92бис, намерно, иако вам је био круцијалан сведок, да га не бих провео кроз свој метод унакрсног испитивања да пршти све около. И он дође да сведочи против мене. А ја и даље одговарам за Овчару.

Након ослобођења Вуковара дошле су екипе патолога са ВМА из Београда. Оне су вршиле ексхумацију лешева на више локација, јер у току рата и српска и хрватска страна своје мртве је закопавала тамо где су постојали услови. Нису се могли мртви спаљивати, што је један ваш лажни сведок тврдио да сам се ја залагао да се седам погинулих Хрвата спали. Јер ви знате кад се запали људски или животињски леш, како то смрди и колико далеко смрад допире. То би било онда вођење хемијског рата. Само се не зна кога би то више угрожавало, да ли српску или хрватску страну, зависно од тога на коју страну ветар дува. Лешеви су привремено закопавани, најчешће обележавани, некад и нису, али некад се знало ту и тамо су лешеви.

Та екипа патолога је уредно извршила све ексхумације и све погинуле, и Србе и Хрвате, сахранила на вуковарском гробљу, кога није могла идентификовати, означила је бројем и основне податке депоновала. Једино се нико није приближио Овчари и сада испаде – ја сам организовао стрељање на Овчари а пуковник Војиновић није ни знао да се десила Овчара. А пазите, сутрадан су сви официри знали да је било то стрељање. Ко је нешто предузео да се истражи? Официри по списку преузели заробљенике из болнице и сада им нестало 200 заробљеника. Како то може? На реверс су узели и нема, и ником ништа, и овде је жртвени јарац испао генерал Мркшић. Сведочио је као сведок одбране у процесу генералу, хрватском генералу Анти Готовини, додуше под субпеном а није хтео да сведочи у свом предмету. Знате зашто? Пре него што се предао Хашком трибуналу, провео је скоро месец дана у војном летњиковцу Добановци ког Београда. И тамо су га официри безбедности сваки дан по два три сата инструисали како треба овде да се држи. А онда га пуштали да иде у лов, да се тамо проводи, лепо му било као у одмаралишту и овде је Мркшић ћутао као заливен и попио казну од 20 година робије и сада чека да му се трибунал смилује, да му смањи за једну трећину па да иде кући. Није смео да зуцне, а знате зашто? Зато што је генерал Васиљевић запретио да ће му побити целу породицу ако проговори о својим сазнањима по питању Овчаре и зато је Мркшић ћутао, а ви сте Васиљевића доводили овде у разне процесе да лажно сведочи, па чак у овом процесу сте хтели да уведете у спис један документ, без икакве ознаке, датума, броја, кога је сачинио, без икаквог потписа, без икаквог печата. Када сам се ја успротивио, судско веће је одбило, ја сам одмах препознао да је реч о папиру који је написао Александар Васиљевић, па сте онда ви признали, да ли је био господин Мандис или неко, није ни битно, има у транскрипту, да је то заиста сачинио Васиљевић и лепо сте ви то извели. Али српски народ каже “Заклела се земља рају, да се све тајне одају”, па тако и ова тајна, ово ће једном морати да се разјасни до краја, каква је улога војне службе безбедности код злочина на Овчари и каква је ту сарадња остварена са хрватским службама безбедности, каква је улога Весне Босанац и још неких.

Јер шта ће Весна Босанац у ноћи између 19 и 20. новембра у Негославцима у штабу Моторизоване гардијске бригаде? Шта ће она тамо са Васиљевићем, са Тумановим, са Шљиванчанином, итд? На страну што је морала да спава у кревету тадашњег пуковника Павковића, садашњег генерала. И опет морам да вам кажем, није тад Павковић био тамо, јер сте прошли пут хтели да то редигујете, она је спавала у празном кревету. Зашто је она уопште ишла у Негославце? Зашто није остала са својим рањеницима и болесницима у болници? Зашто сутрадан није сачекала да дођу војне власти, зашто се уопште чекало три дана да се врши евакуација рањеника из болнице и заробљеника који се тамо затекну? Вуковар је пао 18, зашто би се ту чекало? Чекало би се да би се добро припремио и организовао један масовни злочин који би се онда свалио на српску страну. Српски народ с тим злочином нема никакве везе. Није тешко било наћи неколико непосредних извршилаца, увек је то лагано, и у случају Овчаре и у случају Сребренице. Увек је неко коме је изгинула породица, коме су страдала деца, спреман да убија и да се тако свети, то није проблем никакав а ко су организатори, нисте то никад хтели да утврдите. И данашњи режим у Београду не жели да се у то упушта. Недавно је министарка правде Снежана Маловић рекла једном високом функционеру Српске радикалне странке – Све сте у право што се тиче Александра Васиљевића, али нисмо у стању да то покренемо. Ето шта се дешава. Генералу Васиљевићу, две ћерке смештене лепо у Канаду, додуше и он је тражио да иде, али му канадске власти нису дале, јер није завршио све своје послове у Београду, али ми ћемо ти обезбедити ћерке а ти настави да слушаш и да извршаваш, превише си се испрљао, ниси нам баш добродошао, али још ћемо те користити на терену. Јел прошло сат и по.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: У реду, остало вам је било још 12 минута, али ако хоћете да…

Др Шешељ: Боље сада пауза, ако можете да направите, па ћу онда више од сат говорити.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: У реду, направићемо паузу од 30 минута. Молим устаните.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Молим да сви устану. Изволите седите.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: Настављамо са заседањем, господине Шешељ изволите, имате реч.

Др Шешељ: Када су неке локације о одлуци судског већа избачене из оптужнице, тужилаштво је добило дозволу, да поводом тих локација изводи доказе, евентуално удруженом злочиначком подухвату, или обрасцу понашања. Међутим, тужилаштво је о тим локацијама изводило само доказе о бази злочина, а то му одлуком судског већа није било дозвољено. И на основу својих доказа о бази злочина, оно накнадно покушава извести одређене закључке. Међутим, те локације не могу да потврде ни постојање удруженог злочиначког подухвата, нити могу да потврде да је реч о јединственом обрасцу злочина које су српске снаге вршиле на више локација. Погледајмо прво западну Славонију. У западној Славонији долази до спонтаног устанка српског народа против Туђманове власти, због кршења српских права, због претњи српском народу, због несигурности, због атмосфере страха, принуде, итд. И тај српски устанак је трајао већ два месеца, па и више, пре него што су први српски добровољци тамо пристигли.

ЈНА није имала снага на располагању да покрије цели тај простор. И зато су добровољци упућивани. Добровољци су упућивани из касарне ЈНА у Бубањ Потоку, већ снабдевени униформама и наоружањем. Аутобуси су ишли у колонама у пратњи војне полиције.

Добровољци Српске радикалне странке су се тамо храбро борили, а нема ниједног доказа да је било ко од њих извршио неки злочин. Тужилаштво је овде изводило лажне сведоке, чак сведоке који су били функционери власти Западне Славоније, Српске Аутономне Области Западна Славонија, који су прали себе, који су остали да живе у Загребу или у неким другим хрватским градовима, а у ствари имали сте прилику да видите како сам успешно дисквалификовао те сведоке и како сам овде у судници извео везу између њих и појединих злочина. То што су били заштићени сведоци, њихова имена не могу сада да помињем, али надам се да се сећате о коме се ради. А не памтим, наравно, ни бројеве, јер обично глупи људи су у стању да памте много бројева. До злочина је највише дошло спонтано након што су пале линије одбране и након што је наступило расуло у српским редовима у западној Славонији, након велике хрватске офанзиве, а ЈНА је остала скрштених руку. Злочин у Воћину, видели сте, Хрвати су идентификовали његове извршиоце. Сам тужилац је овде у судници пустио филм где хрватски официр говори како су злочин у Воћину извршили “Бели орлови”. А онда тужилац каже, то су шешељевци, то су добровољци Српске радикалне странке. Како? Тужилац наводи податак како сам ја приликом боравка у Бенковцу, наводи и видео снимак, објашњавао борцима, како наши добровољци у Вуковару носе шлемове, а уместо петокраке звезде лепе беле орлове. Постојале су налепнице са белим орловима и тужилац онда, да ли намерно, да ли случајно због сопственог незнања, меша симбол белих орлова са паравојном организацијом Бели орлови. Двоглави бели орао је симбол српске државности још из Средњег века. Преузет је из византијске традиције и двоглави бели орао је био ознака на српским униформама и у 19. веку и у време Балканских ратова, и Првог светског рата, и у Другом светском рату, ознака Краљевске војске у отаyбини генерала Драже Михајловића. И двоглави бели орао је данас званични грб Србије. И двоглави бели орао се данас налази на званичној застави Србије, а није ваљда то све паравојна формација “Белих орлова”.

А ја у Бенковцу објашњавам, нашим добровољцима и другим борцима, оно када сам рекао, навикао сам увек да ме слушају када ја говорим, други ћуте итд., што би тужилац објаснио, показао сам ауторитет вође, али шта ћу када ми је то урођене од најмањих ногу. Ја поседујем известан ауторитет вође и у сваком друштву у коме сам се налазио неку сам предводничку улогу играо, од дечијих игара у време основне школе па надаље. Али ја објашњавам борцима да је неопходно да носе шлемове, јер поготову тамо у Бенковцу, у Далмацији, у Лици, у каменитим крајевима, много бораца је погинуло или је тешко повређено, од експлозија гранате која је разваљивала камење около и то камење је погађало људе у главу. И зато је шлем био неопходан, али се распојасао, неће нико шлем, неће због црвене петокраке, кажем – налепите на шлем ознаку белог орла и носите стално шлем и ја сам почео да носим тај шлем од када су ме први официри упозорили какве негативне последице има стандардно неношење шлемова међу војницима.

Сада тужилаштво покушава на основу тога, да добровољце Српске радикалне странке изједначи са Белим орловима. Било је Белих орлова под командом ЈНА, заједно с нашим добровољцима у ослобађању Зворника. А и они су били Бели орлови, дошли су из Краљева, до пада Куле града. Па онда су се расули, неки се вратили кући, неки отишли по разним јединицама. И од 26. јула не постоји јединица у Зворнику која се зове “Бели орлови”. У Воћину је експлодирала католичка црква, али је експлодирала зато што је у њој било складиште муниције, била је напуштена, неко је одлучио да се тамо склони велика количина муниције и у време хрватске офанзиве, или је нака граната закачила, можда је неко намерно изазвао експлозију те муниције, али у сваком случају, дигнуто је у ваздух складиште муниције. Да ли је смела муниција да се склања у сакрални објекат или не, то је сада друго питање, али је због тога експлодирала црква.

Добровољци Српске радикалне странке уопште ту нису били. Они су дали одсудну одбрану у селу Маршићка Шаговина која има значајан тактички значај. Одбраном Маршићке Шаговине, добровољци Српске радикалне странке су омогућили извлачење свих српских војника и цивила. У Маршићкој Шаговини у једном дану је погинуло 11 добровољаца Српске радикалне странке, а неколико је рањено и заробљено и ти који су заробљени, иако су претрпели велике муке у хрватским затворима, после су размењени ни против једног није вођен кривични поступак. Дакле, немате обрасца понашања из кога би сте закључили да су добровољци послати да врше злочине, да су вршили злочине, да сам их ја подстицао на те злочине, да сам помагао те злочине, да сам наређивао те злочине. Апсолутно нема додира између добровољаца и злочина. Питање Шамца – у Шамац је дошла група војника из Центра за обуку у Пајзошу хеликоптерима ЈНА. Међу њима је био Срећко Радовановић звани Дебели, и била су још двојица-тројица наших добровољаца који су се раније истакли у борбама у Славонији. А они нису дошли као јединица ЈНА, они нису дошли као јединица Српске радикалне странке, него су дошли као јединица ЈНА у саставу 17. тактичке групе, као такви су се борили у Шамцу. И Срећку Радовановићу нико не може приписати никакав злочин. Оно што се приписује Лугару вероватно је тачно, а Лугар је одавно мртав, не можемо да га испитамо, али Лугар у то време није био члан Српске радикалне странке. Постао је тек касније, али је убрзо искључен, негде 1993. године, јер је ошамарио председника Општинског одбора Српске радикалне странке у Крагујевцу Јову Савића, и цели Крагујевац зна да је Јово Савић био председник Општинског одбора Српске радикалне странке и да га је Мирковић ошамарио и да је Мирковић због тога искључен, и шта сад? Ви ћете нешто друго написати, а шта то мене брига, мени је важно шта мисли Крагујевац и шта мисли неки други град у Србији, где су људи верзирани у догађаје.

По питању Брчког? Уопште нисмо слали у Брчко добровољце из Београда. Био је Мирко Благојевић са добровољцима Српске радикалне странке из Бијељине након што је ослобођена Бијељина. И ниједан злочин не можете приписати Мирку Благојевићу. Чак је дошао у логор ратних заробљеника, тражио је одређени број заробљеника да би их заменио за своје борце, чак за погинуле борце и на реверс добио, и том приликом донео кекс, наполитанке, заробљеним муслиманима. Још лепо се са њима опходио, а онда је неко навече дошао, малтретирао те муслимане, ви извлачите закључак – Е то је Мирко Благојевић, по дану им делио кекс и чоколаде и наполитанке, а навече послао некога ко ће их малтретирати и шиканирати. Где је вама здрава логика?

У области Брчког ми смо имали добровољаца, али у време пробијања коридора. Био је ту Бранислав Вакић, било је још неких, не могу се свих ни сетити. Њихов је задатак био пробијање коридора, да би се везао западни део Републике Српске Крајине и западни део Републике Српске са источним делом Републике Српске и са Србијом. Тај коридор је био жила куцавица за српски народ, ту је била ангажована и Војска Републике Српске, и Војска Републике Српске Крајине под командом Милана Мартића, итд. Бијељина: Највише апсурдних изјава смо могли чути по питању Бијељине. Тужилац овде износи завршну реч као да се ништа није десило у овом процесу, као да му нису сви сведоци оптужбе овде разваљени, доживели фијаско итд, опет тужилац говори да сам ја седео у кафићу са Мирком Благојевићем и говорио како треба почистити муслимане из Бијељине непосредно пред рат, а неки муслиман седео близу нас и све слушао. А замислите сада да неко измери коефицијент интелигенције господина Маркузена и мој. И да прво ту установи разлику, разлика је огромна, ја не знам унапред у чију корист. Можда је у корист господина Маркузена, највероватније у његову корист, и да онда извуче закључак. Колико би ја то морао да будем глуп човек да седим са Мирком Благојевићем у кафани и да на сав глас расправљамо шта ћемо урадити са муслиманима. Невероватне глупости.

А овде смо установили на основу сведока оптужбе, мени нисте дозволили да изведем ниједног сведока. Ускратили сте ми статутарно право на финансирање одбране. Прекршили сте члан 21 статута трибунала и ја нисам могао никог да изведем. На основу сведока оптужбе овде смо до танчина објаснили како је избио рат у Бијељини. Један муслиман на коњу је кренуо да баци бомбу на кафану “Србија”. Пред кафаном стајао Мирко Благојевић, потегао пиштољ и када је муслиман бацио бомбу, он је пуцао и погодио тог муслимана у ногу. Тај муслиман вам је овде седео. И оно што је мене највише интересовало том приликом како је прошао коњ. Хвала Богу, коњ је тада прошао жив, здрав и неповређен. А муслиман се прешао, ваљда у том узбуђењу није стигао да извуче осигурач бомбе, па је бомбу бацио са осигурачем и бомба није експлодирала. И тада је почела пуцњава, између српског кафића “Србија” и муслиманског кафића, заборавио сам како се звао. То је у центру Бијељине и у том међусобном обрачуну Срби су надјачали. У самим борбама Арканова улога је била минимална, никаква. Али у ономе што се дешавало после борбе, то је друга ствар. Ја сам у српској јавности нападао Аркана док је био жив, када нико други није смео да му писне у очи, ја сам га нападао што је из Бијељине одвезао ватрогасно возило вредно скоро милион марака, што је опљачкао Јању, извезао око хиљаду ТАМ-ових камиона од 3,5 тоне, трактора и ко зна какве још пољопривренде опреме. Кад нико у Србији Аркану ништа није смео, ни власт му ништа није могла, јер је био повезан са неким криминализованим полицијским структурама, имао заштиту Радована Стојшића Баyе, нико му ништа није могао.

У Бијељини су Срби надјачали, а могли су да надјачају муслимани. Али у Бијељини, осим то неколико муслимана што је Аркан побио када је ушао, није било протеривања муслимана. Муслимани су се укључивали у јединицу Мирка Благојевића, после су формирана два батаљона или две бригаде муслимана и биле су распоређене на линији према Орашју. Орашје насељава хрватско становништво. До прогона муслимана долази по иницијативи Маузера и Аркановог мајора Војкана, како му оно беше име, и тада смо ми у сукоб ушли са њима. Ви сте овде показали. Тужилаштво је овде донело саопштења које је потписао Мирко Благојевић у име Српског четничког покрета у коме се осуђује малтретирање муслимана. Тужилаштво је то доставило, ја то можда не бих ни нашао, или би нашао с тешком муком. И где је ту онда образац, јединствен образац понашања, где је ту удружени злочиначки подухват? Сад тужилац каже – ја правим дистанцу према одређеним људима из Српске радикалне странке, командантима добровољаца, војводама итд. Не, никакве дистанце нема. Ја сам и данас поносан и на своју и на њихову ратну улогу. Али, морам да разјасним одређене чињенице, а примарне су чињенице и где смо из Београда слали добровољце и где нисмо слали.

Видите како је покварено тужилаштво у случају Зворника. Ми смо овде у судници имали једну старицу муслиманку, којој су аркановци убили мужа и два сина. И она је дошла под великим емотивним набојем и с великом мржњом према мени, то сте могли да се уверите. Међутим, она је верно описала догађај

Аркановци су упали у склониште у насељу Хрид, извели све цивиле напоље, одвојили мушкарце, жене и децу отерали а мушкарце стрељали. Ту су стрељали око двадесет муслимана мушкараца. Она лепо описује како су одатле кренули према центру Зворника и како су их тамо негде пред општином дочекали шешељевци; како су их тамо увели у просторије, како су их смиривали, говорили им – не бојте се, нисмо ми као аркановци, ми смо шешељевци, немате чега да се бојите, а један шешељевац разбија излог, то је кривично дело разбијање излога, вади чоколаде и кекс и дели муслиманској деци. Та јадна жена каже – јесу нас убеђивали да нису исти, ама знамо ми да је све то исто. Е сад, да ли је она то гледала како треба или није, то је друго питање. А ја сам поносан на те детаље који говоре какви су заправо били добровољци Српске радикалне странке.

Тужилаштво покушава и да ме вређа ту, па каже да сам квази-војник, да сам овакав, да сам онакав. Ово је квази тужилаштво. Ово су квази-тужиоци а ја нисам никакав квази-војник. Ја сам војник пре свега по томе што сам одслужио редовну војну обавезу, а од првог дана ратних збивања сам се ставио у службу отаyбине. Ја сам и данас у хашкој судници војник отаyбине Србије и спреман сам да погинем за отаyбину Србију. А ви не разумете шта то значи. Ви ништа не разумете, јер ви имате неки други систем вредности. Тај систем вредности је декадентан, тај систем вредности је дехуманизован, заснован на голом индивидуализму а ми Срби имамо индивидуалну и колективну свест и љубоморно чувамо и једно и друго.

Овде тужилаштво говори о Великој Србији. Наравно, ја се борим за Велику Србију. То је мој лични циљ и циљ Српске радикалне странке. Али никада то није био циљ ни Слободана Милошевића, ни Вељка Кадијевића, ни Благоја Аyића, ни Борислава Јовића, ни Радована Караyића, ни Милана Бабића, ни Милана Мартића, ни Јовице Станишића, ни Франка Симатовића. Многи од њих и данас кукају за Југославијом. Ви вештачки то не можете да нам припишете као заједничку концепцију. То је моја лична концепција и концепција странке којој припадам, чији сам главни оснивач и ја то љубоморно чувам.

Тужилаштво непрекидно инсистира да смо се ми борили за хомогену Велику Србију. А нигде у списима нема упоришта. Кад је неко од нас рекао да хоћемо хомогену Велику Србију? Ви се позивате на Стевана Мољевића. Стеван Мољевић није био предводник Равногорског покрета. Био је истакнута личност а његово лично мишљење никога није обавезивало. Дража Михајловић се борио за обнову Југославије, и то потврдио на Равногорском конгресу у селу Ба 1944. године. Дража Михајловић је имао четничке војводе и муслиманске и католичке вероисповести. Четничког војводу католика, Нику Бартуловића, стрељали су партизани пред крај рата негде у околини Сплита. Ђуро Виловић, католик из Макарске осуђен је на процесу заједно са Дражом Михајловићем и робијао је у затвору у Сремској Митровици. Велики књижевник Мустафа Мулалић, муслиман, Србин, суђен заједно са Дражом Михајловићем. Исмет Пуповац, муслиман, Србин, четнички војвода. И читав низ других.

Тужилаштво се понаша као да никад није видело у документима које је само поднело у спис у програму Српског слободарског покрета, Српског четничког покрета, Српске радикалне странке, да се ми боримо за јединствену српску државу која ће обухватати све српске земље, па набрајамо те српске земље: данашњу Србију, Македонију, Босну, Херцеговину (кад кажем данашњу Србију, онда ту спадају и Косово и Метохија и Војводина), Босну и Херцеговину и Црну Гору, Дубровник, Далмацију, Банију, Лику, Кордун, Славонију и Барању.

Ми говоримо о братској слози и јединству Срба православаца, Срба муслимана, Срба римокатолика, Срба протестаната и Срба атеиста. То непрекидно понављамо. И ви та документа унесете у спис и после причате глупости. Како хомогену Велику Србију? Поред тога што инсистирамо на свесрпском јединству без обзира на вероисповест, ми гарантујемо права и националним мањинама. Сва им права гарантујемо али од њих и очекујемо да буду лојални држави Србији.

Овде сте помињали и моје изјаве поводом Косова, и господин Антонети у свом издвојеном мишљењу по правилу 98бис. А што нисте онда те моје изјаве обухватили оптужницом? Шта оне сад значе ако нису обухваћене оптужницом и ако су из времена које не покрива оптужница, и ако се односе на локацију која није обухваћена оптужницом. Ко се ту прешао? Можда би вам било лакше да донесете пресуду да је то било обухваћено оптужницом. Сад је касно. Хоћете ли сада да проширите оптужницу? Ја мислим да не може, али у Хашком трибуналу све може.

Ми Срби никада нећемо одустати од ослобађања Косова и Метохије. То је за нас света српска земља. Никада.

А на Косову и Метохији ће моћи да живе сви Албанци који су лојални Србији. И не само то, цела данашња северна Албанија простире се на српској земљи. Прва српска држава је имала своје седиште на подручју данашње северне Албаније. То је била држава српских краљева Часлава, Михајла Бодина, Стефана Војислава, Јована Владимира. Ви мислите да ћемо ми од тога одустати? Срби су ослободили Скадар у Првом балканском рату. Прво су покушали само црногорски Срби, много су изгинули али нису успели. Онда је из Србије стигла помоћ у артиљерији и Скадар је пао. А онда су нас велике силе натерале да се повучемо и из Скадра и Северне Албаније. Велике силе, западне силе формирале су албанску државу. И та држава ће постојати све док постоје силе које су је формирале, док оне имају снагу и моћ. Чим се та снага и моћ угасе, опет ће се све вратити на старо.

Видите, турски командант Скадра био је Есад-паша, Албанац, али турски генерал. У тим борбама је погинуло више од 30.000 Срба. Највише црногорских Срба. Кад је стигла српска артиљерија, кад је извела прва дејства, вођени су преговори о предаји Скадра. Договорено је да турска војска са свим пешадијским наоружањем напусти Скадар. Остављена је само тешка артиљерија, колико мене сећање служи. И кад су почели Турци, а међу њима је био велики проценат Албанаца, да напуштају Скадар, Срби су организовали шпалир и војна музика је свирала. С војном музиком су испраћени. То је српска војничка част.

Е сад то, што смо у овом рату имали и тог комунистичког талога и Срба који су изгубили осећај за војничку част, није нешто чиме се можемо похвалити. Али опет постоји чињеница да су други почели први да крше законе и обичаје рата, да врше злочине против човечности, да су други били много више укључени у то а да су прошли сасвим некажњено.

Коме сте ви овде судили од муслимана? Кад сведете бројку – никоме. А где су Срби из Сарајева? Где је 200.000 Срба из Сарајева? Ко је њих протерао? Они су из обести напустили своје куће и станове? Колико је Срба убијено у Казанима, у Пофалићима и у многим другим местима у Сарајеву.

Где су Срби из Тузле? Где су Срби из Загреба? По званичним пописима становништва, живело је 600.000 Срба у бившој хрватској федералној јединици. Где су они? Колико је остало Срба? Ко је одговарао од муслимана и Хрвата за прогон Срба? Нико.

Ви се јесте овде обрушили на босанске Хрвате у одређеној мери, да би изгубили сваку вољу за обновом Херцег Босне. То је био политички циљ. А Хрвате из Хрватске свели сте на два човека: Готовину и Маркача. Вама је, као и тадашњим хрватским властима, било најлакше да се они жртвују. Ком је министру суђено? Ниједном. Ком је команданту вишег ранга суђено? Ниједном. А зашто није суђено Туђману? Зашто Алији Изетбеговићу није суђено?

У нападу на Крајину, на западни део Крајине, 1995. године учествовало је 11 хрватских команданата. Напали су из 11 праваца. А ви сте све свели на ову двојицу. Нећу ја да браним ову двојицу, нећу ја да браним никога, иако код мене постоји фактор солидарности са робијашким сапатницима било које нације да су. Било да су из Конга, било да су из Руанде, било да су из Либерије и тако даље, увек сам ја на страни робијаша у односу на суд и тужилаштво ако сам и ја робијаш. Али где је та правда коју ви установљавате? Какву ви правду установљавате?

Хоћете ли да постигнете помирење на Балкану овим процесима? Нема помирења. Ви сте узбуркали нове страсти, много веће страсти него што су биле раније. Да ли ви мислите да ће се српски народ било кад помирити са тим да ви овде судите највишим војним, политичким и полицијским функционерима, а да су други прошли некажњено? Не. На овај начин се помирење не може постићи. На овај начин се потпирују нови анимозитети и нови сукоби у будућности.

Пакс Американа који је успостављен након овог рата неће дуго опстати. Опстаће колико и америчка империја, америчка хегемонија и доминација. А видели сте добро да се све то љуља, да је све то на трулим ногама. А овај Хашки трибунал, уместо да буде подлога новог међународног кривичног права и међународног кривичног правосуђа, у ствари ће бити ругло међународног кривичног правосуђа. Нико се неће радо позивати на судске прецеденте који су се овде десили, на судске пресуде које су овде донесене, јер овде се није судило по праву, овде се судило по политичким интересима.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: Господине Шешељ, сада је 18.30, можете сада стати ако се хоћете одморити, или можемо наставити сутра ујутро. Уколико желите, можемо наставити даље до 19 часова.

Др Шешељ: Ви сте сада вероватно мало осетили да имам мало празног хода а било ми је непријатно да кажем да сам уморан и да бих желео да се сада направи прекид па да ујутро наставимо, али добро би то било да урадите.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: У реду, наставићемо сутра у 9 сати ујутро. Хвала свима, желим вам угодни остатак вечери. Молим устаните.